IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Ugostiteljski objekti i tržni centri će tokom ovog vikenda raditi do 14 časova, odlučio je Krizni štab za suzbijanje epidemije Kovid-19, prenose N1 i Blic. Brojke ponovo rastu i deluje kao da se polako vraćamo na stare režime i zatvaranja.
Razlozi za to mogu biti mnogobrojni, a među njima je i navodno popuštanje opreza među stanovništvom, nakon početka vakcinisanja. Medicinski deo kriznog štaba je i ranije najavio pooštravanje mera.
Sve to je ponovo pokrenulo pitanje o tome kako zapravo pratimo zaražene? Aplikacije za praćenje kontakata su u nekim zemljama spasile mnoge živote, dok su u drugima samo odnele gomilu novca. Što se tiče Srbije znamo da ne bi mnogo koštala, ali ne znamo kakva bi joj uspešnost bila, kao ni to kako je, od najavljivane u avgustu, postala zaboravljena?
Zemlje na istoku Azije uspele su da zaravne pandemijsku krivu, a ključ je bio u agresivnoj primeni aplikacija za praćenje, piše HBR. Uz to se odmah postavlja pitanje kako to nije uspelo i u evropskim zemljama, koje su takođe kreirale aplikacije? Prvi odgovor je bio u autoritarnim režimima, ali na istoku ovog kontinenta uz Kinu postoji i prilično demokratska Južna Koreja.
Kako u Harvard Business Review zaključuju, razlog je u tome što je u tim zemljama mnogo jači duh zajedništva, a građani su spremniji da poštuju odluke vlada o suzbijanju pandemije. Uz to Kina, Južna Koreja, Tajvan, Singapur i Japan imaju tendenciju da aktivno primenjuju tehnologiju za prikupljanje podataka o napretku virusa i nastojanjima da ga zaustave, uključujući praćenje zaraženih i njihovih kontakata.
23 odsto saznalo da je zaraženo jer su znali da su imali kontakt s kovid pozitivnim
Dokaze o uspešnosti prilaže i jedna studija sprovedena u Kini. Ona je pratila 391 pacijenta i njihovih 1.286 bliskih kontakata. Utvrđeno je da je 77 odsto pozitivnih otkriveno na osnovu simptoma, a preostali procenat zahvaljujući tome što su znali da su bili u kontaktu sa zaraženom osobom.
Aplikacije u Evropi uglavnom neuspešne
Međutim, kada se pređe na susedni kontinent, imamo brojne zemlje koje su aplikacije napravile vrlo rano, ali su one bile neuspešne, jer ih koristi mali procenat građana. Zato su postojali predlozi da se u rešavanju te situacije pribegne metodi Marka Zakerberga. Kao što je Facebook počeo da se razvija iz malih zajednica, tako je trebalo da se radi i s aplikacijom za praćenje kontakata.
Koliko tačno građana treba da ima aplikaciju da bi ona išta značila nije jasno utvrđeno, neki kažu da je nužno više od 70 odsto korisnika, dok su drugi licitirali sa 40 procenata. Svakako, kao što će uspeh neke društvene mreže zavisiti od količine korisnika, takva situacija je i s ovakvim aplikacijama.
Šta se u Srbiji desilo?
Srbija je aplikaciju za praćenje kontakata tokom pandemije već trebalo da dobije, takve su bile najave. Zašto je nema i da li se od nje odustalo, javnosti nije poznato. Ono što znamo jeste da je za njeno postojanje potrebna samo dobra volja i nekoliko dana da se implementira, objašnjavaju za Startit Dnevnik programeri koji su razvijali upravo takve aplikacije.
Testiramo kontakte – bila je to česta rečenica na početku pandemije. To je značilo da epidemiolozi treba da pronađu i testiraju sve ljude koji su bili u kontaktu sa zaraženom osobom. U jednom trenutku je tako nešto postalo nemoguće iz mnogo razloga.
Kako aplikacije funkcionišu?
Rešenje je traženo u tehnologiji i došlo se na ideju da aplikacija pomoću bluetooth-a beleži naše kontakte i automatski ih obavesti ukoliko mi budemo zaraženi, ali tako da naša privatnost bude zaštićena.
“Kada neko preuzme aplikaciju, jedino što od podataka beležimo jeste ID i token. Ukoliko je neko u našoj blizini proveo više od 15 minuta, on će dobiti naš token, a mi njegov. Sami tokeni se menjaju na svakih sat vremena, kako ne bi moglo da dođe do praćenja osobe. Kada dobijem pozitivan test ja to unosim u aplikaciju i svi ljudi koji su u poslednjih 28 dana dobili neki od mojih tokena dobijaju notifikaciju da su bili u rizičnom kontaktu i da bi trebalo da se testiraju”, objašnjava programer Dušan Đorđević, koji je sa svojim timom razvio aplikaciju RedDot.zone.
Bez države mi ne možemo da objavimo aplikaciju
Aplikaciju su počeli da prave još u martu i na njoj su radili tri do četiri meseca. Kao konsultant s više od 20 godina iskustva u IKT-e, Đorđević objašnjava da sama izrada aplikacije nije jednostavna, ali nije ni preterano kompleksna. U trenutku kada su je oni pravili Apple i Google još nisu izbacili svoj zajednički programski okvir za praćenje pandemije, tako da su sve uradili sami. Međutim, nisu mogli sami do kraja.
“Apple i Google neće u svojim prodavnicama da objave ovakve aplikacije ukoliko iza njih ne stoji država. Naš plan je i bio da država bude operator te aplikacije, jer smo napravili administrativni panel preko koga bi ona potvrđivala prijave zaražnih osoba. Kada smo napravili aplikaciju, očekivali smo da se pojavi neki tender u Srbiji i državama regiona, na kojem bismo mogli da je ponudimo, ali to se nije desilo”, navodi Đorđević.
Nemačka za aplikaciju dala 20 miliona evra
Đorđević tvrdi i da su nadležni upoznati s njihovim radom, jer su imali neformalne kontakte, ali oni nisu uradili plodom. U Nemačkoj se takva aplikacija pojavila sredinom juna i njena izrada je koštala 20 miliona evra, piše DW. Velika Britanija je uložila sedam miliona više i to u drugu aplikaciju, jer su odbacili prvu verziju koja je koštala 12 miliona evra. Da napomenemo da u ovim zemljama tako skupo plaćene aplikacije nisu dovele do njihove uspešnosti, jer su građani bili skeptični da ih koriste.
Srbija je mogla da prođe mnogo jeftinije, a u ovom trenutku bi aplikaciju mogla da dobije za svega nekoliko dana, ukazuje iOS programer Mlađan Antić, koji je poput Dušana radio na kreiranju aplikacije za praćenje kontakata, a razvojem aplikacija se bavi više od 20 godina, drži predavanja na tu temu i vodio je brojne timove.
“Programski okvir koji su zajedno napravili Apple i Google radi 98 odsto posla, a za ostatak mogu da se koriste otvorena rešenja dostupna na internetu, čije je korišćenje potpuno besplatno”, kaže Antić.
Koliko je kompleksno napraviti aplikaciju?
Kompanija u kojoj radi razvija programe za upravljanje kriznim situacijama, pa je želela da napravi rešenje za svoje klijente, kako bi lakše upravljali pandemijom u svom kolektivu. Pošto su licencu za već pomenuti zajednički programski okvir Apple-a i Google-a mogle da dobiju samo države, trebalo je napraviti onaj koji će kompanije moći da koriste za svoje zaposlene.
Aplikacija koju su kreirali radi po sličnom principu, kao i ona koju je stvorio Dušanov tim. Razlikuje se to što je ovde administracija u sektoru za ljudske resurse, koji aminuje da je neko zaista zaražen na osnovu testa. Na čitavom projektu su radili 2-3 meseca, ali je proces naravno nastavljen i nakon objave aplikacije. On je bio zadužen za kreiranje iOS koda, kolega je radio Android verziju, imali su kolegu za backend i mnogo Q&A testera.
“Aplikacije zasnovane na bluetooth tehnologiji nisu nešto što se svakodnevno radi. Dosta je specifična za rad. Mi smo se trudili da održimo rad tog servisa u pozadini, milion problema postoji, posebno kod Androida jer postoje razlike među uređajima, na primer Samsung menja identitet konstantno, dok Apple ima restriktivne politike u pogledu zaštite podataka”, prepričava Antić.
Zašto nije zaživela u zemlji u kojoj trećina građana ne veruje u postojanje korona virusa?
Antić smatra da bi bilo značajno da i Srbija ima takvu aplikaciju, ali da bi ona bila uspešna, potrebna je edukacija. Kako HBR ukazuje, ljudi će verovatno usvojiti aplikaciju ako postoje konkretna očekivanja da će se brzo testirati i bez dodatnih troškova ako putem aplikacije dobiju obaveštenje da su bili izloženi virusu.
U Srbiji situacija nije takva. Kontakti se često ne testiraju ukoliko ne razviju simptome, a usvojeno je i poskupljenje testiranja na ličnu inicijativu. Uz sve to, neodgovorno postupanje nadležnih dovelo je do toga da kod nas ne postoji poverenje u državne institucije. Građani se plaše zloupotreba, što ne čudi znajući na koji način je uvođen pametni nadzor. Iako se ove aplikacije prave tako da je nadzor gotovo nemoguć, to po sebi nije dovoljno.
Pričama o najsmešnijem virusu, čestim menjanjem mera, a bez objašnjenja zašto se to čini, neslaganjima u samoj medicinskoj struci i politizacija čitave situacije napravili su dodatni haos. Haos je, pisali smo o tome više puta, idealna podloga za razvoj teorija zavera, jer građani traže odgovore, kada ih ne dobiju od institucija i stručnjaka blagovremeno i potpuno, onda sami kreiraju sopstvene zaključke.
Trećina stanovnika Srbije ne veruje u postojanje korona virusa, pokazalo je istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. To znači da iako skoro 95 odsto građana koristi mobilni telefon, a gotovo 80 odsto njih internet, procenat onih koji bi koristio aplikaciju bio bi manji od 70 procenata.
Da li je to razlog što aplikacije još nema, ne znamo, jer Kancelarija za IT i elektronsku upravu nije odgovorila na naša pitanja, koja je primila 14. decembra. Da se na aplikaciji radilo potvrdili su nam iz kancelarije Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, s obzirom na to da je pre nekoliko meseci Poverenik dao mišljenje o tome da li je ona u skladu s propisima.
“Aplikacija, koja bi prema najavama nadležnih uskoro trebalo da zaživi, a čiji je radni naziv Covtakt, neće koristiti nikakve podatke o ličnosti, već korisnički ID koji bi maksimalno trebalo da zaštiti privatnost svakog pojedinca”, rekao je Poverenik u avgustu za Tanjug.
Pitanje ko je odgovoran za to što građani ne veruju u postojanje virusa, iako je gotovo nemoguće da ne znaju nekoga ko se zarazio ili preminuo, ne znamo kome da uputimo.
Svakako je važno da čuvamo svoje kontakte, jer su pre aplikacije za njihovo praćenje stigle vakcine, a s njima i sajt putem koga možemo da se prijavimo za primanje cepiva. Pre nedelju dana je objavljeno da je vakcinisano 1.111.000 građana Srbije. Kada će ostali stići na red, to je još jedna u nizu pandemijskih nepoznanica.