Kako visina minimalca utiče na visinu poreza koju plaćaju paušalci?

Na račune oko 235.000 hiljada poslodavaca u Srbiji danas je počela isplata 60 odsto minimalne zarade, što je deo paketa pomoći države kako bi se ublažili negativni efekti korone na njihovo poslovanje.

Nekako s jeseni, uvek ista bitka – Sindikati vs Poslodavci, a na kraju dolazi „Neočekivana Sila Koja Se Iznenada Pojavljuje i Rešava Stvar” — država.

Dok sindikati tvrde da žele što bolje uslove za radnike sa najnižim primanjima, poslodavci gledaju da što manje plate i eventualno dobiju dugoočekivani „popust” na plaćanje poreza i doprinosa za raposlene.

Svi učesnici u pregovorima imaju argumente i za i protiv, šta je najbolje i u kom trenutku, dok oko 350.000 radnika na minimalnoj plati samo želi više garantovanog novca kako bi prehranili svoje porodice.

Surovom, kako se često naziva, kapitalističkom modelu po kojem ne postoji zagarantovan minimalac koji država određuje već „koliko vrediš-toliko zarađuješ”, suprotstavljena je nešto humanija ideja pojedinih zemalja da radnik mora da bude koliko-toliko zaštićen od strane države.

Radnici u Srbiji decenijama u klinču ekonomskih ideologija

Stavu da minimalac mora da postoji i da treba da bude što veći kako bi se zaštitila radnička prava i položaj, često je suprotno mišljenje bazirano na čistoj računici koja kaže da ukoliko je minimalna cena rada previsoka, poslodavci neće moći da je isplaćuju, što će zatim dovesti do porasta nezaposlenosti, rada na crno, bunta radnika…

Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, smatra da ukoliko nema kontrole u vidu kretanja minimalca, poslodavac praktično može da se ponaša „kako hoće”.

Tako, radnik na građevini koji nema „zvanje” majstora, može samo, na žalost, da pristane na uslove koje mu gazda postavi ili da ode kući, a neko drugi će doći na njegovo mesto, objašnjava profesor.

Ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo i kvalifikacije su u današnjoj situaciji nezbrinuti. Veliki procenat njih nema stalne prihode niti svoj stan, pa nisu u poziciji da biraju posao. Kada je tako, ne postoji tržišna privreda, nema ravnoteže, i sve je u rukama poslodavaca. On može da ne isplati deo plate, može da natera radnika da radi 15 sati dnevno, može da ga otpusti u bilo kom trenutku.

Upravo zato, kaže, mora da postoji neka vrsta državne prinude, u koju spada i garantovana minimalna cena rada.

Savić navodi da postoje političke struje i u našoj državi koje smatraju da u ekonomiji treba da postoji „divlji zapad, pa kako se ko snađe”.

Ovakva situacija nije loša samo za radnike, već i za poslodavce. Savić poručuje:

Ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, koji su nezadovoljni i idu na posao kao na robiju, počeće da ‘zabušavaju’ čim gazda okrene glavu od njih. Samo su motivisani radnici zadovoljni radnici.

Podizanje minimalca može najviše da šteti upravo onima koji ga dobijaju, smatra Mihailo Gajić iz LIBEK-a.

Ako je minimalna cena rada visoka u odnosu na medijalnu zaradu, koja kod nas iznosi približno 300 evra, određeni sektori tržišta rada moraju da budu pogođeni. To se neće odraziti na advokate, lekare, menadžere, programere, već na ljude koji imaju najniže kvalifikacije, nisko obrazovanje i nikakvo radno iskustvo.

Prema njegovom mišljenju, povećanje minimalca može da ima loše posledice na tržište rada jer kada bi se, na primer, minimalac postavio na 40.000 dinara, to bi značilo da bi jedan deo radnika morao da ostane bez posla.

Kako isti minimalac za sve utiče na IT i preduzetnike

Gajić objašnjava:

U formuli po kojoj se određuje koliko će ko da plaća paušalni porez, jedna od stvari koja se prati je i prosečna zarada u opštini. Kada se poveća minimalac onda će se povećati i prosečna zarada. Tako će se i paušalcima, koji nemaju veze sa minimalcem kao takvim, u budućnosti povećati poreski rashodi.

Naravno, to neće biti veliki udar jer će povećanje biti za samo nekoliko poena, ali efekat postoji.

Ono gde efekat može da bude daleko veći, jeste sektor preduzetništva, budući da je u njemu veliki procenat ljudi upravo prijavljen na minimalac. U pitanju su mali preduzetnici koji sami sebe obračunavaju minimalac, ili za nekoliko svojih zaposlenih.

Pitanje visine, ili uopšte postojanja minimalca, jeste veoma kompleksno. U ovakvim situacijama dobra praksa je pogledati kako je isto pitanje rešeno u drugim državama.

U svim državama bivše Jugoslavije, određen je jedinstveni minimalac. Ovo ne bi trebalo da čudi budući da svi potičemo iz uređenja u kome se od države očekivalo da vodi računa o svemu.

Međutim, Gajić skreće pažnju na to da je u velikom broju evropskih zemalja, trend bitno drugačiji.

U zemljama kao što su Danska, Švedska i Italija uopšte ne postoji minimalna cena rada. Tamo postoje dve vrste pregovaranja: na kompanijskom nivou i na granskom nivou.

Na primer, kaže, kompanije u metalskoj industriji pregovaraju sa sindikatima zaposlenih u metalskoj industriji. Oni dakle pregovaraju za cenu rada koja neće biti ista za celu privredu.

Takođe, pojedine države uzele su u obzir i geografsku disperziju gradova. Kao što nije isto da li je neko programer ili pekar, nije isto ni da li je pekar u Beogradu ili Loznici. U SAD, na primer, federalne jedinice imaju mogućnost da odrede veće minimalce od onih koje je propisala cela federacija.

Kao potencijalno najbolje rešenje, naši sagovornici smatraju da minimalac ne bi trebalo da bude jedinstven na nivou države, već da se odredi različito za Beograd, Vojvodinu, Šumadiju, južnu Srbiju…

Svake godine ista priča, kako najzad rešiti pitanje minimalca?

Profesor Savić smatra da je ključ problema u Zakonu o radu koji bi prema njegovoj oceni trebalo da se menja.

Zakon o radu su 2010. godine donele partije leve orijentacije, što bi trebalo da znači da štiti interese radnika. Međutim, on je ‘dao nož i pogaču’ poslodavcima, ne radnicima. Poslodavci su, u najgorem smislu 19. veka, gospodari ljudskih života. Njima je stalno u glavi da radnik ne mora da bude tu, nego da je on taj koji mu dozvoljava da radi.

Ukazuje, naravno, da nisu svi isti i da postoje poslodavci kod kojih se zaposleni tretiraju fer i pošteno.

Oba sagovornika Startit Dnevnika se, međutim, slažu da je problem u tome što su sindikatima vezane ruke jer privatne kompanije, suprotno zakonu, zabranjuju radnicima da se sindikalno udružuju, što dalje znači da sindikati praktično postoje samo u državnom sektoru.