IT odeljenja iz „prvih redova’’: Koliko su profesori spremni da drže nastavu učenicima talentovanim za informatiku?

Jeste izazov. Volela bih da sam se sa ovim izazovom susrela ranije, jer sam volela programiranje i na fakultetu i nadala sam se da ću se time baviti i u životu. Kako sam počela u školi da radim, vremenom mi je bilo sve teže da ostavim nešto sigurno, a tehnologije su stalno napredovale… Jako mi je drago da mogu sada da pomognem nekim novim generacijama da postave osnovu i počnu svoj neki put učenja programiranja. Pratim uputstvo koje smo dobili na obuci u načinu realizovanja plana. Koristi se nov pristup učenju kroz savremen jezik C#.

— Nataša Vucelić, profesorka u IT odeljenju
u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji

Još od kada su uvedena IT odeljenja u gimnazije pitali smo se kako sve to izgleda u praksi. Preko noći se pred profesorima našao zadatak da na nov način opismene srednjoškolce, a da ih niko nije pitao da li su i koliko spremni za to. Ove godine broj specijalizovanih IT odeljenja je sa 13, koliko ih je bilo u 2017, narastao na 44, pa je došlo vreme da vidimo kako situacija izgleda iz „prvih redova’’.

Naravno, ne postavlja se pitanje da li je uvođenje ovih odeljenja bilo potrebno — jedan od koraka u procesu algoritamskog opismenjavanja svakako je neraskidivo vezan za obrazovanje i to i u osnovnim i u srednjim školama. Ono što jeste pitanje tiče se toga kako je moguće pomoći profesorima u izazovu pred kojim su se našli.

Program po uzoru na Računarsku i Matematičku gimnaziju

Ma koliko je u samom početku delovalo neverovatno, okoštao i glomazan sistem domaćeg Ministarstva prosvete ipak je (uz svesrdnu pomoć Fondacije Petlja) iznedrio program informatike za osnovne škole, modifikovao programe informatike za gimnazije i srednje stručne škole i na kraju oformio i onaj za specijalizovana IT odeljenja.

Sadašnji učenici gimnazija informatiku uče po izmenjenom starom programu koji ima nešto ozbiljniji pristup — nema toliko mesta za uputstva o tome kako se koristi miš i tastatura koliko za programiranje. U isto vreme one učenike koji pohađaju IT odeljenja sačekao je program sačinjen od strane nastavnika i profesora sa višegodišnjim iskustvom rada u specijalizovanim odeljenjima, a po uzoru na one programe po kojima se već godinama radi u Računarskoj i Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. Rečima profesorke Računarske gimnazije i jedne od predavača u okviru obuka za nastavnike, Duše Vuković:

Ovde, u Računarskoj gimnaziji, se plan i program sada već ustalio, ali je prošao kroz nekoliko izmena koje su dovele do najbolje moguće verzije. Ono što se pojavilo kao potreba je da se na nivou države donese nešto izmenjen plan i program — da se malo povećaju opšti predmeti, da se neke stvari modifikuju i prilagode mnogo većem broju škola.

Bilo je tu raznih uklapanja. Zato je i došlo do tog novog pisanog plana i programa koji se mnogo oslanja na iskustvo Računarske gimnazije, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je od petočlanog tima koji je radio na tom novom planu i programu njih troje iz Računarske gimnazije. Dosta iskustva ovih nastavnika je preneto u taj plan i program, s tim da ima prilagođavanja i izmena i u broju časova i u temama.

Po tom programu za IT specijalce je predviđeno da u prvom razredu uče opšte gimnazijske predmete, ali i programiranje, računarske sisteme i primenu računara.

Za sada postoje tri predmeta, neka tri toka od kojih je jedan programiranje, drugi računarski sistemi koji se bave time kako radi računar, a treći je primena računara ili upotreba različitih softvera koje svi mi koristimo (poput Office-a), ali i nekih paketa koji su specijalizovani za matematiku — pri čemu se ovo radi na nivou koji je viši od onog laičkog, od onoga kako svi mi naučimo da koristimo te programe.

Nešto staro, nešto novo

Iako se o IT odeljenjima više priča u poslednje dve godine, poznavaoci prilika u domaćem školstvu dobro znaju da ona nisu potpuno nova pojava. Neke gimnazije su i ranije praktikovale koncept spajanja gimnazije i specijalnih predmeta iz informatike. Jedna od takvih je i Kragujevačka. U tom smislu Katarina Veljković, profesorka Računarstva i informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, koja je nedavno bila nominovana za Global Teacher Prize, objašnjava kako je do sada funkcionisao ovaj sistem:

U Prvoj kragujevačkoj gimnaziji specijalizovana IT odeljenja postoje od 2014. godine, kada je samo pet gimnazija u Srbiji radilo po programu Računarske gimnazije. Školske 2017/2018 godine izašla nam je prva generacija maturanata.

Na osnovu rezultata upisa tih maturanata na fakultet mogu da kažem da je program ispunio očekivanja i da su svršeni gimnazijalci spremni da nastave dalje školovanje na fakultetima. Kao predavač koji je prošao kroz gotovo sve predmete tokom školovanja predhodnih generacija IT odeljenja mogu da kažem da program pokriva sve oblasti IT-a danas, i da dozvoljava promene koje su neophodne zbog stalnih i brzih promena u IKT-u.

Profesorka Veljković bila je i prava adresa na kojoj je bilo moguće saznati koje su razlike između novog i starog programa. Prema njenoj proceni velikih razlika nema — ono što se razlikuje „jeste to što je dobro raspoređen sadržaj (oblasti) po predmetima’’:

Koncepti koji se uče i u jednom i u drugom nastavnom planu i programu su ostali isti. Nije se insistiralo na tehnologiji nego na savladavanju osnovnih koncepata programiranja.

Na žalost, ni u novom, a ni u starom programu nije ostavljen prostor za neku vrstu učeničke prakse gde bi učenici trećeg i četvrtog razreda išli u IT kompanije, i na licu mesta se upoznali sa realnim sistemima. To je problem što taj deo nije institualizovan, nego nastavnik u zavisnosti od svojih ličnih poznanstava organizuje odlaske u kompanije za zainteresovane učenike.

Ni profesor Goran Stojanović iz Kruševačke gimnazije, kroz koju je do sada prošlo osam generacija informatičkog smera, nije bio potpuno iznenađen programom po kom se sada predaje u IT odeljenjima.

Iako imam dvadeset godina staža u prosveti za mene je i dalje izazov kada se pojavi nešto novo. Plan i program jesu novi. Međutim, nešto slično sam radio i ranije. Jedina novina je što učenici proveravaju svoj kod preko sajta petlja.org. Doduše, ne baš svakog časa. Nekada radimo sa softverskim alatima na školskim računarima, tj. offline.

Malo C, malo C#

Škole u kojima su specijalizovana odeljenja ranije postojala ipak su u manjini. Oni koji su od ove godine dobili priliku da obrazuju neku od najtalentovanije dece u zemlji morali su među svojim profesorima da nađu one koji će predavati novooformljenim odeljenjima. A to je zahtevalo da svi profesori koji će specijalcima predavati stručne predmete u trenutno aktuelnoj školskoj godini krenu na obuke.

Tako je u julu u Računarskoj gimnaziji počela prva tura obuka. Cilj je bio da pre 1. septembra budu spremni za početak držanja nastave, a da u avgustu i novembru prelaze ono što će raditi za dva meseca, odnosno u drugom polugodištu. Drugim rečima, trebalo je obezbediti dobar uvod jer se radi o profesorima koji već predaju programiranje, samo su to do sada radili za manji broj tema i sa mnogo manjim brojem časova nego što je slučaj u IT odeljenjima (programiranje je do sada u gimnazijama rađeno samo godinu dana sa fondom od dva časa nedeljno).

Ono što je bilo jako dobro kod ovih obuka je to što je bila namenjena nastavnicima koji su već nastavnici računarstva i informatike u gimnazijama i jako dobro poznaju uzrast dece, njihove mogućnosti, potrebe, tempo i ritam rada u gimnazijama.

Kako su nam objasnili iz Ministarstva obuka je trajala 12 dana i obuhvatala je sva tri nastavna predmeta, dok je program obuke u potpunosti korelirao sa programom nastave i učenja.  

Obuka za nastavnike je za sada išla za one nastavnike koji će predavati u prvom razredu jer je tek ove godine jako veliki broj gimnazija dobio ta odeljenja. Moram da naglasim da već šest gimnazija (uključujući Šabačku, Jovan Jovanović Zmaj iz Novog Sada, gimnaziju u Nišu, Kragujevačku itd.), unazad četiri godine ima iskustva u izvođenju tih posebnih planova i programa.

Onda je i sama obuka zamišljena tako da na osnovu njihovog iskustva stečeno znanje prenese novim nastavnicima, da se oni usmere ka tome kako je dobro realizovati ovakav plan i program. Sam napisan program ipak zahteva i neko uputstvo kako da se izvede u nastavi, na šta najviše da se obrati pažnja, koji su možda ranije bili propusti, kako ga prilagoditi kada se vidi da deca nešto mogu bolje ili lošije od onoga što je predviđeno. Za to mora da postoji neki probni period.

Prema rečima profesorke Vuković obuke su držali svi članovi tima koji su pisali plan i program za gimnazije i saradnici koji „inače imaju iskustva u realizaciji tih predmeta u drugim školama jer nije bilo moguće da nekoliko osoba pokrije sve predmete i sve grupe nastavnika koji su dolazili na obuku’’. Na obukama je bilo odlučeno da jedan broj nastavnika prođe C, a jedan broj nastavnika C#:

Postoje ozbiljne razlike u tim jezicima i uglavnom su nastavnici birali koji bi jezik, pa su tako i formirane grupe. I za jedan i za drugi postoji mišljenje da je dobro da se krene od jednog od ta dva. Nije ni bilo forsirano da svi rade ovaj ili onaj, nego su obuke napravljene tako da su neki radili C neki C#, prema svojoj želji i onome kakvo predznanje imaju.

C može da pokrije sve oblasti programiranja u prva dva razreda — sve teme, osnovne algoritme, osnovno upoznavanje, a C# može da pokrije i treći.

Od profesora koji su pohađali obuke se nije očekivalo da krenu od nule, već je obuka koncipirana tako da se kroz program nastave i učenja prođu određene teme da bi znali tačno šta u kojoj oblasti treba da predaju i na koji način da to realizuju. Takođe:

Ideja je da se što više nastavnika koji inače rade sa tim uzrastom osposobe da predaju i nešto teže teme iz računarstva i informatike. Kažem teže zato što su starijim generacijama IT tehnologije nešto što je došlo kasnije u životu, za razliku od mlađih generacija kojima je to jako prirodno, pa je privikavanje nastavnika na taj tempo promene u informacinim tehnologijama nešto što mora da postoji.

Nije bilo realno očekivati da svi vladaju potpuno istim znanjima. Svi oni imaju predznanje, ali ih je trebalo uputiti, dati im nove primere, nove materijale i više materijala iz koji će se oni pripremiti za izvođenje nastave.  

Ima nekih profesora koji su formalno obrazovanje završili skoro, ima onih koji su davno završili pa se uklapaju s onim što je njima blisko. Odnosno, „starija garada’’ bolje poznaje Pascal i Delphi nego C#, pa je zbog toga važno da se primeti da u zvaničnom programu nastave i učenja nije precizirano u kojim tehnologijama treba da se radi sa đacima.  

Tu je bilo jako mnogo diskusije. U principu je plan i program ostao potpuno otvoren. Ako se neki nastavnik oseća sigurno i može u njemu da ispoštuje sve predviđene teme, a može jer je plan i program pisan opšte, on može da izabere i neki jezik koji nije bio na ovim obukama.

U svakom slučaju će, kojim god putem da krenu, u trećem razredu morati da rade objektno orijentisano programiranje. Tada će obavezno raditi C# ili će neki od nastavnika da uvede npr. Java-u.

Obuka nikada dosta

Iskustva profesora koji su pohađali obuke mahom potvrđuju sve ono što je i sama profesorka Vuković istakla. Od njih se čuje da su „kod C i C# različiti pristupi, ali da je na kraju krajeva sve jedno’’, onda i da su im predavači na obukama „preneli neka svoja iskustva, šta deca mogu da prihvate, kako to funkcioniše s tim uzrastom’’, da „učenje nije bilo cilj obuke, već prenošenje iskustva u radu sa talentovanim učenicima’’ ili da su upoznali „kolege iz cele Srbije i s njima razmenili iskustva u dosadašnjem radu’’.

Ograničiću se na obuku kojoj sam prisustvovala. (Znam da je bilo i drugačijih obuka.) Organizovana je tako da su se različite teme iz tri godine učenja predmeta Programiranja obrađivale različitim danima. Predavač je bila stručna, jer i sama predaje ovaj predmet, pa nam je više ukazivala na tipove zadataka koje bi mogli da i mi da koristimo kada obrađujemo određene teme iz plana i programa, davala je praktična uputstva šta je neophodno da se obradi i da učenici savladaju, ali i odgovore kada smo pitali za savet.

Literatura koju koristimo je petlja.org. Dobili smo i spisak zadataka sa sajta koji je preporučen da se obradi. Nije to jedina literatura. Ja koristim, a mislim da još ima kolega koji koriste knjigu Osnovi programiranja — programski jezik C#, udžbenik za matematičku gimnaziju. On pokriva prve dve godine predmeta Programiranje u IT odeljejima u gimnaziji, mada je malo ipak naprednija u odnosu na ono što mi treba da prođemo. C# nije jedina tehnologija koja može da se koristi. Svi nastavni planovi poslednjih godina ne preciziraju koju tehnologiju, tj. koji programski jezik će nastavnik koristiti za realizovanje plana i programa, pa tako i ovaj ne obavezuje. Važno je da se pređu sve nastavne teme, a nastavnik bira kako on misli da je najbolje da realizuje plan.

A kada profesore upitate da se osvrnu na obuke i saberu utiske uglavnom su zadovoljni, sa tek ponekom primedbom.

Jedina zamerka tim obukama je nedostatak pripremljenih aktivnosti (zadataka) koje bi nastavnici radili sa svojim đacima. Ovo kažem iz iskustva, jer znam koliko je teško osmisliti smislene zadatke za učenike tih odeljenja. Zadatak ne sme da bude ni prelak, ali ni pretežak, a mora da “pokrije” sve ključne aspekte programiranja.

Za nastavnike je pripremljen moodle na kome oni mogu da pristupe svim materijalima koji su se koristili na obuci, ali mislim da obuka mora da bude konstantna, a ne da traje dva meseca. Konstantnom obukom nastavnici će biti u toku sa promenama koje se dešavaju svakodnevno.

Nastavak obuka nije nešto na šta se nije mislilo. Doduše, ne za ovu godinu, već za naredne — kada dođu drugi predmeti.

Prva grupa obuka za nastavnike koji će predavati specijalizovanim IT odeljenjima u gimnazijama je završena. Plan o narednim obukama mnogo zavisi od toga šta se na terenu bude dešavalo. Dakle, zavisi od toga kako se nastavnici budu snašli. Tek tada će se dobiti povratna informacija. Postojaće neki pregled koji će upućivati na to da li je neki predmet prošao laganije, kakve su teme… Kada se to desi onda će se praviti još bolji program. Ali definitivno je da će prvih nekoliko godina biti potrebno više podrške nastavnicima. Dok sve to ne profunkcioniše.

Naravno, biće novih obuka kako se bude odmicalo. Na primer, baze podataka se dobijaju tek u trećoj godini, pa će priprema za taj predmet krenuti kasnije.

Još literature

Kako je uvođenje IT odeljenja novi projekat koji tek treba da se uhoda, njegova realizacija ne teče potpuno glatko. Jedan od glavnih problema je nedostatak literature.

Naime, profesori su u toku obuka upućeni na sajt Petlje na kome se nalaze materijali za učenje i vežbanje, kao i na neke već postojeće specijalizovane udžbenike iz programiranja i srodnih oblasti.  

Najbolja osnova za programiranje koje ide sa jako velikim brojem časova je sajt Petlje. Za druge predmete su im u okviru obuka dati materijali, a jedna od osnova su bili već postojeći udžbenici jer neke od tih tema su već postojale samo sa manjim fondom i obimom u udžbenicima koji su već objavljeni za gimnazije. Na to su dodati još neki materijali koji su podeljeni nastavnicima.

Ipak, po svedočenjima onih koji su u nastavi to nije dovoljno. Kako je već navela profesrka Veljković postoji „nedostatak pripremljenih aktivnosti (zadataka) koje bi nastavnici radili sa svojim đacima’’. Slično misli i njen kolega Bojan Mladenović iz Gimnazije u Paraćinu:

Najveći problem je svakako nedostatak literature, ali ne za nas nego za učenike. To su deca koja su došla iz osnovne škole gde su navikli da imaju konkretan domaći i radnu svesku i ako im ne kažeš da taj i taj zadatak urade kod kuće to njima znači da ne moraju ništa da urade. Do juče su radili tako što su išli lekciju po lekciju, samo ono što piše u knjizi — ništa van. Tu je problem jer treba da se naviknu na neki drugi način rada. Onda mi osim što se pripremamo za čas, pripremamo i materijale za njih — da im damo nešto odakle mogu da uče.

Profesor Mladenović se pri tome ne žali zbog toga mu to oduzima vreme. Kako kaže, za programiranje postoji dosta literature „i ti možeš da uzmeš i uradiš copy-paste’’, ali to mora da bude osmišljeno i da se zaokruži u neku smislenu celinu za šta je potrebna drugačija vrsta stručnosti i iskustva od one koja je potrebna za držanje nastave.

Takođe, računarski sistemi su predmet koji je sklopljen iz nekoliko predmeta, a za njega nema adekvatne literature. Tu se rade neke stvari koje su dosta apstraktne. Ne postoji matematički način da ti njima nešto dokažeš, pa onda mora da im se sažvaće proces i pojednostavljeno približi. Dosta vremena se gubi na pripremu.

Pretpostavljam da većina radi kao i ja, ili napravi neki blog ili prave moodle platforme i tu im postavljaju materijale za učenje, primere, urađene zadatke, različita uputstva.

I tu je potpuno u pravu. I drugi profesori se snalaze uz pomoć štapa i kanapa:

Veoma teško je naći literaturu za đake, ne zato što je nema nego zato što je ima u velikom broju. Međutim, i ta literatura je u nekim segmentima jako komplikovana i nije prilagođena uzrastu učenika. Taj problem sam rešila kreiranjem virtuelne učionice u kojoj postavljam sav materijal sa časa, kao i aktivnosti kojima primenjuju ta teorijska znanja.  

Naravno, problem sa udžbenicima je i to što se stvari u IT-ju menjaju prebrzo da bi to ispratilo pripremu i štampu udženika koji zbog svoje didaktičke prirode ipak treba da budu aktuelni. Osim toga, Mladenović ovaj nedostatak vidi i kao problem tržišta:

Kada ima malo učenika kojima treba plan i program niko nije zainteresovan da napiše udžbenik. Do sada su specijalizovana odeljenja postojala samo u većim gradovima, što je obuhvatalo vrlo mali broj učenika i jednostavno nije imao ko da kupi te udžbenike. Možda će sada neko da nađe interes u tome.

Norma od 20 časova nedeljno

Ako se zamislimo nad položajem profesora koji su preuzeli IT odeljenja jasno je da manjak literature svakako nije jedini problem. Pošto se u najvećem broju radi o profesorima informatike koji su već radili u gimnazijama, pa su sada preuzeli predmet(e) u specijalizovanim odeljenjima, za njih se pojavio dodatni fond časova. U tom smislu profesorka Vuković objašnjava:

Goruća tema je fond časova. Za nastavnike koji treba da pripreme čas kojii je jako težak, treba više vremena za pripremu. Oni bi morali da imaju manje sati u nastavi. Taj problem postoji i on ti trebalo da se rešava na najvišem nivou.

Recimo, imate Matematičku gimnaziju gde imate profesore koji predaju te usko stručne predmete, imaju manje časova u nastavi i to mora da bude tako jer su teme koje oni predaju jako zahtevne i za njih treba malo više angažovanja. Za te predmete koji zahtevaju malo više priprema bi imalo smisla promeniti fond časova — manje u nastavi, više za pripremu nastave.

Po svedočenju profesora njima je nagoveštavano da će norma biti 14 časova nedeljno, ali je na kraju propisana norma od 20 časova. Kako nam kaže jedan njih, nadali su se da će raditi kao njihove kolege u Matematičkoj gimnaziji jer je tu u specijalizovanim odeljenjima uvek manja norma kod stručnih predmeta.

Poseban problem je zabrana zapošljavanja u državnom sektoru. Osim što zbog nje nije moglo da bude dodatnog zapošljavanja koje bi rasteretilo trenutni kadar, među profesorima vlada mišljenje da je ova mera već nanela štetu školama u smislu da mnogi rade u nekoliko škola ili su jednostavno preopterećeni i ne stižu da se posvete ni kabinetu ni formiranju sekcija, pa na kraju krajeva ni deci. Samim tim, pati njihova motivacija za učenje i rad.

Na žalost veoma mali broj nastavnika želi da predaje u ovim odeljenjima, što je i razumljivo jer je potrebna svakodnevna priprema aktivnosti za čas. Srećom, radim u školi koja vodi računa o tome ko predaje u ovim odeljenjima, a imamo i lepu saradnju sa PMF-om, tako da nam profesori sa instituta za informatiku mnogo pomažu u realizaciji nastave.

Saradnja Prve kragujevačke gimnazije sa fakultetom nije usamljen slučaj. Ima još škola u kojima celokupan teret držanja predavanja nije samo na profesorima zaposlenim u školi. Neke škole su već dovodile goste sa visokoobrazovnih ustanova, a neke tek imaju u planu angažovanje predavača sa fakulteta.

Osim ovog načina, postoji i inicijativa Digitalne Srbije da gostujući predavači iz privrede budu uključeni u rad IT odeljenja. Zamisao je da IT stručnjaci iz kompanija koje su članice Inicijative Digitalna Srbija posete svako IT odeljenje i održe predavanje o praktičnoj strani programiranja.

Ta inicijativa je odlična. U mojoj školi to je praksa od samog početka. Stručnjaci iz IT industije unose ono što mi nastavnici nemamo, a to je taj pogled iz realnog sveta, ono što je sad aktuelno i ono što će biti u narednom periodu. Poseduju onu nit gde se teorijska znanja primenjuju u praksi.

Uvek aktuelne plate

Možda najpipaviji deo priče vezan je za male plate u prosveti. Za profesore informatike ona je naročito nesrazmerna u odnosu na ono koliko bi mogli da zarađuju da rade u privredi.

Trebalo bi povećati plate. I to posebno za nastavnike koji se bave računarstvom i informatikom. Ja često radim obuke za nastavnike (i to ne samo ove) i svake godine mi se desi da nekoliko nastavnika nađe posao koji nije vezan za profesorski poziv. Znači, ako se bave računarstvom i informatikom, ako znaju programiranje, zašto bi ostajali u školi?

Kada se ovo pitanje postavi ostalim nastavnicima, najčešći odgovor je „Stalno razmišljam o tome’’. Težinu ovoj temi daje i to što su konstantno primorani da se usavršavaju:

Još jedna stvar koja je naporna u školi kada govorimo o računarstvu i informatici, jeste to što se stvari zaista menjaju jednom u nekoliko godina. Ja C# nisam radila na fakultetu, pa sam morala da ga naučim. Sada ću morati da učim Python. A to jeste izazov. Ima promena u svim predmetima, ima promena u načinu rada s decom, ali su ovde promene česte i velike. Zato treba nastavnicima da se ostavi više vremena za stručno usavršavanje da bi ono što je u nastavi bilo kvalitetno.

Da se obrazovanje sretne sa tržištem

Na kraju, među nastavnicima sa kojima smo razgovarali čini se da sveopšteg nezadovoljstva nema ili ne žele da ga pokažu. A za slučaj da je kod nekoga i ima, Duša naglašava da iza svega stoji „viši cilj’’.

To privikavanje nastavnika mora da postoji jer mora da postoji dobra nastava informatike zato što će sve više poslova, poslova kojima će se baviti naši učenici, zapravo biti vezan za IT. Možda neće svi biti programeri, ali ima tu jako puno novih zanimanja koja će se razviti.

Ultimativni cilj je osposobiti naraštaje da delotvorno primenjuju informacione tehnologije iz jednostavnog razloga — svet u kome odrastaju današnja deca nije isti kao svet u kome su odrastali njihovi roditelji i nastavnici, sve industrije se menjaju i sve stremi tome da postane digitalno. Bez obzira na industriju svima će biti potrebno poznavanje i razumevanje tehnologije. I to neće biti luksuz već nešto što je elementarno.

Zaista postoji potreba za takvim obrazovanjem jer su to odlična deca, gimnazijalci, koji bi trebalo već da se usmeravaju ka informacionim tehnologijama.

Naravno, mi u Srbiji imamo veliki broj elektrotehničkih škola koje imaju izuzetne specijalizovane planove i programe, ali ima tu i ozbiljnih razlika. Dakle, u današnje vreme nema potrebe da veliki broj dece studira biologiju ili geografiju. Naravno, ništa od tih nauka neće izumreti, ali postoji potreba za više onih koji će se baviti informacionim tehnologijama.

Pri tome se ne radi o isključivosti (uvek će postojati potreba za stručnjacima iz raznih oblasti), već o tome da se obrazovanje sretne sa tržištem rada, tj. da se deci da mogućnost da se obrazuju u tom smeru. IT obrazovanje je odgovor na potebe tržišta — jer ako postoji veliki broj poslova, ta mesta neko mora da popuni da bi ceo sistem funkcionisao.

Projekat uvođenja specijalizovanih IT odeljenja je svakako urađen pomalo ambiciozno i kao takav sigurno ima i neke sitne propuste i treba razmišljati o tim stvarima. Opet, pošto se ovo prvi put radi za očekivati je da ima propusta, ali je baš zbog toga upravo u ovoj fazi važno da se prati kako se situacija razvija i pruži potrebna podrška nastavnicima.