Otkad je Poreska uprava uputila opomenu da određeni frilenseri moraju da podnesu poreske prijave do kraja meseca, mnogi su se zapitali koje su im opcije na raspolaganju kako bi uredili svoje poslovanje i u budućnosti izbegli prekršajnu i krivičnu odgovornost.

Odgovor, naravno, nije jedinstven za sve frilensere.

„Odluka o načinu na koji će svako urediti svoj rad ili delatnost zavisi od specifičnosti konkretnog slučaja, prirode ugovornog odnosa i iznosa prihoda. Poreskom planiranju se mora pristupiti individualno, uz uvažavanje svih činjenica, a pre svega uz poštovanje poreskih propisa”, izjavio je za Startit Dnevnik Aleksandar Vasić, član Upravnog odbora Udruženja poreskih savetnika Srbije.

On je dodao da frilenseri imaju mogućnost uređivanja svog rada ili poslovanja na više načina:

(*Napomena: Vasić je ovde mislio na primenu Testa samostalnosti. Frilenseri po „definiciji” nisu u radnom odnosu, ali se kod nas vrlo često taj pojam koristi za nekoga ko formalno nije u radnom odnosu, a suštinki obavlja rad za poslodavca — radi svaki dan u kontinuitetu za jednog poslodavca, pod uslovima koji važe i za zaposlene).

„Fizička lica koja imaju registrovanu samostalnu delatnost (preduzetnici) oporezuju se prihodom od samostalne delatnosti. Fizička lica koja nemaju registrovanu samostalnu delatnost (nisu preduzetnici) ostvarene prihode oporezuju najčešće porezom na druge prihode, prihode od autorskih prava i sličnog.”

O tome šta znači samoinicijativno prijavljivanje prihoda koje Poreska uprava traži od frilensera, Startit Dnevnik je već pisao.

Pored ove vrste poreza, fizička lica imaju obavezu plaćanja i godišnjeg poreza na dohodak, ukoliko je njihov prihod iznad zakonom propisanog iznosa za oporezivanje ukupnog dohotka.

Sva fizička lica koja su, na primer u 2019. godini, ostvarila osnovicu za oporezivanje preko 2.729.304 dinara, imala su obavezu da podnesu i poresku prijavu za godišnji porez.

U prihode, između ostalog, ulazi:

Ovo je napomenuto jer je važno u kontekstu eventualnog podnošenja poreskih prijava po pozivu Poreske uprave.

Ako postoje lica koja su ostvarila velike prihode, na primer u 2020. godini, može da se desi da će biti obveznici i tog poreza.

Taj porez se plaća na iznos prihoda preko gore navedenog iznosa od 2.729.304 dinara i to:

„Osnovicu čini bruto prihod umanjen za plaćene poreze i doprinose. U praksi to znači da se ovo može desiti samo onima koji su ostvarili velike prihode (npr preko 50.000 eura godišnje), ali sam smatrao za potrebno da napomenem da je to nešto što jeste moguće, jer se često u medijima pominju lica koja ostvaruju velike prihode”, objašnjava Vasić.

Važno je napomenuti da je pri ostvarivanju prihoda iz inostranstva, u određenim slučajevima i uz određene uslove, moguće primeniti bilateralne sporazume o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.

Mogućnost organizovanja frilensera

Jedan od najvećih problema je taj što su digitalni radnici u radno-pravnom sistemu Srbije potpuno nevidljivi kao radnici i na njih nije moguće primeniti nijedan od postojećih oblika angažovanja, smatra Branka Anđelković, osnivačica i direktorka programa Centra za istraživanje javnih politka koji godinama istražuje ovu oblast.

„Razlog za to je aktuelna denicija poslodavca u Zakonu o radu. Naime, poslodavac kao fizičko ili pravno lice koje zapošljava jednog ili više zaposlenih, mora biti registrovan u Srbiji. Poslodavac može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice. Ukoliko poslodavac nije registrovan u zemlji — ne postoji način da se potpiše i realizuje bilo koji od radnih ugovora.

Za sada jedino pravno rešenje koje je dostupno Srbiji u domenu frilensinga jeste registrovanje samostalne delatnosti kroz preduzetničku radnju i druga privredna društva. Na ovaj način, radnici postaju vidljivi sistemu kroz registrovanu zaposlenost istovremeno postajući poslodavci.”

Međutim, ako su frilenseri registrovani npr. kao preduzetnici, nemaju mogućnost sindikalnog organizovanja, objašnjava Anđelković. U svojstvu poslodavca, oni mogu pristupiti asocijaciji malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Interesi ovih grupa su u osnovi drugačiji od sindikalnog i često sukobljen sa interesima radnika.

Na ovaj način, mogućnost formulisanja zajedničkog interesa i zahteva radnika (uključujući i digitalne radnike) pred institucijama u Srbiji je veoma oslabljena.

„Frilenseri nemaju status radnika, pa ni ne mogu da se sindikalno organizuju. U tom smislu nemaju pregovaračku moć.  Ono što za sada preostaje je snaga peticije i brojnost potpisa. Međutim, to su ad-hoc akcije koje ne daju dugoročna rešenja.

U sadašnjem zakonskom okviru frilenseri bi mogli da osnuju udruženje građana koje bi zagovaralo i zastupalo neke od njihovih interesa. Globalni trendovi pokazuju da sve češće frilenseri osnivaju i svoje kooperative i tako se samo-organizuju.

S jedne strane kooperative im omogućavaju da štite svoja prava pred državom a često su i platforma za solidarnost u smislu plaćanja doprinosa i utočište u slučaju (privremene) nezaposlenosti.”

Anđelković je dodala i da mnoge evropske zemlje poput Španije, Holandije, Francuske, Belgije, Letonije, Estonije i drugih, nude mogućnost registrovanja u status „samozaposleni radnik” (napomena: ova mogućnost u Srbiji postoji za preduzetnike, ali ne i frilensere).  Da bi to moglo da se ostvari i u Srbiji trebalo bi proširiti pojam radnika u Zakonu o radu, što Centar za istraživanje javnih politika već godinama zagovara.