Koje su moguće posledice ukidanja neutralnosti interneta u SAD i šta to znači za Srbiju?

Polovinom decembra (inter)net neutralnost je bila toliko goruća složenica da su neki mediji cenili da je dovoljno da se sama stavi u naslov (npr. Bloomberg).

I bili su u pravu. Neutralnost interneta zaista jeste toliko važna. Osim ukoliko vam je ok da vam mejl od šefa stiže većom brzinom nego što je brzina kojom se strimuje epizoda Black Mirrora.

Da ponovimo

Zasluge za smišljanje temina internet neutralnost nosi Tim Vu, profesor medijskog prava sa Kolumbija univerziteta. Od kada ga je on skovao 2003. godine, pojam je bio u žiži javnosti toliko puta da je objašnjen na nebrojeno mnogo načina.

Za potrebe ovog teksta sasvim je dovoljno ono sa Wikipedie:

Net neutralnost je princip po kom internet provajderi treba isto da tretiraju sve podatke na internetu, i ne diskriminišu ili naplaćuju različito u zavisnosti od korisnika, sadržaja, veb-sajta, platforme, aplikacije, vrste priključene opreme ili načina komunikacije. Na primer, prema ovim principima, provajderi internet usluga ne mogu namerno da blokiraju, uspore ili naplate određene veb stranice i onlajn sadržaje.

U širem kontekstu internet neutralnost znači slobodu pristupa internetu i njegovim sadržajima (dogod su legalni). A na plastičnom primeru, ona podrazumeva da internet provajder ne sme da vam naplaćuje više da gledate YouTube ili usporava net ako preuzimate sadržaje sa torenta.

Internet u Americi nije ono što je bio?

Do 14. decembra u SAD je važilo pravilo internet neutralnosti formalno usvojeno za vreme Obamine administracije 2015. godine. Pišemo formalno, jer je i pre ovoga princip net neutralnosti bio primenjivan u praksi. Internet provajderi su bili pružaoci usluga od opšteg interesa, te nisu smeli korisnicima da uskraćuju ili usporavaju pristup sadržaju ili ga dodatno naplaćuju po bilo kom osnovu.

Međutim, tog dana je Komisija za komunikacije SAD (FCC) na čijem čelu je Adžit Pai, od ranije poznati lobista sa stažom u FCC i Verizonu (jednom od najjačih operatora u SAD), izglasala ukidanje internet neutralnosti sa tri prema dva glasa.

Predlog o kom je glasalo pet članova ovog tela sastojao se iz reklasifikacije širokopojasnog pristupa kao usluge informisanja i broja pravnih regulativa koje se odnose na pružaoce internet usluga.

Rečnikom običnih smrtnika, predloženo je da autoritet za nadgledanje komercijalnih  praksi prepuste Federalnoj komisiji za trgovinu (FTC), kao i da se proceni da li pravila (iz odredbe poznate kao Title II) koja sprečavaju internet provajdere da blokiraju, usporavaju ili daju prednost određenim sajtovima treba da se zadrže.

Prebacivanjem nadležnosti sa FCC-a na FTC odlučeno je da provajdere nadgleda FTC, pogotovo kada su u pitanju oblasti zaštite potrošača i konkurencije.

Naime, pravo konkurencije zahteva isti pristup prema istim kategorijama kupaca/potrošača, što u suštini negde i jeste priroda net neutralnosti. Razlika je jedino u tome što je net neutralnost lakše implementirati jer ona važi za sve jednako, dok u oblasti konkurencije prvo treba da se uradi detaljna analiza tržišta, da se utvrde efekti na tržište različitih praksi i slično tj. u takvom slučaju mnogo je veći i zahtevniji zadatak pred regulatorima.

Naravno, gloženja dve suprotstavljene strane nisu počela juče. Oni koji se protive tretiranju interneta kao usluge od javnog interesa stoje iza stanovišta da net neutralnost ograničava mogućnosti za inovacije i investicije koje bi poboljšale infrastrukturu interneta (brzina, sigurnost). Jedan od njihovih argumenata je da je ulaganje u infrastrukturu sa 78,4 milijarde u 2014. palo na 76 milijarde dolara u 2016. godini, iako postoje naznake da upravo oni lobiraju da se zabrani uspostavljanje javnih mreža

Oni koji se bore za neutralnost zauzeli su snažan stav da osim što ukidanje otvara mogućnost da provajderi diskriminišu sajtove, usluge i protokole, ono im otvara vrata i za blokiranje konkurencije i šteti inovatorima i startapima. Najveći strah isplivao je u vidu mogućih dodatnih troškova.

U medijima je predstavljeno da krajnji korisnici najviše strepe od modela nulte tarife (zero-rating) koji je već prisutan u nekim zemljama (vidi ilustraciju). Prema tom modelu internet provajderi bi mogli da uvedu model plaćanja interneta po paketima (npr. osnovni saobraćaj + paketi video sadržaja, muzičkog sadržaja, društvenih mreža… ).

Međutim, takav scenario je preuveličan od strane javnosti. Sama nulta tarifa ne znači da je omogućeno naplaćivanje određenih paketa, već da provajderi određene usluge mogu da ponude besplatno te time potencijalno vežu korisnike za one koji ih pružaju. S tim u vezi, Miloš Stojković, advokat iz kancelarije Živković Samardžić, specijalizovan za telekomunikacije i medije dodaje:

Jako je bitno naglasiti da će sa operatorima zapravo moći da pregovaraju samo najveći, i njihovi servisi će verovatno biti zero rating, dok ostali neće uopšte moći to da isprate, i zapravo ćemo jednim potezom podstaći dalje učvršćivanje monopola i na tržištu usluga informacionog društva.

Šta više, mogućnost kreiranja paketa od strane provajdera nije nužno loša. Koliko svaka takva praksa koristi ili šteti tržištu trebalo bi ispitati u svakom konkrentom slučaju (npr. u Evropi je to naglašeno u Smernicama za implementaciju pravila neutralnosti intereneta (2016) savetodavnog regulatornog tela za elektronske komunikacije Evropske komisije — BEREC).

Pravi i osnovni problem je što po novim pravilima npr. američki telekomunikacioni konglomerat Verizon može da favorizuje svoje servise Yahoo i AOL blokirajući Google ili mu tražeći dodatna novčana sredstva za jednaku poziciju koja mu je ranije bila podrazumevana. A da bi to uradio sada je dovoljno samo da tu nameru objavi.

Očekivano, već 15. decembra državni tužioci Vašingtona i Njujorka su najavili tužbe protiv FCC-a, a razne grupe za zaštitu potrošača, kao i pojedinci podigli su svoj negodujući glas.

Naša pravila

Ukidanjem pravila o net neutralnosti u Americi se automatski digao veo sa bezbrižnog korišćenja interneta, a strah od toga da li će troškovi interneta biti veći ušunjao se u glave svih korisnika na svetu.

Dakle, nameće se pitanje da li se u Srbiji uopšte poštuju pravila net neutralnosti i šta bi se promenilo ako bismo krenuli stazom njenog napuštanja. Prema rečima advokata Miloša Stojkovića:

Srbija kao država nema izričit stav po pitanju net neutralnosti, ali u praksi je koncept u manjoj ili većoj meri zaživeo.

Internet neutralnost se na neki način ipak prepoznaje u važećem Zakonu o elektronskim komunikacijama (član 3, tačka 11). Pomenuti član propisuje da se ciljevi i načela regulisanja odnosa u oblasti elektronskih komunikacija, između ostalog, zasnivaju i na:

Obezbeđivanju mogućnosti krajnjim korisnicima da, prilikom korišćenja javnih komunikacionih mreža i usluga, slobodno pristupaju i distribuiraju informacije, kao i da koriste aplikacije i usluge po svom izboru.

Takođe, prema članu 4 istog zakona, nije sporno da je pristup internetu definisan kao telekomunikaciona usluga. Prema njemu, internet provajderi se tretiraju kao pružaoci usluga „prenosa signala”, a ne pružaoci usluga sadržaja koji se prenosi tim signalom.

Potencijalni problemi

Naravno, postojanje opštih odredbi ne znači da je situacija idealna. U Srbiji je najveći telekomunikacioni operator u državnom vlasništvu, a mobilni operatori generalno praktikuju model plaćanja po sistemu nulte tarife — ponude tipa „Izaberi dva besplatna servisa” i sl.

Govoreći o ova dva problema kao o rasprostranjenoj praksi koja je primer narušavanja neutralnosti mreže, Bojan Perkov, istraživač iz Share fondacije, naglašava:

U određenim zemljama (npr. Nemačka) gde je država i dalje većinski vlasnik najvećih telekomunikacionih provajdera (npr. Dojče telekom), u slučaju ukidanja intenet neutralnosti države bi imale i direktnu finansijsku korist.

Treba istaći da i mi spadamo u zemlje u kojima je najveći telekomunikacioni operator (Telekom Srbija) u vlasništvu države. Takođe, treba uzeti u obzir da je situacija na tržištu elektronskih komunikacija u Srbiji takva da na tržištu fiksnog interneta imamo faktički duopol Telekoma i SBB-a (2016, izvor RATEL, str. 103), dok među mobilnim operatorima Telekom Srbija ima skoro 50 posto tržišnog učešća (Q4 2016, izvor RATEL).

Međutim, mali broj operatora nije čudna pojava jer tržište telekomunikacija zahteva velike investicije i funkcioniše po principu ekonomije obima. Odnosno, monopolski položaj nije sam po sebi problem već njegova zloupotreba. Konkretno, i Telekom i SBB imaju svoje sadržaje koje bi mogli da favorizuju, a tu smo već na polju povrede prava konkurencije.

Povreda prava konkurencije desila bi se i u kontekstu startap scene. Nastala bi nepovoljna situacija koja bi pogodila domaće startape jer oni nemaju dovoljno sredstava da se takmiče sa velikim igračima na tržištu. Jedan startap će uvek imati manje novca i korisnika nego jedan Google ili Amazon, te neće sebi moći da priušti da internet provajderu plati da ga prioritetno tretira u odnosu na ostatak aplikacija i onlajn platformi na mreži.

No, ništa od navedenog još uvek nije slučaj. Ipak, odluka koja je doneta u SAD mogla posredno da pogodi domaće tržište. S obzirom na to da američke firme koje posluju u Evropi uglavnom imaju lokalna predstavništva ovde, ona će svakako morati da poštuju EU pravila. Ono što može biti negativna implikacija je porast cena za pristup određenom sadržaju koji pružaju SAD kompanije (kao rezultat prelivanja povećanih troškova sa jednog tržišta na drugo), kao i veći trošak za domaće firme koje nude sadržaj u SAD (ako nameravaju da budu konkurentne), ali stvarnim efektima ćemo svedočiti tek kada krene primena u praksi.

Argument za?

O argumentima onih koji se zalažu za ukidanje neutralnosti nemoguće je pisati bez pominjanja velikih sila. Borba koja je u toku zavisi od njih. Sve što se desi u SAD i EU, najverovatnije će ispratiti i ostatak sveta.

Što se tiče glavnih argumenta operatora – mogućnosti razvitka infrastrukture i uklanjanje prepreka za investicije i inovacije, oni nemaju previše smisla uzimajući u obzir ranije istaknutu činjenicu da na našem tržištu vlada duopol. U trenutnoj situaciju mala je verovatnoća da bi se stvorili uslovi i mehanizmi koji bi posticali konkurenciju i doveli do ulaganja u infrastrukturu. Jednostavo, operatore ni do sada ništa nije sprečavalo da ulažu u infrastrukturu.

Da isti argument nema previše smisla ni na američkom tržištu smatra i Stojković:

Na primer, često se u ovom kontekstu pominje dalji razvoj 5G, a diskurs se svodi na priču: „ako hoćete net neutralnost, neće biti 5G interneta”, protivnici ovakvog stava na isti način mogu da kažu: „ako nema net neutralnosti nećemo praviti usluge za 5G”. Onda se može postaviti i pitanje: šta će nam 5G mreža ako nema usluga (informacionog društva)? Zbog toga i pružaoci usluga informacionog društva mogu da kažu da im je nova regulativa nametnula nove troškove, i da će to uticati na prestanak ili smanjivanje investicija i inovacija u njihovoj oblasti.

Isti sagovornik motiv operatora vidi u tome što su se uplašili da ne postanu puki distributeri nakon što su izgradili infrastrukturu na kojoj se odvija internet saobraćaj, pa sada žele moć da donose odluke o tome ko će, kako i šta da plasira.

Net neutralnost u Evropi

Borba za internet neutralnost jeste mnogo šira priča od onoga što se dešava u Americi, ali nije verovatno da će se preko noći preliti na ostatak sveta pre svega zbog različitih instanci koje odlučuju o tome, kao i zbog uslova na tržištu.

Pošto je u osnovi ovo dugogodišnja bitka između onih koji internet vide kao dobro dostupno svima i onih koji njime upravljaju značajan je i istorijski kontekst problema. Treba da se podsetimo da su veliki internet provajderi nastali u SAD, tj. da je za razliku od Evrope, gde su velike telekome i infrastrukturu gradile države, u Americi to mahom bio rezultat privatnih investicija. Imajući to na umu nije iznenađujuce što u Americi ovo pitanje više naginje na biznis stranu.

Kako je Srbija u procesu ulaska u Evropsku uniju ona se oslanja na zajednicu kada su u pitanju ovakve regulative. A odluke i aktivnoti EU u Srbiji prati Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL):

Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge je 2012. godine primljena u BEREC kao zemlja posmatrač, a od 2016. godine aktivno učestvuje u radu BEREC-ove ekspertske radne grupe za mrežnu neutralnost, EWG “Net neutrality”, u okviru koje se dogovaraju i pripremaju akti na temu neutralnosti interneta u Evropi.

Kada se Evropa prošle godine susrela sa inicijativom za ukidanje internet neutralnosti, na stotine hiljada aktivista se okupilo i sastavilo tekst na osnovu kog je BEREC usvoijo legislativne smernice koje su sačuvale slobodu pristupa mreži. Na ovaj događaj podsećaju i u Regulatornoj agenciji, usput napominjući da „net neutralnost trenutno najveću zaštitu uživa u Evropi”.
A kako u EU nema naznaka o menjanju načina na koji koristimo internet, ni ostali naši sagovornici nisu zabrinuti.

Međutim, poteze američke Komisije za komunikacije vide kao loš primer koji bi mogao da ih navede da krenu stazom ukidanja internet neutralnosti. Tako Bojan Perkov kaže:

Ako se sa ukidanjem neutralnosti interneta krene iz države u kojoj je preteča interneta nastala, to može podstaći brojne vlade širom sveta da počnu sa takvom praksom, kako bi se IT tržište navodno obogatilo novim mogućnostima i uslugama, što bi zapravo dovelo do toga da se telekom industriji obezbedi veći prihod i umanji konkurencija na polju novih platformi, aplikacija i onlajn usluga.

Na sreću, ukidanje internet neutralnosti u Srbiji nije aktuelna tema. Da jeste, to bi bila daleko veća pošast od uvođenja Explore Feeda. A sećamo se svi koliko je tada većina korisnika bila revoltirana samo zato što je jedna platforma promenila način na koji plasira sadržaj…