Pet pitanja za preduzetnicu #1: Tijana Stamenković 

Startapi nisu uvek proizvod potpuno orignialnih ideja. Nekada oni nastaju i kada neko ko poseduje preduzetnički način razmišljanja vidi da neka niša nije iskorišćena u njegovoj okolini, dok je negde drugde prilično zaživela. Tijana Stamenković iz YoloBooka deo je tima koji je uradio baš to.

Kako sama kaže, iako YoloBook nije inovativna ideja pošto duže vreme slični proizvodi postoje u Americi i Evropi, njihova platforma je u Srbiji uspela za kratko vreme da nađe put do korisnika jer omogućava jednostavan način za izradu fotografija. A taj način podrazumeva da korisnici preko aplikacije odaberu 48 svojih fotografija sa telefona, računara ili društvenih mreža, izaberu korice za album i dobiju ga dostavom na svoju adresu.

Inače, osim što je jedna od osnivača aplikacije YoloBook, Tijana je dvadesetčetvorogodišnja studentkinja Fakulteta organizacionih nauka i vlasnica agencije za brendiranje, dizajn i razvoj aplikacija ZDRA Branding. Takođe, njoj nisu nepoznati ni neuspesi. Tačnije, lansiranju aplikacije YoloBook prethodila su dva neuspela pokušaja u pokretanju startapa — jedan za poručivanje hrane sličan Wolt-u i Glovo-u, i aplikacija za rejtovanje.

I pored ova dva neuspela pokušaja tim koji prema njenim rečima karakteriše usklađenost i povezanost rešio je da pokuša ponovo i tako se rodila idela za YoloBook. Počeli su da istražuju tržište, obilaze štamparije, kopirnice, razgledaju mašine i materijale. Simbolično, od 1. januara 2018. godine lansirali su aplikaciju bez velikog testiranja i za mesec i po dana, na Dan zaljubljenih, dobili 1.500 porudžbina. U prvih pet meseci poslovanja prodali su oko 8.000 albuma i zabeležili 20.800 preuzimanja aplikacije. Od tada je prošlo dosta vremena, sada ovaj uigrani tim radi punim kapacitetima, a nedavno su dobili i investiciju od 220.000 evra. 

YoloBook trenutno posluje u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, a nakon otvaranja tržišta u Rumuniji planiraju da se okrenu bugarskom, turskom, grčkom i mađarskom tržištu. Zamisao je i da do 2020. godine imaju otvorenih osam tržišta.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Ljudi previde da je njihova ideja samo njima jasna i nekako previde taj momenat u kom ljudima koji nemaju veze s tim i ne razumeju kako proizvod funkcioniše treba na pravi način da predstave svoj proizvod. Neko ko krene da se bavi nekom idejom, toliko je fokusiran na nju da izgubi iz vida ostale oko sebe. Izgubi iz vida da korisnicima neće biti sve jasno i onda nikako ne objasne publici šta je to što treba da kupe, probaju i testiraju. 

Mi smo imali taj problem. Sve smo uradili. Jednostavno, niko ne zaboravi da osnuje firmu, niko ne zaboravi da napravi proizvod, da ga testira… Mi smo tako pustili proizvod preko aplikacije, dali objašnjenje preko slike i niko nije mogao da shvati da se to naručuje preko aplikacije i kako se ista koristi. Nama prvih desetak dana nije bilo jasno kako drugima nije jasno. 

Onda smo rešili da krenemo da snimamo tutorijale kako se poručuju albumi, kako se listaju, kako izgleda ceo proces od naručivnja albuma do trenutka dok ne stigne na vašu adresu. To je bio jedan od načina da se prizvod približi ljudima. Kada smo videli koliko upita ima o načinu poručivanja (a ima ih čak i danas kada je sve lepo objašnjeno) tada smo shvatili gde grešimo i šta treba da uradimo. 

2. Zamisli da niste imali ni jedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta bi drugačije morali da uradite? 

Mislim da bismo uzimali od mame i tate, šire i uže porodice i prijatelja dok ne zaradimo. To nam je uvek bila opcija u trenucima kada bismo ostali bez izlaza. Ali i da ta opcija nije postojala, sačekali bismo da sami zaradimo. Svako od nas je u jednom trenutku morao da radi, neko manje, neko više, ali sve što se zarađivalo se slivalo u YoloBook. 

Ono što je dobra stvar kod našeg proizvoda jeste to što on pravi neki novac od prvog prodatog albuma. Sa prvim prodatim albumom smo zaradili nekih 200 dinara i to je bilo super. Nismo računali naš rad i sve ostalo kao trošak, jer to nije ni bio trošak. Trošak je bilo jedino naše vreme, koje smo svesno i namenski uložili u razvoj i pokretanje posla.

3. Kako ste došli do svog prvog klijenta?

To je bila najveća sreća na svetu. I dan danas znam tu devojku — ko je ona, kako izgleda, sve. Kad je stigla ta prva porudžbina naša sreća je bila ogromna. Srećnji smo bili tad kad je stigla ta prva porudžbina, nego danas kad stigne 15.000 porudžbina i u fazonu smo „super, hajdemo jače’’. Ali te prve se i dalje sećamo i bili smo u fazonu „jeeeeej! zaradili smo!’’. 

Ona je za nas saznala na Instagramu, jer smo u početku samo preko Facebook-a i Instagrama komunicirali sa korisnicima. Krenuli smo da pratimo ljude, ali njima je bio problem da zaprate nas, jer nisu znali ko smo i šta radimo. Ta devojka je prva shvatila, a nije bila neko od naših prijatelja.

4. Koji je najznačajniji problem koji si prevazišla u poslu?

Problema u ovom poslu koji povezuje šest sektora — proizvodnju, logistiku, marketing, IT, administraciju i finansije — ima mnogo. Najveći problem je zapravo bio u početku i to je bila proizvodnja. Ona nam je bila nepoznata i preskupa, nismo mogli da je priuštimo. Onda smo, da bismo imali najpovoljniju  proizvodnju, morali da je outsource-ujemo na četiri različite lokacije gde su različite osobe radile različite stvari. To znači da ako imaš i jednu porudžbinu, provedeš pet sati kružeći od Železnika, Novog Beograda, Autokomande i Banjice da bi napravio samo jedan album. Kada radiš na četiri različite lokacije ako jedan kasni, svi kasne, a zavisili smo i od pošte… Takođe, dok nismo imali svoju proizvodnju, nismo znali koliki su nam kapaciteti. 

Zbog toga nam je najveći izazov bio da uspemo da napravimo in house proizvodnju, koja je u isto vreme podrazumevala nova ulaganja. Tako smo sve što smo za šest meseci zaradili uštekali, reinvestirali i kupili prvu mašinu. Tada je već bilo lakše. Počeli smo u pomoćnoj prostoriji u auto-servisu tate našeg druga i od tada smo krenuli da kupujemo jednu po jednu mašinu. Prvo printer na lizing, onda mašinu sa nožem… To je sve bilo u 30ak kvadrata, taman mesta da se izrade, iseku, spoje i sastave albumi. Ovo nam je jako olakšalo proces proizvodnje i tek kad smo nabavili sve to bili smo svesni koliki nam je to problem bio. 

5. Kada bi morala da izdvojiš jednu poslovnu situaciju iz koje smatraš da si mogla da izvučeš više nego što jesi, koja bi to bila?

Definitivno onda kada smo hteli da otvorimo prodaju u pet država istovremeno. U isto vreme smo otvorili u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji. To je pet d.o.o-ova odjednom. Ipak, u Srbiji je prvo otvorena u novembru 2017. godine, i tek kada je Srbija stala na noge smo otvarali u još četiri države. To je nešto što nikada u životu više ne bih uradilla, niti bih ikome rekla da bude toliko lud i uradi to. U ta četiri meseca imali smo četiri d.o.o.-a, pa dve likvidacije, a još uvek nismo ni bili profitabilni. 

To nam je bio baš hard core period. Mi smo znali da ne treba to da radimo, ali smo govorili sebi „ljudi, mi moramo biti najbrži jer će u drugoj državi neko napraviti isto to’’. Tada shvatiš da svaka država ima drugačiji sistem u radu institucija, pošti, svemu. Ništa nije bilo slično. Makedonija je nerazvijena, Crna Gora nema IT sistem koji može da podrži naš sistem poslovanja, Bosna je i nerazvijena i nema IT sistem koji može adekvatno da nas podrži. Bila je to totalna konfuzija jer nam je, recimo za otvaranje u Bosni, trebalo tri meseca. U Crnoj Gori smo likvidirali i pre nego što smo počeli da radimo. Tamo čak nije nikada nije ni krenula prodaja. Makedonija nas je u najgorem trenutku vratila na minus, zbog tekućih fiksnih troškova, a skoro nikakvog povrata na uloženo. Iz tog perioda smo mnogo naučili, a prvenstveno da ne treba da budemo toliko ludi i idemo u nepoznato.

Ovaj tekst je rađen u okviru projekta „Za inovativne mlade Srbije” koji je podržan od strane Kabineta ministra bez portfelja za inovacije i tehnološki razvoj.