Pet pitanja za preduzetnika #10: Vladimir Mastilović

„Čitajući mnoge slične intervjue primetio sam da je prosečno vreme do nekog merljivog uspeha uglavnom 15-20 godina pa je slično i sa mnom. Rekao bih da su počeci mog preduzetničkog puta bili oko šest do sedam godina pre nego što sam to uopšte shvatio i desili su se tokom srednje škole, krajem 90ih, kad se javio jasan interes za oblast kojom se trenutno bavim”, kaže Vladimir Mastilović na početku razgovora o tome kako je izgledao njegov preduzetnički put.

Vladimir je 2012. godine osnovao gejming kompaniju 3lateral, trenutno najpoznatiju po digitalizaciji ljudskog lika na osnovu snimljenih dinamičkih 3D podataka lica u pokretu, kao i po tome što se početkom ove godine priključila Epic Games-u.

Put do onoga čime se danas bavi bio je dug, zanimljiv i pun transformacija, naglašava Vladimir. Naime, u početku je mislio da ima hobi, zatim distrakciju od formalnog puta koji je započeo (čitaj studije), potom dobar freelance posao, zatim je sebe video kao vođu tima, potom je shvatio da je došlo vreme za osnivanje sopstvene kompanije a onda konačno i da kompanije moraju da imaju velike ambicije. Ovo poslednje ističe jer se jedno vreme klonio rasta kompanije da bi ubrzo shvatio da takav stav nije održiv zbog prirode sveta u kom živimo: „Taj svet traži velike ideje i proizvode koje sistemski menjaju neki aspekt naših života, to je izazov na koji mislim da svaka kompanija mora da ponudi odgovor”.

Iako bi činjenica da se 3lateral nedavno priključio Epic Games-u u poslovnom smislu mogla da bude viđena kao završetak preduzetničkog puta i početak jednog više korporativnog puta, Vladimir ga ipak vidi kao novo poglavlje baš u preduzetništvu jer je po njegovom mišljenju Epic Games sam po sebi, uprkos svojoj trenutnoj veličini, kompanija koja još nije ostvarila svoj pun potencijal. Zato smatra da pravo vreme tek dolazi, a njegovom timu i njemu samom je veoma uzbudljivo da budu pokretači velikih ideja u tom okruženju.

Pored svega ovoga, prvi čovek 3laterala ističe da je ono što ga takođe veoma privlači davanje doprinosa lokalnom preduzetničkom ekosistemu. Taj deo je još uvek u ranoj fazi ali su, što se njega tiče, na pomolu velike ideje i planovi za narednih pet godina.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Moderni preduzetnici puno toga razumeju dobro i ne bih tvrdio da imam neki jedinstveni uvid ali istaći ću nekoliko stvari na koje mislim da treba obratiti naročitu pažnju.

Prva stvar koju sam pomenuo je da prosečno vreme do uspeha teži da bude više od 10 godina. Treba biti strpljiv i ne računati na kratkoročne uspehe. Često se preduzetnici vide kao ljudi koji vole da rizikuju, ja smatram da su to ljudi koji vole da minimizuju rizike što je više moguće.

Druga stvar je da treba biti veoma jasan i pragmatičan, potrebno je fokusirati se na suštinu vrednosti onoga što nudite. Što je taj fokus jasniji, to je veća šansa da sa energijom koju imate na raspolaganju napravite uspeh — čista fizika 🙂.

Treća i ne najmanje važna stvar je potpuno shvatanje da bez ljudi nema ni kompanije. Ljudi, njihove veštine i dobra volja su najveća snaga kompanije i to je nešto što konstantno treba vrednovati. Šta „vrednovati” tačno znači je posebna priča koju ovde neću započinjati samo zbog formata ovog razgovora, ali mislim da svi mi imamo dobru ideju šta tu sve pripada.

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Budući da sam krenuo još kao srednjoškolac i u prvim godinama studija, mnogo toga se desilo kako treba uz podršku (i strpljenje) roditelja. Sticanje prvih veština i radnog iskustva u okruženju koje nije definisano samo efikasnošću je bilo od suštinskog značaja. Dakle, važno je biti zaigran i raditi. To mi je omogućilo da steknem inicijalno znanje i kapital na osnovu čega sam osnovao kompaniju. Kompanija je imala gotovo identičan put. Profit smo uvek gotovo u celosti dalje ulagali u istraživanje i razvoj i to je bio jedan od najvažnijih faktora za uspeh.

Da li je ovo bilo pokretanje bez sredstava, definitivno ne. Bilo je skromno u počecima ali svakako je bilo u bezbednom okviru. U poslovnom smislu ovo se ipak smatra kao početak bez sredstava. Smatra se sporim i nije dobar za proizvode koje treba brzo izbaciti na tržište. Za naš proizvod je bio primeren, jer se tržište za njega razvilo tek u godinama nakon osnivanja kompanije. Ovo nam je dozvolilo da izgradimo temelje pre nego što smo se upustili u veće troškove.

Ako bih morao krenuti bukvalno bez novca, prvi korak bi svakako bio da nabavim novac 🙂 a zatim da dokažem ideju na neki opipljiv način, čime bih nabavio još novca koji bih iskoristio za pravljenje prve verzije proizvoda za tržište. To može da bude novac koji se stiče pružanjem usluga ili prikupljanjem investicija na osnovu dobrog partnerstva i jasne ponude vrednosti budućeg proizvoda. Od prirode proizvoda i mesta na tržištu najviše zavisi koji je pristup bolji. Zvuči lako kad se ovako rezimira 🙂.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Do klijenta sam uvek dolazio radnom verzijom proizvoda koji dokazuje kvalitet i vrednost za uloženi novac. Osim same tehničke strane, uvek je bilo važno kratko i jasno objasniti vrednost na tržištu. U samom prinicipu tu nema mnogo više mudrosti — demonstrirati je uvek daleko snažnije nego pričati.

Jednom kad steknete klijenta jednako je važno zadržati ga i tu su konstantna inovacija i jaka poslovna etika od presudnog značaja.

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Postizanje bolje i jasnije organizacije tima je jedan od najvažnijih poduhvata koji smo napravili ali to je i zadatak koji konstantno evoluira. Definisanje ciljeva, autonomija, odgovornosti i postizanje pravog balansa između sticanja novih znanja uz redovnu produkciju je nešto što nas je značajno unapredilo kao tim.

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Voleo bih da smo ranije shvatili pravu vrednost našeg proizvoda ali generalno ne volim da razmišljam o tom tipu hipotetičkih scenarija. Da smo mogli bolje, uradili bismo bolje. Dakle, nema smisla razmišljati previše o tome da nam se ne bi desio analysis – paralysis scenario. Ovakav stav dolazi iz iskrenog napora da uradimo najbolje što umemo u svakom trenutku. Važno je želeti i verovati u bolje, stalno preispitavati sve ali i ne vući teret previše. Važno je brzo izvući pouku i usmeriti energiju ka budućnosti.