Kako da frilenseri u Srbiji dobiju svoja prava i koliko su daleko od statusa zaposlenih?

Frilenseri preduzetnici mogu da se organizuju u unije poslodavaca i tako se izbore za olakšice u poslovanju, ali ne i za poboljšanje radnih uslova i prava.

Marko Marković - 8. Jul, 2019.

Prošle nedelje smo pisali o tome kako frilenseri u Srbiji nemaju mogućnost da se zakonski registruju kao frilenseri. Čak dve trećine njih ostaje „nevidljivo” – oni se zvanično ni ne bave frilensingom – što dovodi do niza problema, kako za njih, tako i za državu. Preostala trećina bira da se registruje u APR-u i tako ostvari svoja prava na zdravstveno i socijalno osiguranje.

Međutim, ni kada se registruju kao preduzetnici, frilenseri ne rešavaju sve svoje probleme. Istina je da sebi uplaćuju sve vrste osiguranja, ali se zakon o radu stavlja po strani jer je odnos njih i platforme sada zapravo odnos dva pravna lica. Zbog toga oni, na primer, ne mogu da obrazuju radnički sindikat, jer zvanično nemaju poslodavca. Ovo platforme stavlja u neravnopravnu, bolju poziciju u odnosu na frilensere.

Sindikat frilensera?

Frilenseri preduzetnici imaju mogućnost organizovanja u unije poslodavaca, pa da se na taj način bore za olakšice u poslovanju, ali ne mogu da se izbore za poboljšanje radnih uslova i prava. Zbog toga je u Srbiji, ali i u drugim državama, oslabljeno interesovanje za sindikalni aktivizam.

O ovome govori i Aleksandra Vitorović, iz Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.

Organizovanje radnika u tradicionalnim oblicima zapošljavanja – u fabrikama, prodavnicama, školama ili rudnicima, zasnovano je na dobrovoljnosti i nikada nije predstavljalo lak zadatak. Ako je u slučaju digitalnih radnika situacija različita, onda je svakako još teža. Osnovni problem su limiti u nacionalnom zakonodavstvu, koje podstiče fleksibilizaciju radnih odnosa, a nije usklađeno sa standardima Međunarodne organizacije rada (ILO).

Ustav Republike Srbije i svi pozitivni propisi koji normativno regulišu rad i prava iz rada, umesto termina „radnik“, koriste termin „zaposleni“, što podrazumeva potpisan ugovor o radu, čime su pojedine grupe radnika lišene prava na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, štrajk i radno-pravnu zaštitu.

Dakle, digitalni radnici, uz sve veći broj drugih radnika koji su angažovani u, nekada atipičnim, a sada novim formama rada, danas u Srbiji nemaju pravo da se sindikalno organizuju. U tu grupu spadaju svi radnici koji nemaju potpisane ugovore o radu sa domicilnim poslodavcima.

Iako se u javnosti plasira stav da digitalni radnici ne žele da budu sindikalno organizovani, da su zadovoljni količinom dostupnih poslova na webu, fleksibilnim radnim vremenom i zaradama, Aleksandra upozorava da je ovo istina možda samo na početku bavljenja frilensingom.

Oni vremenom postaju svesni da dobijaju sve veću konkurenciju dok cena rada pada, da više ne mogu da naprave balans između radnog vremena i privatnog života, da posao nema sigurnost, da teško ostvaruju socijalnu i zdravstvenu zaštitu, a da će morati da rade večno, jer neće steći uslov za penzionisanje. I tada shvate da je potrebno da se organizuju.

Vitorović dodaje da nisu uzurpirana samo socijalna prava, prava na organizovanje i kolektivno pregovaranje, već da ostaje nerešen niz važnih pitanja, kao što je, recimo, pitanje bezbednosti i zdravlja na radu.

Ako nešto nije rad, onda ni povreda neće biti registrovana kao povreda na radu. Ako to nije rad, onda ni oboljenje neće biti priznato kao profesionalno. Za bezbednost i zdravlje na radu je odgovoran poslodavac, a kod frilensera se ne zna ko je poslodavac.

Kako je status frilensera rešen u inostranstvu?

Svaka država ima svoj odnos prema netradicionalnim vidiovima zapošljavanja, pa je u njima pitanje frilensera rešeno na različite načine.

U zemljama koje su svoje radno zakonodavstvo uskladile sa konvencijama Međunarodne organizacije rada, radnici u fleksibilnim oblicima rada lakše ostvaruju pravo na sindikalno organizovanje, a digitalni radnici, profesionalci u svojoj struci, nisu prinuđeni da traže legalno uporište za svoj rad u prelasku u „paušalce“.

Ipak, širom sveta, mnogo je onih koji se ne zovu radnicima, već „taskerima“, čiji rad se više ne zove pravim imenom, već postaje „task“, mnogo je onih koji ne ostvaruju zaradu, već „reward“, koji ne znaju koga bi nazvali poslodavcem, niti da li će biti angažovani i sutra, a čije interese i prava sindikati ne mogu da štite, iz istih ili sličnih razloga kao u Srbiji.

U Francuskoj i Belgiji, na primer, frilenseri se tretiraju kao zaposleni. U Francuskoj postoje krovne organizacije kojima se frilenseri pridružuju, koje obavljaju administrativno-knjigovodstvene usluge za njih, pa tako i stiču uslove da budu tretirani kao zaposleni u toku trajanja njihovih ugovora. Upravo je ovo jedna od stvari o kojima se govori u opširnom istraživanju Centra za istraživanje javnih politika.

U Francuskoj i Belgiji je reformisan i prilagođen sistem socijalne zaštite. U ovim zemljama, frilenseri uživaju jednaku zaštitu kao zaposleni. Iako je ovo rešenje na raspolaganju, ono i dalje otvara pitanje raspodele troškova za socijalne usluge između radnika i (nepostojećeg) poslodavca.

U tom slučaju se od države očekuje da igra sve veću ulogu i preuzme deo odgovornosti i obezbedi nadoknade za socijalnu zaštitu. Sve prisutnije nelinearne karijere sa čestim prekidima i promenama u radnim angažmanima, kako u oflajn tako i u onlajn sferi rada, dovode u pitanje održivost dizajna sistema socijalne zaštite.

U SAD postoji unija frilensera u koju je učlanjenje besplatno. Kad postanu članovi, dostupne su im različite vrste osiguranja – zdravstveno, stomatološko, životno, penziono…

Freelancers Union je primer nešto organizovanijeg pristupa. Više od trećine radno sposobne populacije u Americi, odnosno oko 55.000.000 ljudi, su nezavisni „frilenseri“. Freelancers Union okuplja 350.000 „frilensera“, promoviše njihove interese i prava kroz zastupanje, obrazovanje i usluge.

Benefiti za članstvo u organizaciji su bazirani na ostvarivanju prava na zdravstveno/zubno osiguranje, osiguranje u slučaju invalidnosti i na pravu na penzionisanje. Ono što ovu organizaciju razlikuje od sindikata je činjenica da ona ne pokušava da promeni nestabilne uslove rada u web prostoru. Razmatrajući mogućnost slične forme organizovanja „frilensera“ u Srbiji, opet smo naišli na problem legislative, koja se usklađuje sa okvirima Evropske unije i vrlo je različita od zakonodavstva u SAD.

Evropska konfederacija sindikata (u kojoj članstvo imaju i naši UGS NEZAVISNOST) promoviše strategiju sindikalnog organizovanja za digitalne radnike, insistirajući na stavu da to pravo nikome ne sme biti uskraćeno. Sve veći broj nacionalnih sindikalnih centrala traži rešenja kojima bi se to pravo garantovalo, usklađujući, radi tog cilja i sopstvene strukture i resurse. U pojedinim zemljama, pomaci u ovom pravcu su već vidljivi.

Sindikalna centrala u Austriji ÖGB je počela da organizuje „crowdworkers“, „frilensere“, radnike sa nepunim radnim vremenom, samozaposlene, radnike sa ugovorima o delu, one angažovane preko agencija, pa i praktikante.

Sindikat 3F iz Danske odmakao je još dalje, uspešnim potpisivanjem kolektivnog ugovora za organizovane radnike na platformi Hilfr. Ovim kolektivnim ugovorom, radnicima angažovanim na platformi garantovane su minimalna zarada (19 Eura po satu), doprinosi za penziono osiguranje, plaćeni godišnji odmori i bolovanja, kao i doprinosi za socijalno osiguranje. Institucije i građani Danske, sa negativnim stavom o onima koji pokušavaju da prevare sistem neuplaćivanjem poreza i doprinosa, podržavaju napore sindikata usmerene ka funkcionisanju socijalnog sistema, zaštiti prava radnika i opštoj dobrobiti države, odnosno samih građana.

Čini se da takav stav nedostaje u Srbiji. Solidarnost i duh kolektivizma moraju da jačaju, jer će, u suprotnom, doći do potpunog urušavanja društva. Ovakvih primera će, verujem, biti sve više, posebno kada su u pitanju platforme registrovane u istoj zemlji u kojoj deluje konkretna sindikalna centrala.

Mnogo više problema zadaju globalne platforme, usled nekompatibilnosti zakonodavstva, pa se u međunarodnom sindikalnom pokretu sve više govori o transnacionalnom zastupanju interesa radnika.

Koje korake je neophodno preduzeti da bi se ovo pitanje rešilo i u Srbiji?

Naši sagovornici su se složili oko toga da su izmene u Zakonu o radu neophodan prvi korak za rešavanje statusa frilensera. Najpre, sam termin „frilenser” treba da bude jasno definisan i razgraničen u odnosu na postojeće oblike angažovanja, zapošljavanja ili ugovaranja. Tek kad se ovaj oblik angažovanja definiše u propisu koji reguliše rad (Zakon o radu ili poseban propis koji bi uređivao specifične oblike radnog angažovanja), biće moguće urediti i način oporezivanja ovakvog angažovanja (uključujući i obaveze u vezi sa doprinosima za socijalno osiguranje).

O ovome je govorila i Jelena Bojović, direktorka za regulatornu reformu u NALED-u.

Zbog nepostojanja definicije i bez uređenja ovog oblika angažovanja, koriste se postojeći mehanizmi i modeli koji neadekvatno oslikavaju specifičnosti i potrebe frilensinga.  Sada se svaki radni angažman može i mora uskladiti sa trenutnim zakonskim opcijama – radni odnos (na određeno, neodređeno, sa nepunim radnim vremenom itd) ili privremeni i povremeni poslovi, ugovor o delu, ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, ugovor o dopunskom radu. Naravno, opcija je i ugovaranje ovakvih poslova kroz osnivanje sopstvenih preduzetničkih radnji i naplatu ovih usluga putem faktura.

Međutim ove opcije često nisu isplative – u prvom slučaju potrebno je da poslodavac bude registrovan u Srbiji, što obično nije slučaj, a u drugom slučaju, ako osnivate svoju agenciju-preduzetničku radnju, imate mesečne obaveze prema državi (u visini od približno 15.000 do 50.000 dinara za poreze i doprinose), a često niste u mogućnosti da zaradite taj mesečni iznos.

Aleksandra Vitorović potvrđuje da su izmene u zakonu neophodne da bi naši frilenseri počeli da ostvaruju ista prava koja imaju njihove tradicionalno zaposlene kolege.

Ono što sindikati, širom planete, pokušavaju da spreče, jesu erozija radničkih prava, urušavanje kolektivnog pregovaranja, rast neformalne ekonomije i prekarijata, u tradicionalnim delatnostima i u web poslovanju. Naravno, za to je potrebno zajedničko delovanje svih aktera, podstaknuto političkom voljom i preduslovima koje bi morala da stvori država.

Dok se rešenja ovih problema ne postignu, pravo na sindikalno organizovanje, po postojećem Zakonu o radu, imaće samo zaposleni sa potpisanim ugovorima o radu.Kao radnici sa neregulisanim radnim statusom (bez ugovora o radu) ili kao preduzetnici („paušalci“), digitalni radnici ne mogu ostvariti pravo na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje.

Rubrika Digitalno poslovanje je pod pokroviteljstvom „OTP banka Srbija"