Srbija je u svetskom vrhu po broju frilensera, a zakon je slep za njih

Srbija je u svetskom vrhu po broju frilensera po glavi stanovnika. Ipak, oni koji se bave ovom vrstom rada – najčešće koristeći neku od popularnih frilens platformi – nisu prepoznati od strane zakona. Nekim frilenserima ovo predstavlja dodatnu zaradu uz glavni posao, a neki nisu nigde registrovani kao radnici, pa obavljanje ovih delatnosti često spada u skrivenu zaposlenost.

Zakon o radu mnogih država, pa i naš, na neadekvatan način tretira različite vrste poslova koje postoje. Trenutno stanje ima niz mana i niz prednosti, kako za same frilensere, tako i za državu.

Frilenseri nezaštićeni, država na gubitku

Platforme kao što su Upwork, Toptal, Freelancer, PeoplePerHour i Fiverr, nisu registrovane kao poslodavci u Srbiji. Zbog toga one ni ne moraju frilenserima da garantuju prava koja bi trebalo da im sleduju – osmočasovno radno vreme, socijalnu zaštitu, plaćeno bolovanje, godišnji odmor i slične vrste zaštita.

Istina je da je nepostojanje klasičnog osmočasovnog radnog vremena jedna od najvećih prednosti frilensinga – svako za sebe odlučuje koliko će da radi i kada. Međutim, problem predstavljaju druge vrste zaštite. Kako se tradicionalno doprinosi dele između poslodavaca i zaposlenog, a ovde poslodavac zvanično ne postoji, frilenserima je otežan put do zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja.

Pored slabe zaštite, našim frilenserima ne može da se zavidi ni na sigurnosti zaposlenja. Ovo je pokazalao opširno istraživanje koje je sprovela domaća nezavisna istraživačka organizacija CENTAR (Centar za istraživanje javnih politika).

Digitalni radnici iz Srbije ne uživaju sigurnost i predvidljivost posla. Po karakteru, digitalni rad se ubraja u fleksibilne oblike radnog angažovanja koji isključuju zasnivanje radnog odnosa.

Čak i ukoliko bi digitalni radnici želeli da zaključe punovažni ugovor o kratkoročnom angažovanju u skladu sa lokalnim zakonodavstvom, u Srbiji ne postoji pravni osnov za to. Time su digitalni radnici iz Srbije u nepovoljnijem položaju od svojih evropskih kolega.

S druge strane, sama država je u izvesnom gubitku zbog toga što nije regulisan ovaj deo zakona o radu. Dobar deo frilensera nije registrovan, pa ni ne plaća poreze. Jedini koji se nekako registruju – i to kao preduzetnici – su oni koji zarađuju velike pare od frilensinga. Jelena Bojović, direktorka za regulatornu reformu u NALED-u, objašnjava.

Veliki broj ljudi je angažovan na crno, gube se prihodi u budžetu, a zaposleni gube pravo na legalan rad. Rad na digitalnim platformama ima veliki potencijal za masovno radno angažovanje nezaposlenih lica što je u interesu svima.

Dragan Radivojević se već šest godina bavi online marketingom kao frilenser. Radi isključivo sa stranim klijentima, najviše sa malim biznisima lokalnog tipa usmerenih na pružanje usluga – advokatima, fizioterapeutima, zubarima… On takođe skreće pažnju na gubitke koje država trpi, iako je to nešto što frilenseri mogu smatrati prednošću rada na platformama.

Kako mi je poznato, ni jedan jedini freelancer koji ima prihode reda par stotina evra mesečno, pa čak i nešto više, nije imao problema sa poreskom upravom iako je tehnički gledano u zakonskom prekršaju. Čak i ako neko jeste, radi se o ekstremno retkim slučajevima.

Dragan u frilensingu vidi i potencijalno rešenje bar dela ozbiljnog problema koji Srbija ima – odliva mozgova.

Moje laičko misljenje je da država u širem smislu gubi zbog toga što ne ulaže napor da što veći broj ljudi postane freelancer. Mislim da bi promovisanjem i ulaganjem u ovaj vid rada i promovisanjem kategorija freelancinga, koje možda nisu toliko zastupljene, moglo da se doprinese sprečavanju odliva kvalitetnih ljudi iz zemlje.

Ko je poslodavac?

Platforme u rukama imaju većinu moći poslodavaca. One propisuju procedure, stiču profit, postavljaju uslove o angažovanju i prestanku angažmana, ali ipak ne nude mogućnost za zasnivanje radnog odnosa. Upravo je to bio povod za usvajanje nacrta zakona u Kaliforniji, koji bi trebalo da natera kompanije da ljude koji obavljaju posao za njih počnu da definišu kao zaposlene, a ne kao honorarce.

Jedan od problema je upravo ovo pitanje. Oni sebe ne smatraju poslodavcem, ali ih država vrlo često tako kategoriše, što dovodi do nejasnog položaja svih lica angažovanih preko platforme.

Postoji i druga strana priče, a to je da nekim frilenserima odgovara njihovo trenutno nedefinisano stanje. Takav slučaj je sa Draganom Radivojevićem, koji smatra da bi registracija platformi kao poslodavaca samo povećalo troškove, a da bi tu razliku na kraju platili frilenseri.

Na ovo upozorava i Jelena Bojović, koja nam je iznela svoj stav o prednostima i manama registracije platformi kao poslodavaca.

Prednost je legalizacija angažovanja ovih radnika, ali s druge strane ukoliko bi platforme  postale poslodavci, na njih bi se primenjivao Zakon o radu, koji propisuje obaveze poslodavaca, koje su potpuno ekonomski neisplative kod ovakvog rada te bi se vrlo brzo rad preko platformi potpuno ugasio.

Ipak, neke evropske zemlje – u kojima ova vrsta zaposlenja funkcioniše – nude veći broj rešenja za radnike u fleksibilnim formama rada, uključujući i digitalni rad.

Jedno od glavnih pitanja u slučaju kada poslodavac nije jasno definisan je naplata. Pošto postoje tri strane – platforma, naručilac posla i frilenser – nije potpuno očigledno ko je odgovoran za to da svako ispoštuje svoj deo posla. Draganovo iskustvo na platformi Upwork u vezi sa ovim je pozitivno.

Procenat naplate je izuzetno visok, verovatno viši nego u mnogim drugim oblastima. Uvek će da se desi da neko ne plati, ali freelanceri treba da sebe gledaju kao biznis, a u svakom biznisu postoji deo koji se zove „nenaplativa potraživanja”.

Kada smo već na temi „garantovanja isplate” hajde da istovremeno postavimo i pitanje – ko klijentima garantuje da će zaista dobiti ono što su platili? Da li zaista klijent baš svaki put u potpunosti dobije ono što je hteo i što je naručio?

Ono čime freelanceri treba da se bave je kako da poboljšaju kvalitet svoje usluge, kako da rade što efikasnije, kako da što bolje komuniciraju sa klijentom i saznaju šta klijent zapravo želi, kako da na profesionalan način razrešavaju konflikte sa klijentima itd. Napredak u ovoj oblasti će zasigurno drastično smanjiti probleme sa naplatom koji, ponavljam, i nisu veliki.

Frilens preduzetnici

Dve trećine frilensera kod nas je „nevidljivo”, dok samo jedna trećina spada u one koji su se registrovali kao preduzetnici. Te dve trećine, koji posluju kao fizička lica, susreću se sa nizom problema.

Dok ne steknu iskustvo i reputaciju, projekti nisu redovni, a zarade su još uvek male. Ukoliko je naručilac posla iz inostranstva (što je najčešće slučaj) obaveza je da se taj novac prijavi Poreskoj upravi. Na taj iznos se obračunava oko 45% i plaća državi porez na prihod. Na samom početku bavljenja frilensingom, dok su zarade niske, ovako visoki porez oduzima dosta sredstava, budući da ne postoji oporezivanje u odnosu na prihode. O ilegalnoj alternativi – neplaćanju poreza – bolje je da se ne troše reči.

Kako bi poboljšali svoju situaciju i ostvarili sva prava, frilenseri ili zadržavaju zaposlenje u oflajn sferi ili se na neki način registruju u APR-u. Iako na ovaj način nisu zvanično prepoznati kao ono što jesu – frilenseri – ovo je trenutno najsrećnije rešenje za njih.

Moje mišljenje je da se najveći broj njih registruju kao preduzetnici iz straha da sebi ne naprave problem sa poreskom upravom. Naravno da ima i freelancera koji jednostavno žele da imaju benefite registracije u smislu zdravstvenog i socijalnog osiguranja, ali je moje mišljenje da su takvi u manjini. Mislim da se za registrovanje odlučuju freelanceri koji zarađuju malo više i nije im problem da plate poreze.

Kako je pitanje frilensera rešeno u inostranstvu i šta je neophodno da se promeni da bi dobili svoja prava možete pročitati u našem tekstu na tu temu.