Kako je San Francisko, a ne Boston, postao prestonica američke i svetske IT industrije?

Skoro niko više ne spori da je Silicijumska dolina tehnološki centar sveta. Međutim, nije uvek bilo tako. Takozvani Auto-put 128 (Route 128) i područje oko Bostona su nekad bili više, a uglavnom barem jednako razvijeni kao i oblast oko San Franciska. To je bilo pre četrdeset i više godina. 

Šta je doprinelo tome da Silicijumska dolina postane toliko bolja da, na primer, jedan Mark Zakerberg sa istočne obale (Harvard) dođe na zapadnu kako bi nastavio sa razvojem svog startapa?

U ovom tekstu navešćemo neke od ključnih razlika između ova dva područja koje su dovele do toga da dolina značajno nadmaši Auto-put 128 i u poslednjih četrdeset godina postane ono što je danas. Svakako je moguće da mnoge osobine važe samo za određena područja u određeno vreme (SAD, 1980-ih), ali kako mnogi gradovi širom sveta pokušavaju da uvećaju broj startapa u svojim zajednicama, mnoge lekcije između ovog rivalstva mogu poslužiti tehnološkim pokretačima i donosiocima odluka danas.

Rivalstvo

Počevši od šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do osamdesetih, prva asocijacija na tehnologiju je zapravo bio Auto-put 128 i bostonski region. Mnogi su se tada kladili na ovo područje zbog svoje industrijske istorije, pristupa obrazovnim institucijama kao što su Harvard, Jejl i MIT, kao i blizini legendarnim Belovim laboratorijama. Danas, malo ljudi iz sveta tehnologije i zna gde se nalazi ovaj auto-put.

Ipak, tada su oba regiona slavljeni kao centri tehnološkog razvoja, preduzetništva i izuzetnog ekonomskog rasta. Ta magija je stala otprilike ranih osamdesetih, kada su vodeći proizvođači iz oba regiona doživeli krize u svom poslovanju. Osamdesetih godina, proizvođači čipova iz doline su polako gubili tržišni rat sa japanskim kompanijama, a kompanije sa Auto-puta 128 koje su proizvodile minikompjutere nisu se prilagodile trendu prelaska na radne stanice i lične računare.

Firme iz Silicijumske doline kao što su Sun Microsystems, HP i Intel su na kraju uspele da se adaptiraju na izazove, i čak posle toga dožive rast, za razliku od svojih takmaca sa istočne obale. Zašto je Auto-put 128 u tim godinama izgubio konkurentnost i zašto je Silicijumska dolina bila bolja u adaptiranju na svaki sledeći tehnološki trend?

Horizontalno umrežavanje

U popularnoj knjizi, AnnaLee Saxenian, profesorka na Berkli univerzitetu kaže da je kultura otvorenosti i razmene informacija ubrzala uspon Silicijumske doline. Ovaj argument je vezan i za efekat mreže, koji je bolje iskorišćen u zajednici sa kulturom prenosa informacija između kompanija i organizacija.  

Ona je primetila da su nejasno određene granice između kompanija kao što su Sun Microsystems i HP bile sušta suprotnost zatvorenosti firmi sa Auto-puta 128, kao što su bile DEC i Apollo. Drugim rečima, Silicijumska dolina praktikovala je horizontalno umrežavanje, odnosno horizontalnu razmenu informacija između kompanija, za razliku od bostonskog regiona koji je bio vertikalno organizovan, zatvoren i sklon tvrđim hijerarhijama. 

Kako se tehnologija brže menjala, kompanije iz Palo Alta su bile bolje pozicionirane da dele informacije, usvajaju nove trendove i odgovore novim izazovima. Za to vreme, fragilni i zatvoreni sistemi njihovih konkurenata sa Auto-puta 128, su radili na štetu celog bostonskog ekosistema. 

Mreža umesto hijerarhije, decentralizacija i fleksibilnost odlike su koje su, prema ovoj profesorki, ubrzale razvoj doline i načinili je glavnim ekosistemom za tehnološki razvoj u SAD, a kasnije i u svetu. Unutar ovog šireg principa, izdvaja se još nekoliko karakteristika:

Kulturološke razlike

U odnosu na region San Franciska, bostonski region je imao mnogo tradicionalniji pristup, koji nije sklon preduzimanju rizika. Razni su razlozi za to, ali jedan od glavnih je da većina ljudi koja radi u dolini uopšte i nije iz Kalifornije. Ovo ima veliki uticaj u tome što su ljudi slobodniji od uticaja i mišljenja svoje porodice i prijatelja, pa su skloniji riziku. Takođe, ono što povezuje sve ljude u dolini je posao. Oni su tu zbog posla, i ne brinu se oko mnogo drugih stvari. Kako u knjizi kaže jedan direktor koji je radio na obe obale:

„Na istočnoj obali, sve porodice su tu već generacijama. Koreni i stabilnost su mnogo bitniji tamo. S druge strane, ako načinite neuspeh u Silicijumskoj dolini, vaša porodica neće znati za to, a komšije neće mariti. U Bostonu će svi mariti — teško je da razgovarate sa babom i dedom nakon velikog neuspeha.”

Lako menjanje poslova

Zaposleni u okolini San Franciska bi skakali sa posla na posao, šireći svoju mrežu i sticavši nova iskustva. Auto-put 128 je imao mnogo drugačiju kulturu, gde je odanost kompaniji bila znatno više cenjena i ako biste je prekršili, bilo je jako teško vratiti se nazad. Mnogi su bili zaposleni u jednoj kompaniji po deset i više godina, što je bilo nezamislivo u Silicijumskoj dolini. 

Ovaj kulturoški momenat je oličen i u zakonskoj praksi — Kalifornija zabranjuje sporazume o dužnosti poštovanja zabrane konkurencije, za razliku od Masačusetsa koji dozvoljava tu praksu.

Saradnja sa univerzitetima

Za razliku od MIT-a, Stenford je bio mnogo više preduzetnički orijentisan, te je nudio profesorima pomoć u razvoju proizvoda, kao i više mehanizama za dobavljanje potrebnih sredstava. MIT, konzervativnijeg pristupa, bio je vrlo nerad da investira vreme i novac u rizične poduhvate. To je stvorilo određenu barijeru između najboljih tehnoloških kompanija i najboljeg tehničkog istraživanja. Mnoge kompanije sa istočne obale tvrdile su da imaju bolji odnos sa univerzitetima Stenford i Berkli, nego sa MIT-em i Harvardom. 

(Ne)zavisnost od države

Jedna interesantna geografska činjenica uticala je na manju sklonost ka riziku bostonskog regiona. Zbog blizine Vašingtonu, količina državnih poslova i dugoročno obavezujućih ugovora gušile su inovacije. Ti poslovi i ugovori su takođe doprineli smanjivanju otvorenosti i određenoj tajnovitosti u ekosistemu. Sa druge strane, već u ranim sedamdesetim, kompanije iz Silicijumske doline su primale znatno više novca iz fondova rizičnog kapitala (venture capital) nego iz državnih fondova. 

Na primeru Auto-puta 128 možemo videti da obično grupisanje kompanija u jedan region ne mora nužno da da rezultate. 

Ovo poređenje takođe sugeriše da mreže ljudi i kapitala moraju imati podršku lokalnog okruženja, tako da se podstiče interakcija između elemenata i gradi poverenje. Suparništvo je zdravo i treba ga promovisati, a brze neuspehe i učenje ohrabrivati. Kratkoročno, horizontalno umrežavanje se baš i ne isplati za pojedince i kompanije, ali dugoročno, svima je u interesu da sistem bude fleksibilniji i otporniji na promene.