Svedoci smo da se konstantno otkrivaju novi načini na koje pandemija menja ustaljene obrasce života i poslovanja za koje smo nedavno mislili da će doveka trajati. I dok se paralelno raspravlja o skraćivanju radnog vremena ili radne nedelje, trajnog li polu-trajnog rada od kuće, pojedini aspekti ovih promena nisu pozitivni. 

Najistaknutiji među njima je problem „Zoom umora” ili „zumora” o kojem već neko vreme izveštavaju kako klasični mediji poput NYT, ili WSJ, tako i psiholozi i drugi istraživači. Problem je utoliko veći, jer je sve više dokaza koji govore u prilog tome da je video komunikacija zauzela trajno mesto u poslovnom svetu.

Zumor, šta je to?

Šta zapravo umara u korišćenju Zoom-a? Kako prenose nova psihološka istraživanja, radi se o nizu procesa koji su zajednički za maltene sve video-pozive. 

Najpre, pojačana količina bliskog kontakta očima ume da bude jako intenzivna. Na klasičnom sastanku, ljudi sede sa strane pa su udaljeni od govornika, beleže nešto, ili gledaju drugde. Stvar je još gora zbog toga što lica na Zoom-u često mogu biti veća nego tokom stvarnog kontakta i delovati još bliže. 

I dok nekim ljudima ovo neće smetati, postoje oni koji imaju potrebu da kontrolišu svoje okruženje, ili jednostavno imaju potrebu za većim ličnim prostorom. Njima će ovakvo okruženje stvoriti veći pritisak i povećati stres.

Srodni problem je i konstantno gledanje nas samih. Tokom svakodnevnih aktivnosti, nismo navikli da svi gledaju svakog, konstantno i skoncentrisano, niti da gledamo sami sebe u istom formatu, i to nakon nekog vremena može stvoriti anksioznost.

Video-pozivi takođe ukidaju kretanje, i to na više načina. Obični pozivi i razgovori, najpre, omogućuju da ljudi hodaju ili da se šetaju, ali takođe daju mogućnost za gestikulaciju i druge ekspresivne pokrete. Pošto ekstroverti naročito polažu na čitanje neverbalnih znaka, ovo njima predstavlja veći napor.

Nedostatak neverbalne komunikacije pojačava kognitivni napor, jer sagovornici moraju više da se trude kako bi razumeli neverbalnu komunikaciju preko ekrana, ili kako bi na drugi način nadomestili prirodne procese komunikacije.

Na video-pozivima razgovori su obično kontrolisani i strukturirani, što znači da se sloboda diskusije sužava i usmerava na različite načine, poput određivanja vremena trajanja razgovora, mogućnostima mutiranja, itd, koje nisu uvek ostvarljive u živom razgovoru.

Za pojedine je ova struktura prednost — nema suvišne priče, nema ćaskanja, nema mogućnosti da se produbljuje socijalna anksioznost. Drugima je pak sloboda razgovora stimulativna, pa su video-pozivi često manje produktivni kod onih karaktera gde slobodno tekući ili asocijativni razgovor proizvodi najbolje rezultate.

Takođe, veliki, grupni razgovori mogu predstavljati dodatni problem, jer mogu dodatno da pojačaju kognitivni napor ili anksioznost kod različitih karaktera. Nekima će smetati količina ljudi koja deluje da ih neprekidno posmatra, dok će drugima mnogo više zasmetati što u takvom okruženju niko neće moći dugo da govori, itd.

Povrh svega toga, brinemo se i da naše privatno okruženje ne odaje loš utisak. Deca mogu da ulete u sobu, psi mogu da laju, filter mačke može da ostane uključen, a da toga nismo ni svesni. Sama pomisao da možemo da napravimo ispad koji će odmah svi primetiti, zbog tehničke greške ili greške koja nije do nas, dovoljna je da mnogima pobudi strah.

Kako se to vidi?

Posledice ovakve situacije rezultat su veće izloženosti nekim od nabrojanih pritisaka. Najpre, Zoom umor pokazuje znake klasičnog umora: malaksalost, apatiju, smanjen radni učinak. Pored toga, mogu se javiti i:

Zoom umor može se manifestovati u nekim od ovih oblika, a može i doprineti ili pogoršati sveukupno stanje.

Zbog toga, mnogi koji pate od ovog umora često pomeraju ili odgađaju sastanke, i osećaju se da nakon njih nisu u stanju više ništa da urade. Već je primećeno da rad od kuće u velikom broju slučajeva za posledice ima i do dva i po sata duži radni dan, što može biti posledica loše organizacije, ili posledica umora.

Ako ste ranije primetili ovu pojavu ili naznake sličnih problema, ali se situacija pogoršala od kako ste počeli s radom od kuće, najverovatnije je u pitanju neka vrsta Zoom umora.

Kako lečiti zumor?

Jednostavnih i univerzalnih rešenja nema, ali postoji nekoliko opštih pravila i saveta koji se često spominju:

  1. Nemojte koristiti video-poziv ukoliko to nije neophodno. Razmislite o tome da li je za svrhu razgovora koji vodite potreban video, ili komunikaciju možete obaviti i putem audio poziva ili klasičnog telefonskog razgovora, putem poruka, ili na neki drugi način.
  2. Smanjite prozor. Na prvi pogled deluje čudno, ali smanjenje veličine interfejsa može da smanji efekat posmatranja i ublaži anksioznost. Na kraju krajeva, ako ne razaznajete lica onih koji vas gledaju, lakše možete da se pravite da niko ne pilji u vas.
  3. Upravljajte svojim vremenom. Na vreme naznačite ako imate prethodne obaveze, ili koliko vremena možete da izdvojite za konkretan poziv ili pitanje. Iskoristite čvršću organizaciju video poziva tako da što manje vremena provedete pod pritiskom koje na njemu osećate.
  4. Osmislite pravila u vašoj organizaciji. Povedite se za primerom Citibank-a, koji je nedavno stvorio petak bez Zoom-a, kad se svi trude da obaveze obavljaju bez oslanjanja na video-pozive. Ovakve inicijative mogu da pomognu da se kompanijska kultura preorijentiše i održe bar neki od starih rituala.