Trebalo im je 6 godina rada bez investicije i dinara, a sada su uspešan gejming studio

Mad Head Games, gejmerski studio jedan je od najuspešnijih domaćih startapa i svakako pozitivan primer krilatice “Ako radiš ono što voliš, nećeš raditi ni dan u životu”. Danas je studio kreirao već 6 igara koje su na top listama Big Fish Gamesa, najvećeg svetskog izdavača casual igara, a i osvajaju mnoge nagrade.

Uspeh Alekse Todorovića, Nenada Tomića i Uroša Banješevića koji su krenuli zajedno u osnivanje svog studija još pre 9 godina nije došao preko noći, trebalo im je čak 6 godina da dođu do prvog zarađenog novca, ali kako ćete videti u nastavku, to ih nije ni demotivisalo ni sprečilo da nastave da rade i pre svega, uče.

Uroš je sa nama pričao o tom početku u kom su se udružili programer, game dizajner i ilustrator sa malim iskustvom, ali jakom željom:

Nas trojica osnivača smo ušli u celu priču još davne 2005. godine, kao grupica klinaca, željnih samo da prave dobre video igre. Naravno, put do toga je bio dug, mi praktično ništa o industriji i samom pravljenju igara nismo znali, što je i rezultovalo gomilom početničkih grešaka, loših odluka i padova.

Sreća je kada si klinac, pa pamet kompenzuješ energijom, te nas ništa od toga nije sputalo, naprotiv, svaki put kada ništa nije funkcionisalo, mi smo kretali od nule, još jači i spremniji da uspemo.

Kako često ističu, niko od njih nije ušao u priču sa željom da postanu biznismeni ili da se obogate. Ušli su zato što su želeli da rade u toj industriji i verovali su da mogu da pruže vrednost da ostanu u njoj. Krenuli su od svoje prve igre, ali, kako nam Nenad objašnjava, nije bilo baš onako kako su zamislili:

Njihov razvoj nije išao brzo, ali pronašli su se u industriji igara i odlučili da rade na tome da u njoj ostanu uprkos tome što nisu imali iskustva ni u organizaciji, vođenju tima, projekata, posla, a i u pravljenju igara su se usavršavali.

Iako neuspešna, prva igra im je omogućila da rade na svom portfoliju, uglavnom kroz autsorsing, ali nijednom nisu napustili svoju osnovnu ideju – kreiranje svoje igre, ovaj put uspešne.

Mad Head Games se od starta butstrepuje, a s obzirom da su počeli kao studenti može se reći da apsolutna investicija nije bila mnogo velika – uzimanje stana, opremanje istog i nabavka potrebne opreme. U to vreme su ih svakako roditelji izdržavali, pa je na neki način to bilo idealno vreme za oprobavanje. Mada, činjenica da su se u studnetskim danima odrekli mnogih drugih stvari i investirali sve u Mad Head Games govori da to baš i nije mali ulog, zar ne?

Imali su veliku podršku roditelja, ali kako su dugo bili bez prihoda, i to je imalo svoje padove:

Zamislite da 6 godina radite bukvalno bez dinara. Imali smo roditelje koji su nas podržavali, gurali napred, ali nakon toliko vremena, uzrokovano pomalo i njihovim teškim finansijskim stanjem, čak su i oni počeli da nas odvraćaju od ideala koje smo jurili.

To su bili najstresniji momenti… u kojima si 6 godina daleko od onog klinca koji je pun energije počeo da se bavi kreacijom igara, a i dalje na samom početku, i nemaš nikakvu ideju da li će se ikada išta promeniti.

Međutim, kako sada kažu, da nisu samo pravili igre, već i biznis možda bi i tražili neku investiciju. Njihova opsednutost igrama i samo jezgrom biznisa dosta ih je koštala, ali srećom ovaj put je konačan rezultat pozitivan i upornost se isplatila. Ipak, koliko god ova ekipa bila skromna u svojim znanjima, daleko je od toga.

Svako ko je sa njima imao priliku da interaguje shvati da se iza te skromne, opuštene i zezatorske površine nalaze posvećeni, vredni i pametni ljudi koji zaista daju svoj maksimum u svakom trenutku, pa ne treba biti samo uporan, već se usput razvijatii raditi na sebi.

Svoje iskustvo Uroš često koristi kao dobar odgovor svima onima koji kažu da je nemoguće postići uspeh na našim prostorima:

Zato često kažem, apsolutno mi je jasno zašto toliko timova propadne i ugasi se. Apsolutno bi mi bilo jasno da smo i mi tada odustali, da bih sada bio među tim timovima koji bi pričali kako u Srbiji ništa nije moguće uraditi.

Ali eto, kao sto je Linus Torvalds rekao za Linux operativni sistem koji je napravio – za takav poduhvat moraš da budeš mnogo glup da bi ga počeo, i mnogo uporan da bi ga onda takvog i završio. To je najbolja odrednica toga kako smo krenuli, šta smo očekivali, koliko smo uložili, i koliko smo morali da budemo uporni da isteramo do kraja.

Na kraju su valjda sve zle sile popustile i rekle – Aman, ako do sada nisu odustali, neka ih! – a to je bio momenat u koji smo 6 godina beskompromisno ulagali i verovali.

Sada su već ozbiljna kompanija, veliki broj zaposlenih i konstantno zapošljavanje novih pred njih postavlja nove izazove, ali kako izgleda za sada se dobro sa njima nose. Ne može se reći da voditi biznis i veliki tim nije stresno, ali kako nam kažu “ne bi ga menjali ni za jednu lakoću i odmor”, pre svega zbog satisfakcije koju nosi sa sobom:

Gde je gomila ljudi tu je svakako stres. Još ako na sve to dodate još gomilu projekata, pa svakom od njih rokove, rekao bih da stres postaje eksponencijalno veći. 

Ali, taj stres nije ništa u poređenju sa satisfakcijom toga da radimo ono što volimo, sa ljudima koje volimo… da naše igre igraju milioni ljudi, i da smo konačno hobi pretvorili u punokrvni posao. Stres je samo pokazatelj da idemo u pravom pravcu jer kao što i moto našeg studija kaže – Ako nam je prelako, znači da nešto ne radimo kako valja.

Za kraj, znamo da dosta mladih mašta o pokretanju baš ovakvog biznisa, zamolili smo Uroša da posavetuje sve one koji planiraju da se otisnu u svet preduzetništva, startapa i gejminga:

Kao što više puta spomenuh u gornjim odgovorima – budite uporni, verujte u sebe i nemojte se bojati poraza. Porazi su sastavni deo učenja, odrastanja kao developer i kao čovek, i kao takvi, često ti više znače nego pobede koje ne možeš da ponoviš.

Znam da zvuči kao najstandardnija kliše priča, pomalo otrcano i prilično utopistički, ali zaista vera nadjača sve… a naravno, kada kažem vera, ne podrazumevam da čekate da vam sudbina sama reši probleme, nego miša, tastaturu, volan, lopatu u ruke… i učinite sami da se stvari okrenu naglavačke.

Na kraju krajeva, koji god problem jednom rešiš nikada ga se više nećeš plašiti, a problem koji preskočiš, svakog trenutka ti može ponovo doskočiti. Nikada niste završili sa učenjem, nikada ne prestajte da slušate oko tebe, analitički posmatrajte stvari oko vas, postavljajte pitanja, i naravno, uživajte u svakom trenutku onoga što radite.

Bez toga, cela priča gubi smisao, a sa tim, može biti najlepša priča na svetu.

Deo ove priče, ali i druga svoja iskustva Nenad će podeliti sa vama na Startit Meetupu, 4. septembra u Domu Omladine u 18h. Nadamo se da se vidimo! A ako želite da budete bliži sa Mad Head Games ekipom, oni često zapošljavaju i u Beogradu i Novom Sadu, pa možete da im se obratite mejlom za više informacija.