Zašto ne možete da ne pokrenete startap

Ovaj tekst je nastao u okviru programa Preduzmi ideju koji finansira USAID.

U prethodnim tesktovima smo obradili nekoliko tema koje se tiču kako održivosti i skaliranja startapa, tako i poznavanja razlike između menadžera i kreativaca. Sve tri teme daju dobru osnovu i smernice za razmišljanje o tome kako pokrenuti sopstveni biznis i koje su to stvari na koje treba obratiti pažnju u celokupnom procesu. No, kad su startapi u pitanju tu postoji bezbroj nedoumica i strahova, kako opravdanih, tako i onih koji samo sputavaju buduće preduzetnike da se upuste u pokretanje i razvoj nečeg novog.

Pol Grejem, osnivač startap akceleratora Y Combinator, u jednom od svojih eseja osvrnuo se na jedno od važnijih pitanja – Zašto više ljudi ne pokreće startape? Kako Grejem navodi, ukoliko svi preferiraju vođenje startapa naspram regularnog posla, i ako se dobar deo ljudi zapravo obogati od toga, zašto se više ljudi ne okuša u tome i preuzme rizik pokretanja startapa.

Činjenica je da velika većina startapa propadne, kao i to da postoji bezbroj rizika i okolnosti koji mogu uticati na uspeh, odnosno neuspeh. Međutim, prema Grejemu, većina njih nije opravdana i postoje argumenti koji su dovoljno dobri da obore negativne pretpostavke koje se javljaju prilikom pokretanja startapa.

Grejem je identifikovao nekolicinu takvih pretpostavki koje ćemo obraditi u nastavku teksta kako bi se stekla šira slika o tome da li je pokretanje startapa zapravo toliko nepredvidivo i rizično.

Polazna bojazan kada treba pokrenuti startap jeste to što većina smatra da su previše mladi. Međutim, otvara se pitanje kako znati da je neko previše mlad? Grejem testira to time što proverava kako se ljudi nose sa tim kada ih pitaš da urade nešto teško, ili kako se nose sa određenim izazovom.

Biti previše mlad je usko povezano i sa problemom iskustva. Kako Grejem kaže, ranije je postojalo shvatanje da osnivači treba da imaju najmanje 23 godine, i da su ranije radili za određenu kompaniju nekoliko godina pre nego što mogu da pokrenu nešto svoje. Iako je Grejem i dalje mišljenja da je bolje imati 23 nego 21 godinu, najbolji način da se stekne iskustvo je da se pokrene startap. Kontradiktorno je, ali nosi dobru logiku iza sebe. Regularan posao čini ljude manje sposobnim da pokrenu startap, pre svega jer se tokom godina razvije razmišljanje da je neophodno raditi u kanecelariji i imati product menadžera koji će koordinisati rad.

Pored toga, biti pametan nije nužnost. Kako bi bili precizniji, veći je deficit ukoliko postoji briga o tome da li je budući osnivač dovoljno pametan da pokrene startap. Generalno startapi ne zahtevaju natprosečnu inteligenciju s obzirom da većina kompanija radi stvari za koje je presudan trud.

Takođe, nije neophodno znati išta o biznisu kao takvom kako bi pokrenuli startap. Fokus treba da bude na proizvodu i pravljenju onoga što ljudi žele da koriste. Cilj je identifikovati nezadovoljene potrebe budućih korisnika i napraviti ono što na najbolji način rešava njihove probleme. Ako je to nešto što potencijalni korisnici žele da koriste, zarada će doći lako. Slično, nije problem ukoliko nije razrađena dobra ideja. Kako Grejem navodi na primeru Y Combinator-a, 70% ideja na početku preraste u nove nakon tri meseca. Ta brojka je nekada i 100%.

Ono što je za Grejema jako bitan faktor, a vrlo često se zanemari, jeste prisustvo suosnivača. Na pitanje šta raditi kada nemate suosnivača, Grejem šaljivo odgovara pa „nabavite ga”. Rezon je sledeći – veća je šansa da će neko investirati u startap ukoliko postoje i osnivač i suosnivač. Uloga suosnivača je toliko važna da je bitno biti spreman da se promeni lokacija gde postoje bolje šanse da se pronađe neko sa kim je moguće razvijati startap, kao i da spremnost da se promeni ideja na kojoj suosnivač i ostatak tima žele da rade.

Još jedan strah koji se javlja jeste eksponencijalni rast broja startapa poslednjih godina i strah da nema više mesta za nove. Ideja da postoji limit koliko startapa može da postoji i da odgovara na potrebe određenog tržišta je pogrešna i nije prepreka koja treba da odvrati od pokretanja istog. Postojeće potrebe korisnika i tržišta je moguće mnogo bolje zadovoljiti mrežom startapa nego nekolicinom velikih organizacija.

Kao još jedan trend koji je Grejem tokom godina zapazio jeste tendencija ljudi da ne pokreću startap kako ne bi izgubili slobodu i svoje buduće godine proveli radeći na ideji koja možda neće uspeti. Međutim, pokrenuti uspešan startap traje najmanje tri do četiri godine prema Grejemovoj proceni, dok redovan posao može trajati jednako toliko godina, s tim što kod redovnog posla postoji mnogo manje slobodnog vremena.

Ovde nastaje jedna od bitnijih grešaka, a to je da ljudi nisu svesni šta propuštaju. Kada su startapi u pitanju koncept radnog vremena ne postoji. Posao i privatan život su jedno, ali je moguće mnogo bolje koordinirati sopstvenim vremenom. Ovakav koncept možda nije za svakoga ali je u većini slučajeva bolja opcija od redovnog posla.

Pored navedenih stvari koje utiču na odluku da li pokrenuti startap ili ne, Grejem izdvaja i strah od nepoznatog što je donekle opravdano jer, kao što je već navedeno, većina startapa propadne. No, istina je da ne vole svi da se upuštaju u nešto što ima veće šanse da propadne nego da uspe, ali, Grejem smatra da se treba nadati najboljem, a očekivati najgore. U najboljem slučaju moguće je obogatiti se. Ono što je važno znati jeste da poslodavci više ne uzimaju za zlo ukoliko je pokrenuto nešto što nije uspelo. Danas, većina poslodavaca daje prednost onima koji su se okušali u pokretanju startapa.

Imati kvalitetnu ideju, pokrenuti startap i skalirati ga u uspešan biznis nije jednostavno, ali ne treba se voditi lošim pretpostavkama koje odvlače buduće preduzetnike da se upuste u kreiranje nečeg novog. Sve adresirane pretpostavke su tu da se stekne šira slika o tome da nije loše pokrenuti startap i da u većini slučajeva ne postoji razlog da to ne učinite.

*Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog teksta je isključivo odgovornost Udruženja SEE ICT i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.