IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
U analizi investicija u protekloj godini utvrdili smo da je broj projekata koji je u zamenu za vlasništvo kompanije dobio novac od privatnog entiteta (investicionog fonda, poslovnog anđela i sl.) jednak nuli. Među argumentima zbog čega se domaće kompanije ne registruju u Srbiji često se spominju i zakonske regulative.
Stoga smo pomislili da bi novi Zakon o ulaganjima mogao da ukaže na (ne)postojanje namere za razvoj preduzetništva, a posebno tehnološkog koje nas najviše zanima, u čijem poslovanju investicije često imaju važnu ulogu. O ovom zakonu razgovarali smo sa nekoliko domaćih stručnjaka iz oblasti kako prava, tako i ITa.
Jedno sumiranje svih sagovornika moglo bi da se svede na sledeći stav Đorđa Krivokapića, pravnika i predavača na FONu i osnivača Share Defensea:
Da li bi ovaj Zakon mogao da utiče na ulaganja u srspke IT firme? Nikako. Čini se da ovaj predlog zakona ne reguliše ulaganja i investicije već isključivo državnu podršku investicijama. Stoga, u ovoj formi zakon može biti značajan isključivo za one kojima je cilj da se ogrebu od države, a takvih u startap zajednici baš i nema, za sada…
Šta donosi ovaj Zakon
Zakon o ulaganjima se može podeliti na dve celine – prvu, koja se tiče regulisanja poslovanja privrednih subjekata (kako domaćih tako i stranih) i drugu koja se tiče procesa ulaganja i državnih ingerencija. Ukratko, prvi deo je gotovo identičan starom zakonskom rešenju, dok drugi uvodi novine. Ukoliko bismo ih kratko izvukli svele bi se na sledeće stavke:
- Izjednačavanje stranih i domaćih investitora (što znači da sada i domaći investitori mogu da konkurišu za subvencije)
- Ulaganja će biti registrovana kod Agencije za privredne registre, kao i do sada.
- Od značaja je što Nacrt prepoznaje ulaganja različitih vrsta, dakle ne samo novčana (u dinarima i u konvertibilnim valutama) već i u stvarima, odnosno opremi i pravima, uključujući i prava intelektualne svojine.
- Uvoz opreme (osim motornih vozila) radi ulaganja je oslobođen carinskih dažbina.
- Svi upravni postupci koji su u vezi sa ostvarivanjem ulaganja su ovim Nacrtom propisani kao prioritetni i hitni, ukoliko se radi o ulaganju koje je registrovano.
- Nacrt prepoznaje i dva načina ulaganja, i to: direktno ulaganje (ono u kojem ulagač ima određen stepen upravljačke kontrole) i portfolio ulaganje (ono u kojem ulagač ne ostvaruje pravo upravljačke kontrole, ali je samo ulaganje finansijski likvidno).
- Nacrtom se osim zaštite i “potpune bezbednosti ulaganja” propisuje da ulaganje ne može biti predmet eksproprijacije osim u slučaju donošenja posebnog zakona.
- Privrednom društvu koje ima strano ulaganje omogućeno je ne samo da drži devizna sredstva kod ovlašćene banke, već i da knjigovodstvo vrši i po međunarodnim knjigovodstvenim standardima, dok je ostala obaveza vođenja poslovnih knjiga po propisima Republike Srbije.
- Osniva se Razvojna agencija Srbije, Savet za ekonomski razvoj i Kancelarije za investicije na lokalnom nivou, a gasi SIEPA
Od svih ovih stavki možda najzanimljivije je šta je zapravo cilj ovog Zakona, a delimičan odgovor na to pitanje daje Aleksandar Budić, finansijski direktor Seven Bridges Genomicsa, jedne od najinovativnijih i najuspešnijih IT kompanija pokrenutih u Srbiji.
Ovaj Zakon je u principu unapređenje u odnosu na postojeći, ali mislim da je značajniji razlog za donošenje da se obezbedi zakonska regulativa za nekoliko konkretnih stvari od “kreiranja povoljnog investicionog okruženja”, kao što su na primer:
1. Gašenje SIEPA-e i otvaranje Razvojne agencije Srbije i Saveta za ekonomski razvoj;
2. Kreiranje opšte zakonske regulative za neke konkretne investicije koje se očekuju i budućem periodu (spominju se Đerdap 3, investicije u rudarstvo itd.) i subvencije koje će se davati u tim konkretnim slučajevima. Ovo kako ne bi za svaku “veliku” konkretnu investiciju moralo da se donose pojedinačni zakoni i odluke (kao što je bio slučaj sa NISom, Fiatom…);
3. Širenje kruga potencijalnih kandidata za subvencije.
Glavno je pitanje kako će izgledati podzakonska regulativa i da li će rad Razvojne agencije i Saveta biti transparentan.
Ovlašćenja pojedinaca?
Žarko Ptiček, IT pravnik primećuje problem u ovlašćenjima pojedinaca, koji je bio i najzamerenija stavka prethodnom zakonu.
Moje pravno mišljenje je da se ovim Nacrtom, s obzirom na potrebe startapa, ni na koji način ne dira u već postojeće modele ulaganja, niti se na bilo koji način poboljšavaju prava ulagača, osim što se upravni postupci u vezi sa ulaganjima, bez obzira da li su domaći ili strani ulagači u pitanju, deklarišu kao prioritetni i hitni.
Nacrtom se država bavi sama sobom, osnivanjem različitih tela, kao što su Savet za ekonomski razvoj i Razvojna agencija Srbije, i različitih Kancelarija za investicije koje su na lokalnom nivou. Podsticaji ulaganja propisani ovim Nacrtom, iako naizgled nediskriminatorni, i dalje ostaju u domenu diskrecionog odlučivanja novoformiranih tela, te samo koštanje sprovođenja procedura (koje će biti propisane u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovih odredbi) obesmišljava eventualnu korist od podsticaja koji bi mogli biti pribavljeni.
Miloš Nikolić, predsednik Libeka osvrnuo se i na osnivanje Kancelarija za investicije i sagledao njihovo osnivanje kako sa pozitivne, tako i negativne strane:
Imajući u vidu da već postoje u većini lokalnih samouprava Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, a da su njihovi rezultati za sada jako mali, osnivanje ovakvih tela će samo dodatno zakomplikovati stanje po lokalnim samoupravama – bolje rešenje bi bilo proširenje nadležnosti kancelarija za LER.
Ukoliko znamo lošu poziciju Srbije (91 / 189) na listi Svetske banke Doing Business koja meri regulatorno opterećenje kompanije srednje veličine, privredni ambijent u Srbiji je jako loš, daleko ispod svih ostalih zemalja iz okruženja, osim Bosne i Hercegovine (posebno je indikativno to da je rang Srbije loš u onim oblastima u kojima bi trebalo da deluju spomenute Kancelarije – dobijanje građevinskih dozvola, registracija vlasništva, dobijanje struje itd) osnivanje ovih kancelarija stoga nije loš potez jer bi se deo administrativnog i birokratskog opterećenja uklonio sa investitora i prebacio na samu državu koja je takav sistem i napravila.
Naravno, dugoročno bolje rešenje je izmena regulacije na takav način da se uklone prepreke koje otežavaju i poskupljuju poslovanje – putem smanjivanja potrebne dokumentacije, njenog lakšeg dobijanja itd.
Posebno dobro rešenje je predviđanje Investicionog sporazuma, dokumenta koji bi bio spisak svih dokumenata i podataka koje investitor mora do obezbedi da bi mogao da dobije sve neophodne javne isprave – na taj način se smanjuju nepredviđeno pojavljivanje nove dokumentacije, te se posledično smanjuje i prostor za korupciju, i smanjuje se neizvesnost celog procesa pa je lakše planiranje poslovnih poduhvata
Zakonom je definsan i postupak registracije investicije koji se komunicira kao “jedinstveni šalter” koji bi mogao da pojednostavi i umanji mogućnosti korupcije (projektni tim, sporazum o ulaganju, investicioni sporazum, rok od dva meseca za definisanje potrebne dokumentacije i ograničeni rokovi za donošenje neophodnih rešenja koja izdaju državni organi). Međutim, kako Aleksandar iz SBGenomicsa kaže, i tu se pojavljuje problem.
Po mom skromnom mišljenju “traženje zvanične urgencije” (što je zapravo obraćanje lok. samoupravi sa zahtevom za sporazumom o ulaganju) i ubrzavanje realizacije investicija opet će zahtevati veliko administratvno opterećenje i pravnu podršku tako da koliko ja mogu da vidim opet su sa ovim preskočena mala (možda čak i srednja) pravna lica.
Poenta je da bi lokalni organi koji izdaju neophodna rešenja trebalo da rade efikasnije/brže. Ovaj Zakon otprilike kaže da hoće ukoliko lokalna samouprava proceni da su ta ulaganja od značaja, s tim da su to isti ti lokalni organi koji su trenutno spori. Potpuno spekulišem, ali čini mi se da je ovaj nacrt rađen sa nekim konkretnim primerima u planu.
Kako se meni čini, iako nisu u prvom planu prilikom objašnjavanja potreba za donošenjem ovog Zakona, mislim da će kao glavni rezultat ovog Zakona zapravo biti dodela subvencija. Opet bih spekulisao da se unapred ima ideja kako će proces dodela subvencija izgledati. Ovo najviše zbog načina na koji će se konkurisati, i zbog samog procesa koji kako ja vidim odgovara jednom tipu investitora.
Potpuno je moguće da grešim i da će postupak za obraćanje lok. samoupravi biti pojednostavljen i da će mali i srednji investitori imati prilike i potrebe da konkurišu i da prijavljuju projekte.
Ovde dolazimo i na pitanje subvencija koje su propisane Nacrtom, koje Miloš smatra izuzetno štetnim:
Ova dva člana predstavljaju zakonsko utemeljenje za nastavak dosadašnje štetne ekonomske politike subvencionisanja stranih ulaganja.
Iako su dosadašnja iskustva Srbije sa ovim vidom ekonomske politike bila jako loša – od netransparentnosti samog procesa bez odgovarajućeg monitoringa ili evaluacije javne politike, na šta su ukazivali javno objavljeni podaci Ministarstva privrede iz prethodne Vlade, kao i mejlovi procureli iz same Agencije za strana ulaganja (tkzv. SIEPA leaks), ovo je dokaz za postojanje političke volje za nastavkom da se strani investitori podmićuju da dođu i posluju u Srbiji jer se loš privredni ambijent nadoknađuje novčanim sredstvima prikupljenim od strane poreskih obveznika, umesto da se on unapredi.
To neće rezultirati povećanjem investicija i smanjenjem nezaposlenosti, jer će ukupni neto efekti ovakve politike, kao i drugde u svetu, biti neto negativni.
Kao što smo na samom početku napomenuli ovaj zakon ne menja ništa značajno kada su u pitanju investicije u tehnološke startape.
Ovo važi osim ukoliko se ne radi o velikoj direktnoj investiciji koja bi podrazumevala kreiranje/izgradnju svog poslovnog prostora, veliki broj zaposlenih, itd. Onda ovaj Zakon može biti dobar korak napred ukoliko se izbegne diskreciono odlučivanje članova agencija, saveta i lok. samouprave dobrim podzakonskim aktima i kontrolama i ukoliko predložene procedure zaista ubrzaju postupak investiranja.
Važnost zakona za startape?
Uz podatak da najveći broj domaćih kompanija koje dobijaju investiciju bivaju registrovane negde drugo, logično je pitanje da li je ovaj Zakon uzrok tome. Kao što smo već par puta naglašavali u našim različitim tekstovima, najčešće je investitor taj koji insistira na registrovanju kompanije u okviru zakonskih okvira koje poznaje.
Činjenica je da su i mnogi startapi iz EU osnovani u SAD što zbog regulative koja pogoduje startapima, što zbog zahteva investitora. Pričali smo i sa jednim stranim investitorom koji je aktivan na ovom prostoru (koji je želeo da ostane anoniman), pa smo dobili dodatno obrazložlenje ovakvog stava:
Potpuno je normalno da mnogi inostrani fondovi traže da kompanije budu registrovane po regulativi koju oni poznaju i ni jedan domaći zakon to ne može da promeni. Ne radi se o tome da su naši zakoni dobri ili loši, već prosto o tome da strani investitori nemaju interesa da proučavaju domaće zakone, već u cilju povećanja svoje efikasnosti rade po zakonima koji su de-facto internacionalni standard.
Tako je sve mnogo jednostavnije, efikasnije i brže. Ni jedan domaći zakon to neće da promeni, niti treba da pokušava.
Ono što bi trebalo da se uradi je da se donese takva regulativa koja će omogućiti domaćim kompanijama i njihovim osnivačima da posluju po toj regulativi, a da ne dođu u sukob sa domaćim propisima. I jedna velika ograda: ovo ne važi za sve investitore, već samo za Venture Capital finansiranje, koje je krajne drugačije od Private Equity i drugih tipova investicija.
Sve skupa — sve po starom
Može se reći stoga da je novi zakon neutralan prema IT industriji, niti pomaže niti odmaže. Ono što može biti povod za brigu je moguće nastavljanje suboptimalne ekonomske politike, kako je to navelo više komentatora, od koje ni domaća IT industrija i njeni zaposleni, ma koliko okrenuti globalnom tržištu, nisu odvojeni.
Među mnogim preduzetnicima iz ove industrije se može čuti da im pomoć države ne treba, da je sve što im je potrebno to da im država ne smeta. S tim često pominjanim stavom bismo mogli da se složimo, jer je do sada iskustvo pokazalo da mešanje države i nestručnih kadrova često može da dovede do toga da zapravo oštete ovu oblast, umesto da je unaprede. Činjenica je da ni subvencije ili drugi staromodni modusi podsticanja privrede, koji nisu usklađeni sa tokovima i principima globalne (IT) ekonomije ne vode ka dugoročnom unapređenju.
Uprkos tome što određene vrste podsticaja mogu imati pozitivne efekte, za sada bismo okarakterisali nemešanje države u ovu industriju kao dobru stvar.