Nakon problema sa podacima o pandemiji i vazduhu, država na putu ka problematičnoj odluci o pristupu informacijama od javnog značaja

Pravo na to da znamo šta rade javne institucije biće smanjeno nacrtom izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, upozoravaju organizacije civilnog društva. Pandemija nam je već pokazala kakve su posledice netransparentnosti. Jedna od posledica je i neuređen sistem, koji se navodi kao najčešći motiv za odlazak iz zemlje, a među onima koji najviše razmišljaju o emigraciji su i senior programeri.  

Kako navode Koalicija za slobodu pristupa informacijama, Koalicija za pristup pravdi, Koalicija za slobodu medija i Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, uvođenjem predloženih rešenja bi se umanjio dostignuti nivo prava na pristup informacijama, a to ne samo da je loše, nego je i neustavno. Nacrtom se predviđa da se poveća broj osnova za ograničavanje prava na pristup informacijama, odnosno institucijama i kompanijama u državnom vlasništvu se daju veće mogućnsti da odbiju zahtev. Uz to oni više neće biti ni u obavezi da sprovedu test javnog interesa, pre nego što odluče da uskrate neku informaciju. 

Ukratko, onima koji treba da rade u javnom interesu daje se veća moć da nešto proglase tajnom, a da to ne moraju ni valjano da obrazlože. Takva praksa ne samo da nije u skladu s demokratskim načelima i putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, nego je nedavno pokazala dalekosežne posledice prikrivanja informacija. 

Startit Dnevnik konstantno piše o važnosti otvorenih podataka, a to smo posebno činili nakon početka pandemije, kako bismo ukazali na posledice netransparentnosti. Čak je i država na početku pokazala veliku spremnost i posle mesec dana je omogućila da građani prate sve brojke u vezi s pandemijom. Koliko je zarađenih, mrtvih, koliko je njih u bolnicama i sve to razvrstano po nekoliko kategorija, bili su podaci koji su se redovno ažurirali, ali ne dugo. Podaci su počeli da se pojavljuju sporadično, a bilo je i perioda od nekoliko nedelja kada ih uopšte nije ni bilo.

Na kraju je BIRN izašao sa saznanjima i dokazima da su javno iznošeni podaci umanjivani nekoliko puta. Kasnije je to i član Kriznog štaba potvrdio, a potom je promenio svoj iskaz. Ministar zdravlja je najavio reviziju, ali njene rezultate nismo videli ni posle skoro godinu dana. 

Sve to je kod građana izazvalo nepoverenje u institucije, i to one koje je kasnije trebalo da ih ubede da se vakcinišu. Ukoliko vas neko konstantno vara, zašto biste vi ponovo imali razlog da mu verujete, jasno je pitanje. 

Posle te afere, desila se još jedna u vezi s otvorenim podacima. Kako bi građanima predstavili da je vazduh čistiji nego što jeste, nadležni su odlučili da promene parametre za kategorizaciju kvaliteta vazduha. Oni koji su do te odluke bili odgovorni za izveštavanje o kvalitetu vazduha i koji su zagovarali otvorene podatke dobili su otkaze ili su smenjeni, pošto su se pobunili.

Umesto da institucije naprave nove korake ka otvorenim podacima i prikažu nam svoju dokumentaciju, one se dodatno zatvaraju. Umesto da se broj zahteva za pristup informacijama smanji tako što će one biti dostupne i lako pretražive, to izgleda žele da postignu smanjenjem broja informacija koje su s javnošću spremne da podele. 

Zamislite da svom poslodavcu onemogućite uvid u svoj rad? Zamistite da vam zaposleni ispostavi enormni račun za putne troškove, ali kaže da je tajna kako ih je napravio? Zamislite da uđete u radnju i da vam oni daju ono što žele i provuku vašu karticu — i gotovo? Jasno je već, ne treba više da zamišljamo, ovako se državne institucije i državna preduzeća koja mi finansiramo ponašaju prema nama, kada kriju podatke. Njihova dužnost je da budu transparentni i da odgovaraju na pitanja, jer ukoliko građani nemaju poverenja u institucije, onda nastaje neuređen sistem u kojem niko ne oseća odgovornost da poštuje bilo koja pravila i iz koga građani žele da emigriraju. Možda nam je potrebna još neka pandemija da bismo to shvatili.