„Sistem stvara nefer uslove poslovanja" — šta o angažovanju preduzetnika i reformi misle oni koji angažuju po ugovoru o radu?

Ovih dana problematika oporezivanja preduzetnika je bez sumnje glavna tema u domaćem IT-u. Do sada je jasno da su predložene reforme ovog oblika poslovanja odjeknule u različitoj meri među različitim grupama — kompanijama koje angažuju preduzetnike, kompanijama koje plaćaju pune namete za svoje zaposlene, samim preduzetnicima, ali i onima koji su zaposleni po ugovoru. 

Najglasniji su svakako bili preduzetnici i oni koji ih angažuju, dok se glas onih koji plaćaju pune namete za svoje zaposlene do sada nije čuo u tolikoj meri. Iako je o izmenama koje preduzetnike čekaju od januara (po nekim navodima i marta) naredne godine bilo reči godinama pre nego što je Vlada odlučila da ih adresira kroz Zakon o porezu na dohodak građana i Predlog uredbe о bližim uslovima, kriterijumima i elementima za paušalno oporezivanje obveznika poreza na prihode od samostalne delatnosti, o nekima od ovih kompanija se ovih dana govorilo kao o inicijatorima najavljenih promena (čak je i na informativno-konsultativnim sastancima koje je Vlada organizovala bilo reči o ovome). 

Kako smo u ranijim člancima imali izjave rukovodilaca kompanija koje su angažovale preduzetnike, ovog puta smo pokušali da saznamo kakvi stavovi vladaju među kompanijama koje ne angažuju preduzetnike. 

I pre mesec dana, kada su najvljene izmene Zakona, i sada, mnoge kompanije koje smo kontaktirali su odbile da se javno izjasne o ovom problemu kako ne bi time stekle negativni publicitet. Od 10-ak kompanija čije komentare smo pokušali da dobijemo, svoje mišljenje na ovu temu s nama su podelili suosnivač i direktor razvoja u Infostudu Stefan Salom, direktor kompanije Elbet Danko Vuković i direktor Microsoft-ovog Razvojnog centra u Srbiji Dragan Tomić. 

„Neodrživ sistem”

U prethodim nedeljama mnogo puta se čulo da je mogućnost angažovanja preduzetnika predstavljala svojevrstan podsticaj domaćem IT sektoru, kao i da tu vrstu angažmana neki doživaljavaju kao zloupotrebu. To je uslovilo i da se pokrenu rasprave o tome kome ovakav sistem pogoduje a kome ne pogoduje i podelilo domaći IT. Upravo s ovim pitanjem obratili smo se našim sagovornicima. Tako Dragan Tomić smatra da smo do sada imali situaciju u kojoj, zahvaljujući odluci države da prećutkuje nepoštovanje zakona, postoje dva paralelna sistema oporezivanja za iste ili vrlo slične poslove:

Desilo se da imamo neravnomerne pozicije na tržištu rada i to u korist onih koji manje vraćaju društvu kroz plaćanje poreza i daju manju zaštitu za svoje radnike. Da, takav sistem je omogućio dodatno ubrzanje u rastu IT sektora, ali na potpuno nezdravim osnovama. Odbijam da prihvatim argument da je to bio jedini način da uspemo jer na tržištu postoje izuzetno uspešne domaće kompanije kojima se svi mi ponosimo, a koje su od prvog dana zapošljavale isključivo po ugovoru o radu.

Što se tiče direktnog uticaja na Microsoftov Razvojni centar u Srbiji — mi direktno nismo bili bitno oštećeni paušalnim oporezivanjem jer smo uvek lako nalazili i zadržavali najkvalitetnije ljude, ali smo uvek bili ubeđeni da je naš sektor taj koji mora da posluži kao primer odgovornog ponašanja i odnosa prema društvu, za početak kroz plaćanje svih poreza.

Iako i sam smatra da je angažovanje preduzetnika već pomenuti nenamerni podsticaj IT industriji, Stefan Salom u isto vreme skreće pažnju da je bilo potrebno da se reši postojanje nefer uslova na tržištu koji su nastali usled ovog modela zapošljavanja:

Očigledno je da je na dugi rok taj sistem neodrživ — prvo, stvara nefer uslove poslovanja na tržištu između kompanija koje zapošljavaju na puno radno vreme i plaćaju standardne poreze i doprinose, i onih koji su koristili to što je država tolerisala paušalno zapošljavanje. Drugo, i bar podjednako važno je i to što je sadašnji sistem bio nefer i unutar društva — ne verujem da iko misli da na platu programera koji prima 3.000 evra mesečno treba da se plaća isti iznos poreza i doprinosa kao na plate profesorke u školi ili komercijaliste u kompaniji koje iznose 450 evra.

Za razliku od Stefana, Danko Vuković situaciju opisuje iz ugla svoje kompanije, Elbeta. Prema njegovim rečima angažovanje preduzetnika je problem jer veće kompanije koje praktikuju ovaj model poslovanja sebi mogu da obezbede infrastrukturu i sve ono što im omogućava realizaciju zapošljavanja preduzetnika, dok male firme poput njegove, nemaju osobu koja bi se bavila time:

Stvar je u tome da nisu isti uslovi za sve i to automatski stvara probleme i nefer konkurenciju. Angažovanje preduzetnika je otišlo u potpuno drugu stranu za koju uopšte nije namenjeno. Preduzetništvo je namenjeno frilenserima, međutim, to je počelo da se zloupotrebljava — klasični zaposleni dođe u firmu, a faktički nije zaposleni nego radi kao preduzetnik. Time su obesmislili postojeći sistem poslovanja preduzetnika koji je namenjen za potpuno drugačiju svrhu. Sada jedan deo onih koji su pravi frilenseri, koji zaista rade i zarađuju kao frilenseri, to verovatno više neće moći na isti način zbog svih onih koji su ovaj model zloupotrebljavali.

Kao što je poznato, razlog iz kog „frilenseri to verovatno više neće moći’’ leži u tome što je Vlada odlučila da reguliše postojeći sistem oporezivanja. Sada već svi uveliko znaju da je to rezultiralo proverom samostalnosti preduzetnika tj. Testom samostalnosti, paketom olakšica i izmenom načina na koji se određuje visina paušalnog poreza. S tim u vezi, naše sagovornike smo pitali kako se Vlada snašla u rešavanju problema oporezivanja preduzetnika i šta misle o predviđenim rešenjima. Ovim povodom Vuković je istakao da u poslu „nema mesta za duple aršine’’ te još jednom ponovio da svi igrači na tržištu treba da rade po istom modelu:

Očekujem da će ovo poravnati tržišnu utakmicu. Za nas će to imati bolje efekte jer se mi trenutno takmičimo sa firmama koje rade sa preduzetnicima. A takmičimo se tako što moramo da dajemo veće neto plate, što nije pitanje samo jednog programera. Postoje kompanije koje fiktivno zapošljavaju 300 ljudi i ako na svakog od njih plaćaju porez od 30, 40 odsto, oni onda imaju mnogo bolju poziciju da nekom senioru koji ne želi da radi kao preduzetnik daju mnogo veću platu i time donekle prođu jeftinije. 

Ipak, ni jedan od naših sagovornika nije slep za činjenicu da nova pravila predstavljaju problem za one kojima je sada nametnuto da drugačije organizuju svoje poslovanje. U tom smislu Salom navodi olakšice kao dobar korak u tranzicionom periodu:

Svakako, šok prelaska sa 15-20 odsto poreskog opterećenja koji je važio na paušalu na 63 odsto opterećenja prilikom standarnog zaposlenja jeste povelik i zato je od velikog značaja postojanje tri godine podsticajnih mera koje je država uvela, kako za preduzetnike, tako i za studente i druge koji ulaze na tržište rada. U te tri godine kompanije treba da se pripreme za realniju tržišnu utakmicu i da postepeno dovedu plate zaposlenih na održiv nivo, bilo podizanjem sopstvenih prihoda bilo smanjenjem dela plata. Paralelno sa tim, IT sektor treba da nastavi da traži dodatne olakšice od države koje bi stupile na snagu nakon što ove privremene mere isteknu i omogućile rast i konkurentnost naše zemlje na svetskom tržištu.

Dakle, šta posle?

Kako se prelazni period pominje kao dodatno vreme za nalaženje sistemskih rešenja i kako se već stavlja pod znak pitanja da li Vlada zna koji su dugoročni efekti predloženih izmena, kao pitanje se nametnulo i šta bi bilo smisleno da država uradi da podrži dalji razvoj IT sektora. Iako ima ideju kako bi država mogla da stimuliše sektor, Vuković nije optimističan po pitanju toga da će se išta značajno desiti kako bi se podsticao rast industrije:

Porezi i doprinosi uvek mogu da budu manji. To bi sigurno podstaklo zapošljavanje i time bi više ljudi iz „sive” i „crne” zone prešlo u „belu”. Međutim, ako pogledamo Srbiju u odnosu na ostatak Evrope, naši porezi i doprinosi od 60-ak odsto u odnosu na neto platu uopšte nisu mnogo veći. Čak bih rekao da su osrednji. 

Pomalo je nerealno očekivati da će država da donese neki lex specialis isključivo za IT — da IT ne plaća nikakv porez ili da plaća manji porez, a da svi ostali rade po drugim uslovima. Čak i da država smanji obavezu plaćanja za 20, 30 odsto, IT-u to neće značiti ništa jer se preko angažovanja paušalaca štedelo mnogo više. Jedino što država može da uradi je da se pobrine da utakmica bude na jednakom nivou za sve.

Osim ovoga, postoji bojazan da će nakon tri godine biti kasno da se bilo šta promeni. Već sada postoje pretnje nekih preduzetnika da će ukoliko izmene stupe na snagu otići iz zemlje. Međutim, na ovu temu Stefan kaže da je pre donošenja odluka tolikih razmera potrebno sagledati širu sliku:

Prvo, mislim da je standard života koji ITevci imaju u Srbiji, s obzirom na troškove života, viši nego u većini zemalja Evrope (u Nemačkoj je prosečna plata programera 3.000 evra i ta plata je tek nešto veća od nemačkog proseka). Po mom mišljenju, jači argument za odlazak iz zemlje od same visine plate jeste nezadovoljstvo našim školstvom, zdravstom i, uopšte, atmosferom kod nas. A za rešenje dela tih problema potrebno je da država obezbedi veće plate našim lekarima, medicinskim sestrama, nastavnicima… Za to je nužno da svi plaćamo fer porez, konstantno vršeći pritisak na državu da se taj novac troši pametno i na prave stvari.

Dodatno, kod nas se uvrežila jedna netačna slika — da su kod nas porezi i doprinosi na plate na puno zapošljavanje visoki. A to nije tačno — Srbija je jedna od jeftinijih zemalja u Evropi kada se gleda trošak poslodavca prilikom zapošljavanja pojedinca. U Nemačkoj, na primer, opterećenje na prosečnu IT platu od 3.000 evra mesečno iznosi 75-80 odsto naspram naših 63.

Prvi čovek Microsoft-ovog Razvojnog centra u Srbiji po pitanju toga šta treba da se radi u budućnost gleda još širu sliku i postavlja pitanje zdravlja domaćih obrazovnih institucija. Po njemu je jedno od glavnih pitanja za državu koja je vizija za našu zemlju. Kako kaže, ljudi među kojima se on kreće žele da Srbija bude jedna od vodećih zemalja u tech sektoru u Evropi, što po njemu znači da bi kad se pomene tech sektor i lista najvažnijih destinacija u Evropi, Srbija trebalo da bude na svakoj listi.  

Mi smo uspeli da se izborimo za ovaj status unutar Microsoft-a, za to nam je trebalo skoro 15 godina. Sada treba skalirati pozitivna iskustva uspešnih kompanija na celu našu industriju. Za takvu viziju/cilj će nam verovatno trebati još 15 godina. 

Ako se gore pomenuto uzme kao naš zajednicki cilj, onda država najviše škripi na nivou visokog obrazovanja. Naši tehnički fakulteti su uglavnom teaching institutions (nastavne institucije, prim.aut.), a istraživanja se gotovo i ne rade. Kad se na primer pogleda veštačka inteligencija, u Srbiji imate malu grupu ljudi na Matematičkom fakultetu i pojedince na drugim fakultetima koji se bave domenom za koji se predviđa da će biti budućnost naše industrije. 

I dalje otvoreno pitanje efekata predviđenih mera

Na kraju, očigledno je da naši sagovornici trenutnu situaciju vide kao postojanje dva paralelna sistema oporezivanja, te ne dovode u pitanje postojanje nefer konkurencije. Ipak, iako se može napraviti argument da način zapošljavanja ne bi trebalo da bude razlog ili izvor konkurentnosti neke firme, to ne znači da pokušaj rešavanja ovog problema sa sobom ne povlači neželjene posledice. I to neželjene posledice koje najvećim delom pogađaju one koji su do sada zaista radili kao preduzetnici.

Za frilensere je preduzetnički način poslovanja savršeno stvoren. Međutim, ceo taj sistem je doveden do perverzije zbog fiktivnog zapošljavanja. Jedan deo njih je na žalost kolateralna šteta svih ovih koji su radili kao preduzetnici a nisu frilenseri. 

Imajući to na umu veliko je pitanje kakve će kumulativne efekte imati predviđene mere, a samim tim je i veći pritisak na državi da nastavi da se bavi podsticajem jedne od najrazvijenijih grana domaće privrede.

Redakcija Startita nastoji da predstavi poglede celog spektra publike, preduzetnika i radnika u IT industriji. Ukoliko imate pogled koji želite da podelite kao sagovornik, ili želite da nam ponudite gostujući članak budite slobodni da nam se javite na [email protected]