Igranje u hard mode-u: Kako je britanski gejming časopis odao priznanje srpskoj sceni

Pod naslovom Playing on hard mode, britanski gejming magazin Wireframe izdavača Raspberry Pi Foundation, već u 18. broju posvetio je pet strana tome kako se Srbija bori protiv negativnih stereotipa snažnim razvojem gejming industrije. U članku se o Srbiji govori i kao o žarištu gejm develeopmenta i mestu plodne industrije video-igara, ali i o mestu na kome nije uvek bilo tako.

Sasvim očekivano, Mad Head, Nordeus i Eipix se pominju kao kompanije koje su pre gotovo deceniju povele celu domaću gejming industriju napred. O tome da to nije bilo lako posvedočio je Uroš Banješević, suosnivač MadHead-a:

Bilo je frustrirajuće. Odrastati u Srbiji i napraviti posao u razvoju video-igara je kao igranje u hard mode-u.

Prepoznati su i napori koji se ulažu u kreiranje igara manjeg obima (hidden object games), sportskih senzacja poput Top Eleven-a, ali i većih naslova kao što je skorašnji Pagan Online. Prostor je dat i Asocijaciji industrije video igara Srbije (SGA) koja je okupila na desetine domaćih kompanija i stotine developera oko zajedničkih interesa. Fokus je naročito stavljen na njihovo zalaganje da se smanji jaz između obrazovanja i potreba tržišta kroz saradnju sa različitim institucijama. U tom smislu predsednik SGA Nikola Čavić objašnjava:

Cilj nam je da blisko sarađujemo sa institucijama, kreiramo programe i kurseve za studente koji žele da nastave karijeru u industriji video-igara.

Sagovornici iz vodećih srpskih gejming kompanija skrenuli su pažnju na to da je Srbija preskočila period kada su vladale konzole i da je tada većina bila usmerena na PC, ali da se danas i to menja. Xbox, PlayStation, pa ni Nintendo Switch sada nisu retkost. Još slikovitije o periodu pre Steam-a ili bilo kakve onlajn distribucije i mukama koje je većina tadašnjih gejmera preživljavala, za Wireframe je govorio Tomislav Mihajlović, CMO Nordeus-a, koji spominje da je svoj prvi računar dobio 1998. godine i delio ga sa svoja dva brata:

Nas trojica smo ga delili godinama, a ja sam potrošio značajnu količinu vremena i lične ušteđevine kako bismo unapređivali mašinu i mogli da nastavimo da igramo bolje igre… i to igre koje su gotovo bez sumnje bile piratizovane.

Sada kada radimo u industriji, možemo da kažemo da je to bilo pogrešno — studiji žive od toga što igrači kupuju originale — ali tada smo živeli u drugačijem vremenu.

Pored toga kako se konzumiraju i nabavljaju video-igre i sama scena se menja — sve je više studija, a skromnim koracima raste i podrška države. Autoru teksta nije promaklo ni da Srbiju druge kompanije vide kao značajno mesto za razvoj igara — Ubisoft je otvorio svoje kancelarije u Beogradu, a Epic Games je akvizirao 3lateral.

Na kraju, posebna pažnja posvećena je negativnoj slici o Srbiji koju stvaraju zapadni mediji, ali i strane gejming kompanije. Pa tako sagovornici skreću pažnju na to da bi stereotipi poput Nika Belića (GTA) ili Zorana Lazarevića (Uncharted 2) mogli da budu zamenjeni autentičnijim ličnostima — Nikolom Teslom, Milutinom Milankovićem, Mihajlom Pupinom, ali i Dušanom Tadićem, Nemanjom Matićem i Novakom Đokovićem.