Kako funkcioniše rizični kapital i zašto je bitno razumeti ga

Ovaj tekst je nastao u okviru programa Preduzmi ideju koji finansira USAID.

Uzimanje investicija najčešće je sastavni deo razvojnog puta uspešnog startapa. Međutim, proces prikupljanja investicija, prednosti i rizici vrlo često ostaju nejasni i mogu da dovedu do toga da startap završi u lošijem položaju nego što je to trebalo.

U jednom od predavanja na Stenford univerzitetu, Piter Til, serijski preduzetnik, suosnivač PayPala i investitor, osvrnuo se na problem fondova rizičnog kapitala i objasnio način na koji oni funkcionišu i implikacije toga po osnivače startapa.

Rizični kapital (Venture Capital) je oblik finansiranja koji obezbeđuje sredstva startapima koji pokazuju potencijal za eksponencijalni rast.

VC fondovi su zapravo novčani fondovi koji se prikupljaju od investitora koji se zovu ograničeni partneri (LP) – pojedinci, institucije ili korporacije koje su spremne da preduzmu visok rizik za visoku nagradu. 

VC fondovima upravljaju VC firme, i po Tilu imaju dva osnovna zadatka: da ubede partnere da investiraju u njihov fond, i da pronađu i ulažu u one startape za koje veruju da mogu da generišu ogromne prihode.

VC kompanije obično svoj novac zarađuju prema strukturi 2–20, što znači da uzimaju 2 odsto veličine fonda kao godišnju naknadu za upravljanje tim fondom, uz još 20 odsto profita nakon isplate investicije partnerima. 

Osnovna ideja iza ovakve strukture je da naknada za upravljanje pokriva operativne troškove VC firme, dok je deo od prihoda glavni podsticaj za upravljačima tog kapitala da prave uspešne investicije.

Po Tilu, za razumevanje načina na koji fondovi ove vrste razmišljaju ključno je uvek imati na umu njihovu strukturu i izazove sa kojima se suočavaju. Između ostalog, neki od problema i izazova fondova nalikuju izazovima sa kojima se bore sami startapi.

Važnost power-law distribucije

VC fondovi imaju ograničen životni vek, obično 10 godina, tokom kojih ulažu i izlaze iz svojih investicija. Kako Til ističe, razumevanje načina na koji fondovi rizičnog kapitala donose odluke i posmatraju startape počiva u načinu na koji je distribuisana njihova zarada.

VC fondovi prate obrazac krive koji podseća na oblik slova J: počinju sa negativnim prinosima zbog početnih troškova i gubitaka, a zatim se podižu iznad tačke rentabilnosti, jer vrednost nekih kompanija iz njihovog portfelja počinje da raste i generiše pozitivne prinose. 

Međutim, ne postižu svi VC fondovi profitabilnost, i mnogi gube novac ili jedva da se oporave od loših investicija. Razlog zbog kog su fondovi rizičnog kapitala rizični, po Tilu, je zbog toga što su prihodi izuzetno neuravnoteeženi, i prate tzv. power-law distribuciju. To znači da većinu prihoda generiše nekoliko izuzetaka, dok ostale investicije ili propadaju ili imaju osrednje rezultate.

Til navodi primer Founder’s Fund-a, koji je 2005. imao jednu investiciju koja je vredela više od svih ostalih zajedno, dok je druga po redu najbolja investicija vredela više svih preostalih. Po njemu, ovakva distribucija nije izuzetak, već pre pravilo u poslovanju fondova rizičnog kapitala.

Ovakva situacija sobom nosi i nekoliko implikacija. Dobri VC-jevi konstantno moraju sebi da postavljaju pitanje da li njihov udeo u portfelju kompanije može da vredi više od celog fonda, što je minimalni kriterijum da bi kao VC mogli da zarade novac.

Potom, VC-jevi moraju da budu skoncentrisani i selektivni u investicijama, što obično znači da se fokusiraju na nekoliko kompanija u koje imaju veliko poverenje i za koje veruju da mogu doneti veliki povrat, obično preko 10 puta više od uloženog. 

Svi oni koji učestvuju u radu startapa na neki način ulažu u njega, i to važi za suosnivače, za prve zaposlene, ali i za same investitore. Iako oni po pravilu imaju više startapa kojima se posvećuju, to ipak nije toliki broj koji bi značajno izmenio prirodu situacije.

Zato investitori retko kada dolaze sami. Po Tilu, velike su šanse da postoje najmanje dve osobe koje su zainteresovane za startap, ili da ih uopšte nema. 

Iz svega navedenog, postaje očigledno zašto je važno da i VC-jevi i suosnivači budu svesni posledica loše procene vrednosti startapa.

Loša procena može da nastupi kao posledica više faktora, od neiskustva ili manjka veštine onih fondova koji predvode rundu investiranja, sve do pogrešne procene situacije na tržištu ili procene samih suosnivača.

Implikacije za osnivače startapa

Imajući u vidu način na koji distribucija prihoda utiče na način razmišljanja fondova, jasno je zašto ona nije relevantna samo za VC investitore, već i za preduzetnike i zaposlene koji se pridružuju startapima.

Na primer, mnoge početne odluke, kao što su izbor suosnivača, tržišta, proizvoda i slično, mogu imati ogroman uticaj na rezultate startapa. Kada se razmišlja o faktorima poput valuacije ili potencijalu za uzimanje investicija, neophodno je razmišljati o tome gde se na krivoj distribucije startap zapravo nalazi.

Još jedna važna implikacija ove situacije po Tilu je razumevanje da procenat udela ili kapitala koji neko u startapu poseduje nije presudan koliko vrednost tog kapitala, što zavisi od rasta i uspeha kompanije, i primenljivo je i na suosnivače, i na zaposlene, i na investitore.

Kao što je Til primetio, stoti po redu zaposleni u Google-u je najverovatnije zaradio više novca od prosečnog izvršnog direktora u VC kompaniji tokom poslednje decenije, jer se Google nalazio na gornjoj ivici, ako ne i izvan granica distribucione krive.

Zbog toga Til savetuje da se odluka o uzimanju investicija dobro promisli, te da je možda dugoročno isplativije ne smanjivati udeo ukoliko to dozvoljava brzina kretanja industrije i stanje konkurenata. 

Međutim, ako postoji bilo kakva dinamika „sve ili ništa”, tj. ako je u igri power-law distribucija, odustajanje od npr. 25 odsto kompanije se isplati ako na kraju omogući startapu da preuzme svoju industriju. Na taj način, čak i manji udeo u perspektivi može da ima mnogo veću vrednost.

Ovo je još jedan od pokazatelja da power law distribucija nije slučajna, već po Tilu, odražava prirodu inovacija i konkurencije u tehnološkoj industriji. Neke ideje, proizvodi i kompanije su naprosto eksponencijalno bolje od drugih i stoga zauzimaju većinu vrednosti i investicija.

Na primer, najuspešnija runda PayPal-a dovela je do petostrukog povećanja valuacije. Po Tilu, do toga je došlo jer je valuacija postavljena u kontekstu buduće vrednosti, tj. prave vrednosti. 

Sa druge strane, u odsustvu vrlo konkretne vizije budućnosti na koju može da se ukaže, ljudi se vezuju za prošlost, pa se zato javlja neverica i odbijanje poput „Kako je moguće da startap danas vredi 5 puta više nego pre 3 meseca?”

Međutim, runde investiranja koje ne vode ka znatno većoj valuaciji startapa treba izbegavati, jer takve „ravne” runde mogu da budu signal problema u startapu. Til implicira da takve valuacije ukazuju na nedostatak vizije, lošu artikulaciju tržišnog potencijala, što sve može da sugeriše da se takav startap nalazi na lošijoj strani distribucione krive, te da se iz prizme fondova rizičnog kapitala verovatno ne isplate.

Ovaj primer ilustruje jednu od glavnih prepreka u razumevanju prirode rizičnog kapitala – iako ogromne valuacije i nagli skokovi deluju kontraintuitivno, iako deluje da ne može postojati vrednost koja opravdava toliki novac i toliku količinu kapitala, oni su u temelju čitavog mehanizma.

Upravo zato, po Tilu, nije moguće ignorisati zakonitosti power-law distribucije, ili je tretirati kao lutriju ili puko klađenje, već uložiti vreme i razumeti i prihvatiti te principe, jer mogu da naprave razliku između uspeha i neuspeha, kako u uspostavljanju odnosa prema fondovima rizičnog kapitala, tako i u pogledu pozicioniranja startapa na tržištu.

*Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog teksta je isključivo odgovornost Udruženja SEE ICT i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.