Kako je jedna mama sama naučila programiranje za 7 meseci i dobila posao

Automatizacija i drugi razvojni procesi često se navode kao izvor velikih promena na tržištu i ljudi su sve više u potrazi za perspektivnijim zanimanjima.

Postoji sve više besplatnih kurseva, platformi i alata. Danas neki od najplaćenijih programskih jezika mogu da se nauče skoro besplatno, a opcije su sada već i suviše raznovrsne, pa je teško snaći se, a još teže razumeti šta je od svega toga najkorisnije i najpraktičnije, pogotovu za nekog ko želi da na taj način promeni zanimanje.

Upravo se sa tim suočila jedna indijska mama i buduća programerka koja je shvatila da želi da provede više vremena s detetom, i da joj promena profesije to može obezbediti. Kako kaže, kroz 7 meseci postala je full-stack developer, iako je pre toga jedino radila kao analitičar u poslovnoj administraciji. 

Ovo je priča o njenom iskustvu, procesu razmišljanja i konkretnim koracima koje je preduzela, od ideje do stalnog zaposlenja.

Prva faza — Donošenje odluke

Buduća programerka počela je da se priprema putem aplikacije SoloLearn, koja joj je pomogla da stekne osnovno poznavanje HTML-a, CSS-a, Javascript-a i SQL-a. To je činila oko sat vremena dnevno, paralelno s poslom i brigom o detetu.

Posle tri meseca shvatila je potencijal sektora, i odlučila da bi mogla ozbiljnije time da se pozabavi.

Kako kaže, tri su je faktora nagnala na to: Fleksibilnost i mogućnost rada od kuće, kao i šansa da se brine o detetu; uticaj i mogućnost da se promeni svet i radi u stimulativnom okruženju; novac — jer su u indijskom IT sektoru zbog velike potražnje a manjka kadra, plate više od proseka, kao i u Srbiji.

Druga faza — Posvećivanje programiranju

Mlada mama rešila je da da otkaz na svom poslu, jer je imala dovoljno ušteđevine za dve godine prelaznog perioda, zbog čega se odlučila da sama uči, umesto da se upiše na neku akademiju ili kurs. Ovo je važno napomenuti, jer svakako nije preporučljivo donositi nagle karijerne odluke pre nego što bar na neko vreme ne obezbedite svoju egzistenciju.

Treća faza — Učenje

Pošto SoloLearn nije dovoljan za profesionalnu karijeru, bilo je potrebno da dalje razvija veštine. Odlučila se za sledeće programske jezike:

1. Python (Flask/Django Framework) —  Jednostavan i razumljiv za početnike, a ima dobre frejmvorke za web development.
2. Javascript (React.js, Node.js) — Jedan od najtraženijih jezika danas.
3. HTML/CSS — Nije obavezno, ali full-stack developer mora imati i ovo među svojim alatima.

Naredna četiri meseca tretirala je učenje kao posao i radila po osam sati dnevno, sedam dana u nedelji. Pohađala je sledeće kurseve:

1. freeCodeCamp Responsive Web Design (Besplatan)
2. freeCodeCamp Javascript Algorithms and Data Structures Certification (Besplatan)
3. Udemy The Complete Web-Developer (Zero to Mastery by Andrei Neagoie)
4. Udemy Complete Python (By Jose Portilla)(trenutno 16 dolara)
5. Udemy Python and Django Full Stack Web Developer (By Jose Portilla)(trenutno 12 dolara)

Četvrta faza — Implementacija

U naredna dva meseca, radila je na full-stack projektima kako bi oformila portfolio i isprobala znanja u praksi.

Napravila je vebsajt za prepoznavanje lica, kovid treker, Youtube Shuffle alat, Django blog, a napravila je i svoju veb prezentaciju.

Peta faza — Potraga za poslom

Nakon što je dane provela sređujući CV, prijavila se na stotine oglasa. Imala je ukupno 4.5 godine radnog iskustva i master iz poslovne administracije, a prijavljivala se za pozicije softverskih inženjera. 

Međutim, posle mnogo odbijanja, dobila je priliku za šestomesečnu plaćenu praksu u jednom američkom startapu.

Šesta faza — Stažiranje

Tokom ove faze, programerka se borila sa osećanjem da je zalutala u struku. Zbog strukture kompanije odmah je počela da radi na većim zadacima i uprkos svemu je gotovo sama za dva meseca završila jedan full-stack projekat.

Tokom ovog procesa, stalno je vežbala upornost, i ponavljala da „ne odustaje bez obzira na sve”.

Sedma faza — Debelo pripremanje za intervjue

Nakon pet meseci provedenih u kompaniji, dobila je ponudu za stalno zaposlenje, međutim, programerka je rešila da pokuša da pronađe posao u većoj firmi gde će njen rad moći da ostvari veći uticaj. 

Međutim, kako kaže, nije bila svesna da su „intervjui za softverske inženjere = 45 odsto algoritmi i strukture podataka + 45 odsto OOP i koncepti dizajna sistema + 10 odsto projekti”.

Sve u svemu, provela je oko pet meseci, što za vreme stažiranja, što nakon, vežbajući raznorazna Leetcode pitanja, a na kraju je napravila i GitHub repozitorijum gde je sitematizovala odgovore na mnoge zadatke koje je sama vežbala.

Osma faza — Intervjui

Prema njenom iskustvu, intervjui su se sastojali iz tri dela: jedan onlajn test sposobnosti, nekoliko rundi tehničkih intervjua gde se govorilo o projektima i o Leetcode pitanjima, i barem jedna runda sa kadrovskom službom.

Prijavila se na oko pedeset oglasa, u dvadesetak je prošla do testiranja, a dobila je desetak poziva za intervju.

Deveta faza — Finiš

Na kraju je uspela da se zaposli kao backend inženjer za indijski startap GoSocial, gde trenutno radi od kuće. Kako kaže, ceo proces ju je naučio da je 

„Softverski inženjering više način razmišljanja nego prosto razvijanje niza pravila kojim se rukovode mašine. Ima veze s tim kako se formuliše problem, kako se dolazi do rešenja, kako se pokušava doći do dobrog rezultata, i optimizacijom čitavog tog procesa”.

***

Za kraj, važno je naglasiti nešto što se iz ove priče možda ne vidi jasno. Tokom celog procesa, programerka je imala podršku supruga i rodbine, koji su hteli da joj pomognu i pokazali razumevanje za njena interesovanja. U nekim situacijama su rođaci i prijatelji bili dovoljno stručni da igraju ulogu mentora tokom procesa učenja, i da je posavetuju o tome kako da se vlada na intervjuima, i šta da očekuje. Kako ta opcija nije dostupna svima, potrebno je informacije o industriji steći na drugim mestima.