Zašto smo umesto prve domaće kriptovalute, dobili za NBS spornog Lazara?

U Srbiji treba utabati put za primenu domaćeg zakonodavstva u oblasti digitalne imovine, kaže Marija Blešić iz Belgrade Crypto Community za Startit Dnevnik, navodeći razloge zašto još nismo dobili srpsku digitalnu valutu. Kako je juče saopštila Narodna banka Srbije, Lazar, oglašavan kao prva domaća kriptovaluta, nema licencu, pa je njegovo oglašavanje suprotno zakonu. Međutim, njen tvorac Vladimir Pavićević objašnjava da mu ona nije ni potrebna. 

Dok NBS preti kaznom od pet miliona dinara, koliko je propisano Zakonom o digitalnoj imovini, pozivajući se na isti propis Pavićević kaže da zahtev za „beli papir” neće ni tražiti, jer mu nije potreban, kao i da neće da plaća naknadu od 80.000 dinara. 

„Zakonodavac je jasno predvideo da izdavalac može oglašavati inicijalnu ponudu digitalne imovine za koju nije odobren beli papir ukoliko je vrednost digitalne imovine manja od 100.000 evra. Emisiona vrednost DVL je 64.245 evra”, navodi Pavićević za eKapiju. 

Takođe objašnjava da on ima pravo da se oglašava, ako jasno navede da beli papir nije odobren, što je on i učinio. Kada bude odlučio da izda digitalnu valutu s emisionom vrednošću iznad zakonski propisane, onda će se obratiti NBS i tražiti dozvolu. Možda će on biti i prvi, jer za sada još niko nije podneo zahtev ovoj instituciji za izdavanje potrebne dozvole. 

Da bi se napravila neka digitalna valuta potrebno je da za to postoji opravdan razlog, kaže Blešić. Ona treba da ponudi neko rešenje, da ima validnu ekonomsku vrednost i potkrepljivost. 

„Praviti digitalnu valutu radi prestiža nema smisla, samo kako biste imali prvu srpsku kriptovalutu. Prvo mora da se nađe neki realan problem koji mi želimo da rešimo tom kriptovalutom, pa onda da je napravimo. Samu kriptovalutu kao takvu svako može lako da kreira”, objašnjava Blešić. 

Kako je Srbija peta u svetu po broju ljudi koji se bave ovom oblašću, opravdano je zapitati se kako niko od njih nije poželeo da napravi domaću valutu? Jedan od razloga jeste taj što većina njih radi u inostranim projektima u različitim segmentima, pa bi trebalo da se odvaže na pokretanje nečeg svojeg, ali opet je pitanje da li bi oni to radili u okvirima srpskog zakonodavstva? 

„Čula sam za nekoliko ideja kod nas, ali oni bi radije izabrali druge zemlje u kojima zakon postoji već neko vreme. U tim zemljama je sve glatko i teče, jer su se navikle i institucije i ostali učesnici u ekosistemu. Kod nas neko treba da pokrene i utaba put.”

Blešić uočava kako su ljudi koji se bave trgovinom prilično upoznati sa zakonom i da njih najviše zanima tema poreza. Oni zakonima jesu rešeni, ali još nismo videli kakva je praksa, pa će tu postojati određena bojazan. Što se razvoja tiče, zakon jeste fleksibilan, ali su potrebni pioniri spremni da se suoče s srpskom birokratijom. Možda će se u nekom trenutku Pavićević ispostaviti kao pionir, iako je trenutno od nadležnih označen kao prevarant.