Kako oblikovati budućnost pokretanjem startapa 

Ovaj tekst je nastao u okviru programa Preduzmi ideju koji finansira USAID.

U ovim tekstovima već je bilo reči o tome šta je suština startapa i različitim pojavama koje utiču na njihov uspeh.

Ovim pitanjem bavio se Piter Til, jedan od osnivača PayPal-a, serijski preduzetnik i investitor, koji je u nizu predavanja kasnije pretočenih u knjigu, pokušao da predstavi i definiše svoj pogled na niz fenomena vezanih za pokretanje startapa. 

Među prvim takvim dilemama je i pitanje zašto su startapi možda jedini način na koji je još uvek moguće iz korena promeniti svet, i kako uticati i oblikovati taj kapacitet za inovaciju mimo tehnološke sfere. 

Tilovi uvidi skopčani su sa načinom na koji razmišlja o istoriji inovacija. Po njemu, u poređenju sa revolucijama prošlosti, napredak u poslednjih 200 godina gotovo da stagnira. Otkrića industrijskih revolucija doprinela su ogromnim društvenim promenama i ustanovila nove paradigme i nove načine života. Za Tila tehnološki napredak jedini još uvek pokazuje kapacitet za otkrića i promene takve težine. 

Sam napredak Til razdvaja na horizontalan i vertikalan. Dok horizontalan progres podrazumeva kopiranje onoga što funksioniše drugde, vertikalan karakteriše inovacija i rađenje novih stvari. Ekstenzivni napredak po horizontali karakteriše procese globalizacije, dok vertikalan napredak omogućuje tehnologija.

Otud, ogroman deo inovacija dolazi iz startap centara, jer se vertikalni skokovi u napretku dešavaju u ranim fazama stvaranja novih tehnologija – onome što Til naziva prelaskom iz 0 do 1. Til u startapima vidi osnovne pokretače društvenih i drugih promena, jer oni silinom svojih inovacija gotovo jedini imaju kapacitet da promene svet. Kako je i zašto tako?

Zašto baš startapi?

Posmatrajući mogućnosti za tehnološki napredak, Til najpre izdvaja kompanije kao osnovne pokretače (tehnološkog) napretka zbog toga što se one na najbolji način bore sa troškovima interne i eksterne koordinacije, to jest na optimalan način mogu da balansiraju između stvari koje moraju da se dešavaju na nivou organizacije, i stvari koje moraju da se regulišu sa spoljnim faktorima, poput države ili saradnje sa drugim kompanijama.

Međutim, danak koji se plaća postaje sve kompleksniji sa veličinom kompanija – po Tilu, tu startapi imaju veliku prednost. Na primer, kada kompanija preraste 100 zaposlenih, tada se zaposleni više možda ne poznaju međusobno, a dolazi i do drugih strukturnih promena. Podsticaje za rad i koordinaciju dalje remete različiti faktori, od politike na radnom mestu, preko dovođenja konsultanata, autsorsovanja ključnih projekata, sve do naizgled nebitnih stvari poput koordinacije u kancelarijama na više od jednog sprata.

Kao male organizacije, startapi ne pate od ovih rizika i drugih potencijalno kobnih kompleksnosti, pa mogu da razviju nove tehnologije, za razliku od postojećih entiteta sa kompleksnim organizacionim i birokratskim strukturama, poput država, velikih korporacija ili neprofitnih organizacija.

Bilo da je ključ u spajanju ljudi sa zajedničkim interesom (tj. onih koji žele da pređu sa 0 na 1), ili u tome da startapi umeju da nagrade uspeh i pruže neophodno priznanje ili poštovanje, slični skokovi u inovacijama po pravilu se ne događaju na drugim mestima.

Jedan od razloga zbog kog birokratske i druge već uhodane strukture nisu podatne za ogromne napretke, je i zato što se znanja i veštine neophodne za prelazak sa 0 do 1 ne uče u školama. 

Iako neki elementi poslovanja, poput osnovnih znanja o biznisu ili najboljih praksi oko uzimanja investicija mogu (i moraju) da se nauče, način na koji se rešava problem prelaska sa 0 na 1 je skoro uvek jedinstven – ne može da se iskopira i ne može da se nauči iz primera prethodnih uspeha.

Startapi plaćaju manje od zrelih kompanija, ali za nekoga ko je ambiciozan i želi da razume sam proces, startap koji je na stadijumu 0 do 1 sobom svakako nosi niske finansijske i nefinansijske rizike spram mogućnosti sticanja korisnog znanja.

Zato startapi imaju tendenciju da ne privlače one kojima je novac primaran motivator, jer se često rizici i uloženo spram dobijenog ne isplate dovoljno, naročito imajući u vidu stres pokretanja startapa, pa su često slava ili promena sveta ispostavljaju kao bolji motivatori u startap okruženju.

Kako startapi inoviraju?

Kako onda treba pristupiti pitanju izgradnje startapa koji će oblikovati budućnost? Po Tilu, proces se može razumeti ako se fokusiramo na tri ključna pitanja: 1) Šta je vredno? 2) Šta umem da radim, i 3) Šta ne radi niko drugi? 

Prvo pitanje definiše ključne vrednosti nekog poduhvata, koji u slučaju startapa podrazumeva široku korisnost i primenljive rezultate. Zato rezultati akademskih istraživanja ili usko specifična rešenja obično nemaju prođu.

Drugo pitanje se bavi kapacitetima za rešavanje problema, a treće se bavi značajem inovacije odnosno nekopiranja ikog drugog. U poslovnom kontekstu ovo poslednje pitanje može da se formuliše i kao „Kakvu vrednu kompaniju niko trenutno ne pravi?”

Razmišljanje u modelu inovacije podrazumeva traganje za kontradiktornim odgovorima na raznovrsna pitanja, kao i traganje za novim rešenjima koja polarizuju, ili oko kojih nema konsenzusa. Sam proces takvog traganja često može da da izuzetne uvide, čak i ukoliko ne donese rezultate u svakom pojedinačnom slučaju.

Tilova preporuka – aktivno traganje za nekim stavom, mišljenjem ili argumentom sa kojima se budući osnivač ne slaže sa većinom drugih ljudi, izuzetno je težak i nepoznat, jer gotovo da ne postoji način da se adekvatno proceni verovatnoća uspeha.

Kontradiktorni stav može da ukaže na interesantan problem ili svež uvid koji je prvi korak ka istinskoj inovaciji, ali i ne mora, i takvu poziciju zato mora da prati nekakav determinizam ili uverenje, kako bi moglo da dođe do željenog skoka.

Ono što Til sugeriše jeste da je preduslov za svaku inovaciju najpre hrabrost da se nešto pokuša, uz fleksibilnost i ambiciju da se prepreke i kontradikcije prevazilaze favorizujući sopstvenu intuiciju, nešto u čemu je, bar po njemu, Stiv Džobs uspeo da demonstrira gotovo do maksimuma.

Nalaženje novih i kontradiktornih uvida svakako nije jedini način da se dođe do ideja za startape, niti je jedini startap vredan osnivanja startap koji teži ka revoluciji. Mešutim, za one koji teže upravo tome, Tilovi uvidi predstavljaju nezaobilazan putokaz.

*Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog teksta je isključivo odgovornost Udruženja SEE ICT i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.