IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Od svih vas, koji ste me nešto pitali nakon prvog dela moje „sage o startapu“, najviše vas me je pitalo kako smo ga finansirali. Ljudi moji, startap je samo seksi reč za novu firmu. Ništa više. Jeste — ranije smo otvarali poslastičarnice ili proizvodnje čarapa, a sada pravimo neka tehnološka rešenja. Ali ostalo je sve isto. Moraš da investiraš da proizvedeš nešto, pa da vidiš da li radi, pa da probaš unapred da prodaš nekim zaluđenicima koji veruju u tehnologiju i koji su spremni da ti oproste prve greške…
Što bi Balašević rekao: Princip je isti, sve su ostalo nijanse.
I isto kao što smo ranije ulagali svoje ušteđevine, da, baš tako smo i sada Đorđe (CTO i suosnivač startapa Boostowski) i ja to uradili. Nema tu neke preterane filozofije. Doduše, Telekom Srbija nam je dao 10.000 evra, što je bio deo nagradnog fonda na Startap Akademiji, i to je bilo sve.
Dakle — ako hoćeš da praviš neki tehnološki startap— teško baš da ćeš na prezentaciju i „ovo će biti super, majke mi“ dobiti ikakve pare od investitora. Niko više nije toliko lud. Traže ti bar da imaš takozvani prototip (a to, u stvari, znači, da si prvu verziju proizvoda završio) i nekoliko klijenata. A sada ćeš sigurno da me pitaš — pa kad imam proizvod i nekoliko klijenata — šta će mi TADA investitor? E, pa da bi brže napredovao/la! Jer je samostalan razvoj bez investicije jaaaako težak i spor proces. Pogotovu za startap kao što je moj — meni su klijenti velike kompanije i teško baš da bih do njih (pogotovu onih inostranih) došla bez jakog marketinga i sa ovom verzijom aplikacije.
Sada, kad imamo prve klijente i rezultate rada aplikacije, možemo i mi da otpočnemo sa iole ozbiljnijim razgovorima sa potencijalnim investitorima. Neke smo upoznali na Spark.me takmičenju (zato je ipak važno na takmičenjima učestvovati), neki su se javili kada su čuli da smo pobedili, a ima i nekih naših uspešnih poslovnih ljudi kojima se naša priča sviđa.
Polako dolazimo do nove teme koju sam najavila — o stvarima, za koje sam mislila da baš i nisu takve, a ispalo je da jesu. Evo ovako:
1. Mislila sam da je učestvovanje na takmičenjima nevažno — jer — tu ne mogu da dođem do klijenata. Pogotovu ja, koja sam istrenirana da samo razmišljam o prodaji. Ispostavilo se da baš i nije tako. Jer bukvalno nikada ne znaš kada ćeš na nekom tom nastupu upoznati nekoga ko poznaje onog … znaš … Ovo mi je, moram priznati, pogotovu teško padalo, jer sam introvert (ako neko ne zna ko su introverti, neka nađe negde na netu, da sad ne širim priču). Ali mora se izlaziti iz svoje ljušture, pričati, pojavljivati se. Šta ćeš — takav nam posao!
2. Mislila sam da baš i neće biti toliko teško. Priznajem. Dobro — nije mi ovo prvi poslovni poduhvat u koji krećem, ali je ovaj poseban još po tome što sam najpre morala da naučim nova pravila. Od toga kako se prave Pitch Deck-ovi, pa do toga šta investitori gledaju kad te „šacuju“. Kad sada pogledam iza sebe, nekako mi je izgledalo kao da sam otišla na neku malo drugačiju planetu. Ne, ne preterujem. I štetno je da sa svojim predubeđenjima iz „starih biznisa“ ulaziš u startap. To se kosi sa onim što sam malopre rekla — da je to samo drugo ime za novu firmu, znam. Pa kad bi, recimo, zlatar ulazio u proizvodnju ambalaže, isto bi se osećao kao na drugoj planeti, zar ne?
3. Mislila sam da će ići brže. Da. Ali ne ide. Negde sam pročitala odličnu misao o tome da, ako želiš dete, ne možeš da spavaš sa devet žena istovremeno i dobiješ dete za mesec dana. Mora se biti strpljiv i gledati samo napred. Samo sledeći korak. Inače možeš da poludiš, jer danas ima toliko mogućnosti, da se čovek izgubi. Sve u svemu — brzo ne ide, evo mi smo već godinu dana u procesu, a tek smo u martu lansirali.
4. Mislila sam da će „moji“ klijenti da padnu u nesvest od sreće što sam napravila ovu aplikaciju. Aha — važi! Pazi — to su klijenti, sa kojima se znam godinama i godinama radim sa njihovim menadžerima i prodavcima. Ali kada sam došla sa idejom o aplikaciji, vrlo su bili suzdržani. Plaše se ljudi promene i to ti je tako. Sa tim moraš da računaš. I da napraviš ne znam kako dobar proizvod — plaše se da iskorače u nepoznato. I objasnih im koliko će da uštede sa novim rešenjem i kako će biti mnogo efikasniji i kako… ne, ipak me gledaju podozrivo i ipak bi voleli da ih i dalje obilazim. Uh…
5. Mislila sam da je sve u takozvanom „product-market“ fit–u. Ako nisi čuo/la šta je ovo, da objasnim. Kad praviš neko tehnološko rešenje, važno je da ga napraviš tako da rešava neki problem. Što veći problem, to bolje. Moj rešava problem da veći biti ne može. Gubici u maloprodaji zbog tog problema se broje u milijardama. Džaba. Ne reaguju klijenti na prvu, pa to ti je. Moraš da se pomučiš, da ih edukuješ. Tako da ti prodaja ne gine!
6. Mislila sam da će mi biti teško da pričam sa ljudima iz IT-ja. Ma kakvi! Fenomenalan svet, pametan, vredan. Ja im na moj, „ovozemaljski“ način predstavim neku ideju, kad ih ne razumem, to im kažem, oni mi onda „prevedu“ sve tako da razumem. Baš nikakvih problema u komunikaciji sa njima nemam. Niko nikoga tu ne gleda sa visine, nikada nisam primetila ni trunku nadmenosti sa njihove strane zato što uglavnom ne razumem šta pričaju. Eto.
7. Mislila sam da ću moći da radim ono što i do sada i da se bavim startapom. A nije moglo. Možda ne toliko zbog vremena (mada mi sada sve vreme on zauzima), već više zbog toga, što, kad pokrećeš nešto novo, moraš biti nekako opsednut time (možda nije prava reč, ali je blizu prave, pa je koristim). Moja prva misao kad ujutru ustanem je Boostowski. I poslednja kad uveče legnem na spavanje.
8. Mislila sam da će porodica više da negoduje. Baš zbog one opsednutosti o kojoj sam malopre pisala. Ali moja nije. Ne znam — možda zbog toga što su deca već velika (ove godine pune 16 — blizanci — sin i ćerka), možda zbog toga što im mnogo pričam o tome šta mi se dešava… Nekako su uključeni u sve, bodre me, pitaju kako ide. A muž — on je navikao da svakih par godina krećem u nešto novo… nema tu pomoći.
9. Mislila sam da ćemo „na keca“ da dobijemo pare od jednog našeg državnog fonda (ne bih baš sad da kažem ko je, ali će većina i onako ukapirati), jer smo tako pametni i inovativni. Malo sutra! Oduvali su nas bez problema. Priznajem — moj nedostatak jeste u tome što ne umem, brate, da pišem te projekte, pa to ti je. Ceo moj organizam se opire toj ideji, tom beskrajnom naklapanju o tržištu, konkurenciji, planovima. Otkud znam šta će da bude za godinu dana? Moj mozak je preduzetnički, mi ti se najpre bacimo sa stene, pa na putu dole pravimo avion. Ovi traže da im tačno opišem kako će taj avion izgledati. Grrrrr…!
Biljana Ždrale je originalni tekst objavila na svom LinkedIn profilu u okviru serije tekstova na temu pokretanja startapa. Prethodni tekst možete da pogledate na sledećem linku.