Možemo li da promenimo srpski san — privatan biznis umesto državnog posla?

Preduzetnici širom sveta menjaju pravila poslovanja na globalnom tržištu, nudeći jednostavna rešenja – od personalne medicine preko povoljnijih i prijatnijih taksi usluga i iznajmljivanja smeštaja do dostave marihuane (za ličnu upotrebu) na kućnu adresu.

Mnoge uspešne digitalne kompanije su nastale minimumom ulaganja, a maksimumom entuzijazma i rizika,  pa je učenje o preduzetništvu i startap poslovanju ušlo na velika vrata obrazovnog sistema u Americi, gde sada postoje programi preduzetništva na uglednim univerzitetima poput Berklija i Stenforda.

Ovaj potencijal prepoznao je i Izrael, drugi najveći startap ekosistem (iza Silicijumske Doline). Statistike kažu da u ovoj zemlji na svakih 2000 stanovnika dolazi po jedna startap kompanija. “Izraelska majka koja je nekada želela da joj sin postane advokat ili lekar, sada želi da postane preduzetnik”

Srbija za najrazvijenijim preduzetničkim sistemima kaska dvadesetak godina. Najveći potencijal se trenutno ogleda u IT industriji, ali uprkos talentovanim stručnjacima veoma mali procenat njih se odlučuje da se odrekne dobro plaćenih poslova u kompanijama i upusti u preduzetničke izazove.

Postavlja se pitanje na koji način bi trebalo pristupiti akceleraciji preduzetništva u Srbiji, da li je implementacija preduzetništva u obrazovanje dobro rešenje ili izgradnja preduzetničkog načina razmišljanja u Srbiji zahteva mozaik državne, privatne i neformalne inicijative?

Da li država ima sluha za preduzetništvo?

U maju ove godine, Željko Sertić, ministar privrede je najavio uvođenje predmeta “Preduzetništvo” u srednjim školama i dodao da će država maksimalno podržati preduzetništvo kod mladih.

U nameri da saznamo da li trenutno postoji program gde đaci i studenti mogu da se informišu o preduzetništvu, obratili smo se prof. dr Veri Dondur, državnoj sekretarki Ministarstva obrazovanja.  Sekretarka Dondur nas je uputila na Strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine i Akcioni plan Strategije.

U Startegiji razvoja obrazovanja navodi se, između ostalog:

-U školama obezbediti uslove za podjednaku razvijenost nastavnih i vannastavnih delatnosti, među kojima se navodi i preduzetništvo u saradnji sa drugim disciplinama

-Uvođenje predmeta “Preduzetništvo” u programe stručnog obrazovanja — cilj predstaviti osnovne ekonomske principe preduzetništva, neophodnu zakonsku regulativu i načine izrade biznis plana

-Neprekidan razvoj mera koje vode povećanju zapošljavanja, uključujući samozapošljavanje

-Uvođenje elemenata istraživanja i sadržaje kojima se podstiče preduzetništvo, unapređuju praktične veštine i kompetencije u studijske programe

-Sve visoko-školske ustanove treba da osposobljavaju studente za razvoj inovacija i preduzetništvo

-“Preduzetnički univerzitet” kao nukleus stvaranja nove industrije zasnovane na znanju (nije objašnjeno šta je PU)

-Podsticanje kreiranja poslovnih inkubatora u visoko-školskim ustanovama, za čije preduzetničke inicijative će država podsticati osnivanje fondova rizičnog kapitala, davati podsticajna nepovratna sredstva, plaćati bar deo neophodnih savetodavnih usluga i razvijati druge podsticaje

-U procesu stvaranja preduzetničkog duha i veština koristiti multidiciplinarne pristupe. Tehnički, ekonomski i pravni fakulteti su posebno značajni za razvoj preduzetništva.

Dakle, deluje da namera države da implementira preduzetništvo u obrazovanje postoji. Akcioni plan prati ciljeve Strategije sa određenim vremenskim rokovima, ali nažalost, sekretarka Dondur usled gužve nije bila u mogućnosti da nam objasni na koji način konkretno Ministartstvo sprovodi Strategiiju razvoja obrazovanja, dokle se stiglo sa ciljevima i da li je moguće ostvariti ih u skladu sa predviđenim rokovima.

Primeri u praksi

U saradnji četiri tehnička fakulteta (Građevinski, Mašinski, Elektrotehnički i Tehnološko-metalurški) 2008. godine osnovan je prvi Poslovno tehološki inkubator – BITF.

Ovih dana BITF priprema osnivanje 50. malog startap preduzeća.

Treba doći u kampus tehničkih fakulteta i videti u kakvim ograničenim prostornim i finansijskim uslovima je sve do sad urađeno (naime do danas BITF nije ni na jednom budžetu, ni nacionalnom ni lokalnom).  Uz podršku švajcarske Vlade, u prethodnom ciklusu, pomerili smo fokus ka izvozu i došli do zapanjujućih rezultata – sada naše mlade startap kompanije preko 70 odsto svojih prihoda ostvaruju iz izvoza – Gordana Danilović Grković, direktorka BITF-a.

Ona je objasnila da početak rada Poslovno-tehnološkog inkubatora tehničkih fakulteta u Srbiji karakteriše odsustvo bilo kakvih ulaganja u startap u Srbiji, odsustvo prepoznavanja inkubatora kao instrumenta razvoja od strane države pa samim tim i bilo kakve podrške, kao i odsustvo svesti o tehnološkom preduzetništvu i veličini našeg potencijala.

Značajan pomak nastaje pokretanjem Fonda za inovacionu delatnost 2011. godine i obezbeđenjem prvih, ne malih ulaganja u inovacije, tzv. mini grantovi. Negde paralelno sa početkom rada Inovacionog fonda počinju i prve aktivnosti na razvoju  startup zajedice u Srbiji. Evidentno je da je to okupljanje pokrenuo i ključno na njega uticao SEE ICT, svojim programom Startit, kao i da se u međuvremenu pojavilo mnogo programa koji se deklarišu kao podrška startapima uz veliku pompu i promociju – Gordana Danilović Grković.

U Investicioni fond je uloženo 13 miliona evra za razvoj inovacija u čemu je učestvovala prevashodno Svetska banka i EBRD, a Vlada Republike Srbije je finansirala operativne troškove. Što se razvoja u preduzetništvo i inovacije tiče, ovo je jedan od retkih slučajeva gde se uključila država, uprkos pompeznim najavama koje su se zamrle smenom nadležnih ministara.

U okviru obrazovnog sistema u školama i na fakultetima do sada nisu sprovedeni formalni edukativni programi preduzetništva.

Neki od neformalinih programa koji su se pokazali uspešnim su Junior Achivment kroz koji je od 2005. godine prošlo više od 60 000 učenika iz 286 osnovnih i srednjih škola iz cele Srbije. Ovi učenici su bili u prilici da kroz teorijsku i praktičnu nastavu i mentorski program, nauče po kojim principima funkcioniše biznis i da istovremeno budu podstaknuti da osmišljavaju i razvijaju svoje preduzetničke poduhvate.

Na fakultetima se uglavnom sprovode kratki kursevi, predavanja ili konferencije na temu preduzetništva na inicijativu studentskih organizacija, dok u udžbenicima u okviru osnovnih i master studija uglavnom nailazimo na zastarele i beskorisne lekcije.

Od neformalnih programa koji postoje za edukaciju o tehnološkom inovativnom preduzetništvu, i startapima za sada je na tržištu usamljena Startitova Startap Akademija, namenjena stručnjacima koji žele da unaprede plasiranje svog biznisa na tržistu. Starap Akademija od 2012. godine okuplja stručnjake iz IKT sektora i oblasti “business developmenta”, a do sada je kroz tri generacije formirano više od 15 kompanija, od kojih je deset dobilo investicije za pokretanje svojih biznisa, u ukupnoj vrednosti od preko million evra.

Sadržaj na Akademiji je kreiran po ugledu na programe iz Silicijumske Doline i mislim da je to jedinstven sadržaj na ovim prostorima. Ono što je neprocenjivo za polaznike je povezivanje sa istomišljenicima koji zajedno razvijaju projekte. Takva energija je i meni kao mentoru primarna kod ovakvih programa – programski direktor Satrtap Akademije i CTO Ground Linka,  Ivan Aksentijević.

On smatra da je susret sa “naučnim preduzetništvom” kao što su Lean Startap ili Customer Development, koristan u svim aspektima života, ne samo u biznisu, kao i da bi ove tehnike pružile uvid u praktične mehanizme po koijma društvo danas funkcioniše. Nije neophodno da se preduzetništvo izučava u školama, ali tehnike upravljanja kojima se preduzetništvo bavi mogu da se izučavaju čak i u okviru Građanskog vaspitanja.

Ako bismo ubacili malo širu perspektivu, imamo programe profesora Stiva Blenka i Erika Risa koji su vrlo metodično formirani i daju se primeniti u obrazovanju. Danas kompanije rade po novom sistemu. Izvršavaju svoje ideje koje na kraju dana dominiraju našim životima i zato bi bilo dobro da se razumemo u egzekuciju tih ideja – Ivan Aksentijević.

Kao primer gde bi preduzetnička edukacija mogla da se implentira Ivan navodi Petnicu (i slične programe) gde se izučavaju prirodne nauke, u okviru kojih bi polaznici mogli da se bave preduzetničkim eksperimentima u toj zoni. Što je u skladu i sa planom u Strategiji — ubaciti preduzetništvo kao dodatnu disciplinu u vannastavnim aktivnostima iz različitih oblasti.

Preduzetnička perspektiva: Shvatite kapitalizam i preuzmite rizik

Naši sagovornici, preduzetnici koji su napravili globalne uspešne biznise iz Srbije dele mišljenje da je u Srbiji nepohodno stvoriti povoljnu preduzetničku klimu, ali da i da je mnogo godina socijalizma ostavilo posledice na mišljenje generacija koje bi sada trebalo da budu preduzetnički orijentisane.

Lazar Stojković, bivši asistent na Berkliju, koji trenutno radi u Stealth Startapu u San Francisku na dizajnu proizvoda misli da osnov problema leži u nepostojanju tržišne ekonomije.

U srpskom društvu ne postoji suštinsko razumevanje kapitalizma, na koji se i dalje gleda kao na nešto negativno, što je ironično jer Srbija u skorijoj istoriji nije videla ni “t” od “tržišna ekonomija” pored različitih monopola, državnih gubitaških giganata, rasprostranjene političke korupcije, lošeg ukupnog poslovnog okruženja i stanja svesti zaglavljenom tamo negde u SFRJ sredinom osamdesetih. To je, nažalost, rezultiralo time da ne postoji ni razumevanje uloge koje bi preduzetništvo trebalo da ima u jednoj zdravoj ekonomiji.

Vladimir Prelovac, preduzetnik i osnivač kompanije Devana Techonoligies deli slično mišljenje.

On preporučuje knjigu “Rich Dad, Poor Dad” kao štivo za obrazovanje o finansijama. “To je nešto što bi trebalo da se nauči kod kuće, ali nažalost zbog desetina godina provedenih u socijalizmu naši roditelji nisu mogli da nas nauče”. Pomeutu knjigu su često preporučivali uspešni preduzetnici kao obavezno štivo, koje bi moglo da posluži kao vodič i roditeljimia i nastavnicima u edukaciji o kapitaističkom sistemu.

Treba praktično ljudima pokazati da postoje mnogi putevi u životu, a ne samo onaj koji se klincima na našim prostorima obično ubacuje u glavu – ‘fakultet pa državni posao.

On ističe da je problem našeg edukativnog sistema potiče iz samih osnova.

Problem nije u nepostojanju učenja o preduzetništvu, već u tome što se ne nauči ni ono što bi trebalo da se nauči. Razloga je mnogo, kao dva glavna bih izdvojio zastareli model edukacije i sramotno niske plate u tom sektoru. Društvo koje investira u svoju budućnost treba da postavlja učitelje u elitni stalež društva.

Lazar je imao priliku da se školuje i u Srbiji i u Americi pa uviđa da je osnovni problem domaće loše ekonomije to što ne postoji preduzetnička kultura.

Učenici osnovnih i srednjih škola se ne podučavaju osnovama biznisa, a na fakultetima se studentima – kada se govori o njihovom životu posle diplomiranja – uglavnom priča o tom kako da napišu CV i kako da se ponašaju na intervjuu za posao. Sve to stvara nezdrav ambijent u kome mladi ljudi uglavnom nemaju pojma da im je privatna inicijativa jedna od realnih opcija u životu. To na kraju rezultira lažnim i depresivnim izborom: ili ćeš da radiš za nekoga ili ćeš da sediš na državnoj grbači kao ćata. I zato i imamo ekonomiju kakvu imamo.

Lazar ističe i da Amerikanci suštinski razumeju da je komercijalizacija isto toliko važna koliko i inovacija. Ako se inovacija ne konvertuje u proizvod koji ljudima pomaže da reše neki konkretan problem, ona je bezvredna. I to se jasno predočava studentima na fakultetima.

Na UC Berkeley, na kom sam završio master iz informacionionih tehnologija i radio kao asistent Mortena Hansena, jednog od najboljih profesora menadžmenta na svetu, svake godine se organizuje niz hackathona, takmičenja za najbolje biznis planove, kurseva koji uče studente kako da od inicijalne ideje dođu do gotovog proizvoda. Praksa se smatra obaveznim delom obrazovanja, bez obzira da li ga na kraju koristili da pravite novu kompaniju, radite u nekoj postojećoj ili prodavali svoje znanje i veštine na neki drugi način

Sudeći prema postignutim rezultatima, možda uvođenje predmeta “Preduzetništvo” neće doprneti povoljnijoj preduzetničkoj klimi (pogotovo ne na način na koji je predstavljen u Strategiji — u vidu pravnog i ekonosmkog kursa i izrade biznis plana, koji je i sam sve više prevaziđen i prilično nepouzdan pogotovo u segmentu inovacija), ali promena obrazovnog sistema (prema Strategiji obrazovanja) bi svakako doprinela cilju. Multidisciplinarnost i jača međusobna saradnja škola i fakulteta mogla bi da doprinese “svesti o preduzetništvu”.  

Ako tražimo odgovor kako da akceleriramo preduzetništvo u Srbiji, možda je najbolje ugledati se na primer iz regiona – Sloveniju. Slovenački strartapi su prethodne godine dobili 60 miliona evra u investicijama. Ono što se može videti i u zvaničnom izveštaju je da su kao i na našem terenu, rezultati došli od neformalnih inicijativa, počevši od srednjih škola, a prepoznatljiva je i sve veća podrška društva i medija preduzetništvu i inovacijama.

Preduzetnička kultura kod nas ulazi među nove generacije za sada neformalnim putem, a u idealnom slučaju u razvoj preduzetičke zajednice bi se uključili svi akteri društva. Država bi finansijski podržala aktivnosti startap zajednice i konsultovala stručnjake, mediji bi dali svoj doprinos “kreiranju preduzetničke svesti”, a obrazovne institucije počele da osluškuju realne potrebe tržista.