Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić

Publici Startita kompanija Quantox verovatno je u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of invetment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina. 

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili.