IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
“Neće da gleda crtaće, hoće samo da programira! Kad ga crtaći ne zanimaju, znači da je ozbiljno!”
Leto dečijih programa u Startit Centru počelo je petodnevnim kursom programiranja igara u Scratchu.
U dve smene, kroz ovu školicu prošlo je šesnaestoro dece, na moju veliku radost gotovo jednak broj dečaka i devojčica. Ali metrikama i zvaničnim rezultatima baviću se kasnije, na kraju celog ciklusa.
Ovde ću vam izneti zapažanja koja nisu statistika, već ishod neposrednog posmatranja dve grupe u radu.
“Ne znam šta ste im uradili, ali oni su kao zamađijani.”
“Neće da gleda crtaće, hoće samo da programira! Kad ga crtaći ne zanimaju, znači da je ozbiljno!”
“Više i ne igra igre, po ceo dan razmišlja kako da popravi kod koji je sklopio.”
“Potpuno su oduševljeni, jedva čekaju da ponovo dođu!”
Ne, nisam čarobnjak. Ako ima neke magije, ona je u pristupu radu. A jedno od prvih načela sa kojima se susreću jeste – istraživanje.
Savremeni pristup obrazovanju zasniva se na činjenici da je najveća nagrada – otkriće. Naš mozak je tako sklopljen da se raduje učenju koje dolazi kroz neposredno iskustvo, pokušaj i pogrešku.
Nema slađeg od slasti istraživanja.
Ono što deca sama otkriju i primene donosi im znanje koje je organsko, nenametnuto. To znanje je samo po sebi nagrada, jer sa sobom nosi veoma važan utisak, a to je osećanje postignuća, ispunjenja.
Kada program koji su poželeli i zamislili zaista proradi, to je daleko bolji podsticaj za dalje učenje od bilo kakve pohvale ili – daleko bilo – pretnje.
Druga čarolija proističe iz pristupa dinamici pojedinca i grupe.
Deca sama istražuju. Ako negde zapnu, pozivaju me da im pomognem. Premda me zovu “nastavniče”, verovatno po navici iz škole, i očekuju da im rešim problem, pristupam im kao istraživačima u nevolji, sa ciljem da ih nadahnem da nastave da istražuju. Time svaki polaznik osvaja znanje u svom ritmu i po svojim potrebama.
Podršku za ono što su uradili dobijaju od grupe.
Фотографија корисника Startit (@startitrs) дана
Već na prvoj seansi učimo pravila ponašanja, vežbamo kako se upućuje konstruktivna kritika i kako se primaju zamerke ili predlozi drugih.
Ohrabruje se kultura deljenja znanja i iskustva, te podrške drugarima. Stoga polaznici nemaju strah da će ono što urade biti nedovoljno dobro. Niko ih za to ne kažnjava niti nagrađuje. Sam rad i ostvareno delo postaju podstrek za dalje istraživanje.
Nisam pomenuo “Scratch”. Ne zato što je nevažan, već stoga što je njegova čarolija u tome što je namenjen deci.
Ređajući blokove koda, poput LEGO kockica, deca uče kako da Scratch uradi baš ono što žele. Počevši od svakodnevice u kojoj ne razmišljaju na sistemski način i ne vide kako se svaki problem može razložiti na sitnije, deca u susretu sa Scratchom uviđaju da je kod zaista jedna vrsta “jezika”.
Sasvim spontano, iz dana u dan, mališani iz ličnog iskustva upijaju šta znači computing. Kako se obraćati računaru i kako postaviti problem. Kako da misle preciznije i jasnije izražavaju želje.
“Želim da mačak skače?” sa početka radionice postaje pitanje “šta je to skok?”, na koja sami daju odgovor – “prvo ide malo gore, onda sačeka pola sekunde, zatim ide malo napred, pa opet sačeka pola sekunde i onda ide dole”.
Tog trenutka deca postaju programeri.
Ali ne samo to. Shvataju šta znači ono što su čuli prvog dana:“dobro došli u programski jezik koji je istovremeno i zajednica”. Otkrivaju da hiljade i hiljade njihovih vršnjaka prave igre, da objavljivanjem svojih projekata postaju deo te zajednice. Iznenađuju se projektima drugih “skrečera” i nastavljaju da istražuju, jer taj proces zaista – nema granica!
Ako želite da prijavite svoje dete na radionicu Scratch, programiranja robota ili osnova programiranja za web, posetite ovu stranicu za više informacija.
Objavio/la članak.
petak, 5. Avgust, 2016.
rada
petak, 5. Avgust, 2016.
Ovo je sjajno!!!