Novi Zakon o prevozu putnika ubija inovaciju — Od kraja februara ilegalni BlaBlaCar i kombi prevoznici

O novom Zakonu o prevozu putnika već uveliko se priča, a juče smo videli i štrajk kombi prevoznika, koji su njime najviše pogođeni. Međutim, ono što još možemo da uočimo iz ovakvog Zakona je državna regulacija u cilju zaštite tradicionalnih servisa i sprečavanje inovacija.

Dok se mnogi napredni pravni sistemi upiru da ispravno regulišu samovozeće automobile i puste ih na svoje ulice, ne bi li baš njihove kompanije jednog dana postale globalni lideri, naš Zakon ukida inovaciju u prvom frontu — onu koja je okrenuta korisničkom iskustvu i već godinama unazad potvrđena od strane ponude.

U Srbiji više nećete moći legalno da se vozite kombijem, linijskim taksi prevoznicima, ali ni Bla-Bla-Carom, jednom od najpopularnijih svetskih servisa za deljenje vožnje između privatnih korisnika.

Šta je zapravo sve od sada “regulisano”?

Krajem februara će na snagu stupiti Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju kojim će kombi prevoz biti prebačen u ilegalne tokove. Kao razlog za donošenje ove odredbe navodi se nebezbednost kombi vozila. Kombi prevoznici su protestvovali protiv ovog zakona, ali je prilično izvesno da će on ipak stupiti na snagu u ovom obliku.

Ono što se postavlja kao dilema jeste da li iza donošenja ovog zakona zaista stoji briga države za bezbednost građana ili je u pitanju zaštita velikih igrača na tržištu koji će profitirati od ove regulacije.

Svakako, navodna nebezbednost kombija je nedovoljan izgovor za potpuno izbacivanje ovih prevoznika iz legalnih tokova. Problem bezbednosti se može rešiti i propisivanjem određenih standarda (npr. uvođenjem obaveznog tahografa) i efikasnijom kontrolom.

Povrh toga, preregulisanje određenih oblasti pod izgovorom bezbednosti često ima sasvim suprotan efekat. Mala je verovatnoća da će ovim zakonom kombi prevoz zaista biti iskorenjen. Ono što je dosta verovatnije jeste da će ovi prevoznici nastaviti da posluju mimo zakona čime će paradoksalno kombi prevoz postati manje bezbedan nego dok je bio legalan, a pritom će nastaviti da funkcioniše u približno jednakom obimu.

Osim toga, pojedini međunarodni kombi prevoznici su ovaj izazov rešili registrujući se u nekoj drugoj državi, najčešće BiH. Sve dok postoji tražnja za ovakvom vrstom usluge, teško da će zakon uspeti da uguši ponudu.

Pored ovih, već spomenutih problema, donošenje ovakvog i sličnih zakona izaziva još neželjenih posledica na širem planu. Ovo je vrlo loš signal inovatorima koji teže da u korist korisnika naprave promene na tržištu prevoznika.

Regulacija vs. inovacija

Globalni inovatori u ovoj oblasti poput Ubera, ali i sličnih domaćih servisa kao što je CAR:GO obeshrabreni su ovakvim odlukama, jer deluje da je samo pitanje trenutka kada će i oni biti zahvaćeni nekom sličnom regulacijom. Vuk Guberinić, osnivač i direktor kompanije CAR:GO smatra da država donošenjem ovakvih zakona zalazi tamo gde joj nije mesto:

Ovakve odluke govore o tome da i CAR:GO i slični servisi mogu da budu ugašeni kad god — na primer ako nekome padne na pamet da ljude može da prevozi samo taksi.

Država bi trebalo da se stara o ubiranju poreza i bezbednosti, a ne da onemogućava određene tržišne igrače da se bore da udovolje korisnicima i uzmu svoj deo kolača.

Čitanjem ovog zakona stiče se utisak da je zakonodavac hteo da zaštiti sve registrovane i neregistrovane taksiste kao i velike autobuske prevoznike, a da van zakona stavi ostale vanlinijske, kombi prevoznike kao i servise za naručivanje vozila putem mobilnih aplikacija. Uzevši u obzir i dogovor između beogradskih taksista i Grada Beograda o ceni taksi usluga, deluje prilično upitno da li država ima u vidu interes korisnika pri donošenju ovakvih regulacija.

Ono što je paradoksalno jeste i činjenica da bi država sa startapima mogla da sarađuje bolje nego sa klasičnim prevoznicima, upravo zahvaljujući njihovim inovativnim rešenjima:

CAR:GO može da daje dnevne, nedeljne i mesečne izveštaje, transparentniji sistem za kontrolu od bilo kog taksi udruženja.

Situacija je slična i za ride-sharing servis BlaBlaCar, koji je direktno pogođen ovim zakonom.

Kada su ove stvari u pitanju već je moguće uočiti šablon — ukoliko se na tržištu pojavi neko ko preti da izbaci velike igrače, jer nudi bolju i jeftiniju uslugu, država je tu da ga regulacijama u tome spreči. Na kraju ispaštaju i inovatori, ali i korisnici.

Na osnovu čega je dozvoljeno, na primer, fijakerima da prevoze ljude? Da li su oni bezbedniji od kombija?

Da li vozić koji vozi po Adi i Kalemegdanu ispunjava potrebne bezbednosne kriterijume?

Ili oni jednostavno ne predstavljaju konkurenciju velikim autobuskim prevoznicima kojima je lakše da preko države i zakona uguše one koji bolje rade posao nego da kupe 100 kombija i uključe se u tržišnu bitku za korisnike?

Ako država zaista želi da podstiče inovacije, nije dovoljno da to uradi na uskom planu strogo vezanom za inovacije. Potrebno je da se ta podrška protegne i kroz sve druge oblasti u sistemu, a koje se tiču inovativnih rešenja — zakoni i regulativa, državna uprava, poreski i pravni sistem.