Ostajemo bez softverskih inženjera ako nastavimo ovako — upozorenja sa fakulteta

U našem prvom članku na temu IT obrazovanja, od pre dve nedelje, imali ste priliku da pročitate dva suprotstvljena viđenja prilika koje se studentima i studentkinjama na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka pružaju u vidu praksi i stipendija.

Dok smo ispitivali oblike saradnje između FTNa i kompanija, došli smo do još jednog problema. Pitanje koje su naši sagovornici istakli kao izuzetno bitno za budućnost naše IKT industrije raspravlja se i iza zidova fakulteta i kompanija, a to je ko će učiti učitelje ako najbolji odu u industriju? Na njega se ne daje odgovor.

Ovo pitanje pronalazimo posebno relevantnim sada, kada najave odluka Vlade ka smanjivanju plata na fakultetima i svođenju plata na platne razrede prete da još više prodube problem. Prof. dr. Siniša Vlajić sa Fakulteta organizacionih nauka smatra da će smanjivanje plata IT nastavnika na državnim fakultetima drastično smanjiti njihovu konkurentnost u odnosu na kompanije koje imaju potrebu za kvalitetnim IT stručnjacima, kao i u odnosu na privatne fakultete kojima je u interesu da zaposle kvalitetne profesore i asistente.

Može se desiti, i to je veoma realno, da će mnogi nastavnici i asistenti otići sa državnih fakulteta jer će im privatni fakulteti i firme ponuditi značajno bolje plate nego što će to moći državni fakulteti. Treba istaći da mi godinama radimo sa našim asistentima u nastavi i na praktičnim projektima, kako bi ih što bolje pripremili da sutra budu dobri profesori. Odlazak asistenata i saradnika, koji predstavljaju budućnost fakulteta, bi bio težak udarac za svaki fakultet. U tom slučaju, nivo i kvalitet nastave bi počeo značajno da se smanjuje, što bi vodilo ka postepenom urušavanju državnih fakulteta i njihovom gašenju.

Nadam se da će Vlada imati sluha za navedeni problem i da će krajnje odgovorno da razmotri negativne posledice koje bi njihova odluka, vezano za smanjenje plata na državnim fakultetima, mogla da donese.

Nastavničke plate upola manje od juniorskih

Sa profesorom Vlajićem zabrinutost dele i profesori FTNa, sa kojima smo razgovarali. Šefica Katedre za informatiku na ovom fakultetu, prof. dr. Zora Konjović, ovo vidi kao ozbiljan problem koji može da ugrozi kvalitet državnih univerziteta:

Nastavnici na univerzitetu za ozbiljan angažman u nastavi ima platu koja je otprilike polovina plate koju njihovi svršeni studenti dobiju nakon godinu dana rada u kompaniji. To nisam videla da neko rešava, a bojim se da nećemo imati inženjera ako ne budemo imali nastavnika koji će te inženjere školovati.

Mi skrećemo pažnju, ali zakonska regulativa je takva da fakultet nema mehanizme da tu nešto preduzme. Formalno gledano, vi ne možete da kažete da zbog prioritetnosti IKT industrije, nastavnici treba da imaju veću platu od nekoga ko ima 10x manje studenata i ti studenti se ne zapošljavaju.

Za razliku od oblasti u kojima ne postoji velika potražnja za kadrom, u IKTu se studenti ne otimaju za asistentsku poziciju. Prof. dr. Dušan Malbaški, koji je posle višedecenijskog staža na FTNu prešao na privatni univerzitet Educons, ovo nam potvrđuje:

Na fakultetima je danas biti asistent prilično zahtevno. Pri tom vas uzimaju na određeno vreme i ako za to vreme ne odradite prilično posla dobijate radnu knjižicu. U privredi nije tako. Dobijete veću platu i nemate obavezu da pišete radove. Upravo to je razlog zbog čega studenti, a posebno oni najbolji, ne ostaju na fakultetu.

Jedan oblik rada koji studentima na višim nivoima studija može da unese kompromis u izboru između korporativnog i akademskog sveta je podeljeno radno vreme u kompaniji i na fakultetu. Novosadski RT-RK, na primer, praktikuje da zapošljava asistente 30% na Fakultetu tehničkih nauka, 70% u kompaniji. Na zalost iz Instituta RT-RK nismo dobili više detalja vezanih za razlike u primanjima pošto su ona “predmet individualnih ugovora sa klauzulom tajnosti”.

No, prof. dr. Ivan Luković, direktor departmana za računarstvo i informatiku na FTNu, ističe da je balans između izrade naučnih radova, držanja predavanja i rada u firmi izuzetno teško održati.

I među našim asistentima mi uočavamo tendenciju da posle određenog rada ovde, žele da pređu u privredu, jer nisu u stanju da izdrže tempo sa ovom zaradom koju dobiju. Mi smo tu prepušteni sami sebi.

Pre 20, 30 godina je postojao pojam da ste vi u firmi, doktorirate, idete napred. To je i danas moguće, ali imam utisak da samo najbliža okolina tih ljudi zna koliki je napor potreban da bi se tako nešto uspelo. I od onih koji počnu u takvom ambijentu, pitanje je koliko njih uspe.

Iz firme je još gora presija. Imaju osam sati radnog vremena, vrlo često se tu provuče i prekovremeni rad. Posle toga bi trebalo da rade na svom istraživanju od 10 uveče do 2 ujutru. Koliko dana tako možete da izdržite da radite, a da budete efikasni? A doktorat traži 4-5 godina kontinuiranog rada.

Konkurentnosti IKTa preti još jedan trend koji prati najbolje studente — odlazak iz zemlje. Prof. Luković ističe da nastavnici, iako su zabrinuti, svojim najboljim studentima i saradnicima rado potpišu pismo preporuke:

Ako nam budu odlazili inženjeri dalje, kao što i odlaze, ako budu odlazili asistenti, a i mi koji smo bliži penziji, stvoriće se ozbiljan vakuum i ako počne pad, iz toga više nema izlaza. Ipak verujem da imamo sve preduslove da do toga ne dođe.

Razvijanje strategije i uključivanje države – spas za IKT

Naši sagovornici nisu bez ideje kako poboljšati obrazovanje IKT kadra, tako da od toga beneficije imaju i fakulteti, kompanije i industrija. Prof. Luković ističe ulogu države u privlačenju i zadržavanju kvalitetnog kadra na univerzitetima, pre svega omogućavanjem novim ljudima ubacivanje na projekte koje sprovodi fakultet, a ne samo kompanije. On zapaža da, iako je kriterijumima konkursa za projekte kod Ministarstva prosvete i nauke propisano da nove mlade saradnike mogu da uključe na projekat u svakom trenutku, ova procedura je “gotovo nemoguća”.

Prednost ovoga je da uključivanjem na projekat mogu dobiti dodatnu količinu novca za rad koji svakako moraju napisati. Prepreke su da smo ograničeni budžetom projekta i brojem istraživačkih meseci. Mlade istraživače možemo uključiti samo kada neko ode u penziju ili napusti fakultet. A projekti bi bili jedan od načina na koji bismo mogli da ih motivišemo da ostanu ovde.

Raspoloživost nastavog kadra bitan je element odobravanja upisnih kvota, što znači da bi pritisak na fakultet koji dolazi od studenata i industrije mogao biti smanjen ohrabrivanjem zapošljavanja novih saradnika. Ovo je problem koji je specifično vezan za državne univerzitete, koji su zavisni od državnog budžeta. Privatni fakulteti, u ovom pogledu, imaju mnogo više fleksibilnosti i mogućnosti za razvoj kadra, što nam potvrđuje i prof. Malbaški.

Prednost koju mi imamo na privatnom univerzitetu, u poređenju sa državnim jeste da se ovde stvari mnogo brže mogu menjati.

Ovo je bitno naglasiti, jer sa zahtevima koji se stavljaju pred IKT stručnjake — da znaju da obave posao, a ne da imaju diplomu — i privatni fakulteti su prinuđeni da ulažu u kvalitet studija i obezbede potrebne sposobnosti kadru. U razgovoru sa prof. Malbaškim saznali smo da i Educons istražuje i planira usvajanje modela u kome će preduzeća sa potrebom za kadrom i resursima za ulaganje u studente stati iza svakog od Fakulteta koji je u skopu ovog privatog univerziteta.

S obzirom na fleksibilnost i sposobnost bržih promena, nije nerealno poverovati u mogućnost nekih privatnih institucija da dostignu, pa i preteknu državne, kada je u pitanju osposobljavanje IKT kadra. Zbog specifičnosti IKT industrije i činjenice da će većina svršenih studenata sa fakulteta direktno otići u privredu, potrebno je razraditi model koji danas kroz stabilnije izvore finansiranja iz budžeta motiviše da grade 4+1 (četiri godine osnovne, jedna godina master) programe.

Za školovanje koje odgovara brzim promenama tehnologije i vremenu potrebnom za edukovanje kadra, Uredbom o finansiranju trebalo bi da se uzme u obzir da bi modelom 3+1 i 3+2 na ekonomičniji i brži način došli do većeg broja IT profesionalaca.

Uvođenje fleksibilnosti za bolje stručnjake

Ono što mnoge fakultete u Srbiji sprečava da se šire jesu ograničeni prostor i infrastruktura. Ovo nam potvrđuje i Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, ističući da posao na fakultetu smatra i dalje izuzetno prestižnim.

Ključna su ograničenja u infrastrukturi koju na raspolaganju imaju tehnički fakulteti, te bi bilo neophodno nju ​obezbediti i ​onda povećati ​kvote​ studenata smerovima u oblastima IT-a & IT biznisa​ (potražnja za upisom postoji, kako svedoče junski rezultati upisnih prijava). Tako bi bilo dovoljno ljudi i za “velike” i za ostale. No, i dalje bi bilo neophodno podsticati najbolje studente da pokušaju da ostvare svoje snove kroz preduzetničke poduhvate.

Takođe, jedna od sugestija koju nam je preneo Đorđe, jeste da se informacione tehnologije otvore ka multidisciplinarnosti i tako povećaju fleksibilnost studijskih programa, dostupih resursa, ali i doprinesu potencijalima drugih grana privrede, nauke i obrazovanja kroz uključivanje master studenata sa drugih programa na IT preduzetništvo.

IT je danas od ključnog značaja za brojne profesije od bibliotekara do umetnika, društvene istraživače od arheologa do psihologa, prirodnjake i medicinare od genetičara do farmaceuta, i svi oni mogu i treba da budu biznis osnova i pokretačka snaga tehnološkog startapa.

Softverski inženjeri su neophodni, ali po mom iskustvu, najozbiljniji startapi nastaju kada se ujednine sa dobrim poznavaocima konkretnog tržišta i tehnologije sa jedne i menadžerima sa druge strane.

Transparentno ka produktivnijoj saradnji

Zbog ograničenih finansijskih izdataka koje država može da svake godine usmeri ka institucijama, polje za transparentnu saradnju između fakulteta i kompanija je i šire od onog što trenutno postoji, ali je na državi da to podrži.

Prof. Luković predlaže da je prvi korak da dolaženju do novih dugoročnih rešenja vođenje razgovora na nivou akademske zajednice, industrije i države, ne bi li se formirao ambijent u kome su svi zainteresovani da daju svoj doprinos.

Ja mislim da bi svaka firma donirala mnogo više fakultetu ako bi od toga videli konkretne koristi – u vidu poreza, izdataka, itd. Kada bismo imali takve vrste programa, dobro osmišljenih i kontrolisanih, mislim da bi ulaganja kompanija možda i bila veća i onda bi se možda i sama država rasteretila u smislu troškova koje ima.

Otvorenijim pristupom mogućnostima ulaganja kompanija u univerzitetske centre otvara se više prostora za mala i srednja preduzeća da učestvuju u kreiranju inovativnih rešenja za naše i strano tržište. Podsticanje zapošljavanja u ograničenim krugovima koji resurse države, usmerene ka edukovanju studenata, usmerava ka zadovoljenju potrebe najjačih kompanija preti da uguši prostor za napredovanje preduzetništva i inovativnosti.

Prema tom scenariju, država i najjača preduzeća stvaraju zatvoren krug naručivanja kadra za kompanijske potrebe i osposobljavanja najprosperitetnijih osoba za dalje održanje monopola i stagnaciju IKT industrije.