Dva tipa softverskih inženjera i zašto je važno da ne budete onaj drugi

Tražeći na internetu sadržaj koji bi mogao poslužiti na jednom projektu koji pripremamo za one koji uče programiranje, naišao sam na stranicu koja za cilj ima nešto slično: Teach Yourself Computer Science ili u slobodnom prevodu “sam nauči računarske nauke”.

Pored toga što je informativna i daje dobre preporuke, zanimljiv je i deo u kom autori ilustruju razliku između dve vrste softverskih inženjera:

Zašto učiti računarske nauke?

Postoje dve vrste inženjera: oni koji razumeju računarske nauke dovoljno dobro da bi mogli da rade na izazovnim, inovativnim stvarima, i oni koji se samo provlače kroz karijeru jer znaju da koriste par alata.

I jedni i drugi sebe nazivaju softverskim inženjerima, i jedni i drugi slično zarađuju na početku svojih karijera. Ali inženjeri prvog tipa kasnije rade na poslovima koji nude mnogo više satisfakcije, bilo da je to komercijalni rad, uticajni open-source projekti, tehičko liderstvo ili značajan individualni doprinos.

Inženjeri prvog tipa nađu način da temeljno izuče računarske nauke, na konvencionalan način ili neprestanim učenjem kroz karijeru.

Inženjeri drugog tipa uglavnom ostaju na površini, fokusirajući se na specifične alate i tehnologije umesto na fundamentalne principe, učeći nove tehnologije kada ih trendovi na to nateraju.

Broj ljudi koji ulaze u industriju vrtoglavo raste, dok broj svršenih studenata računarstva manje-više ostaje isti. Ova prezasićenost inženjerima drugog tipa počinje njima samima da umanjuje šanse za zaposlenje, i ne dozvoljava im da se bave ispunjavajućim poslovima koje industrija nudi.

Bilo da stremite ka tome da postanete inženjer prvog tipa ili želite sigurnost zaposlenja, učenje računarskih nauka je jedini pouzdan način za to.

Zašto je važna svest o ovome

Uz kojekakve škole i kurseve koji se pojavljuju svakog dana, naša IT industrija kojoj fali kadra rizikuje da postane preplavljenja inženjerima drugog tipa.

Kvalitetnog obrazovanja u Srbiji ima, ali ne u dovoljnom obimu.

Ima i talentovanih i zainteresovanih ljudi koji žele sami da se osposobe, ali se njihovo samoobrazovanje često zasniva na nepouzdanim informacijama o domaćim firmama, i “ma rekao mi drugar, njegov brat od tetke programer” pričama.

Fali nam jedinstven izvor informacija koji bi trebalo da usmeri ljude u pravom smeru — pogotovo samouke i one koji su završili kurseve — kako bi vremenom mogli da postanu inženjeri “prvog tipa”.

Postavlja se pitanje — zašto bismo insistirali da ljudi uče stvari na određeni način? Po čemu je jedan način bolji od drugog, i zašto bismo se nekome mešali u lične i karijerne odluke?

Poznato je da je naša IT industrija okrenuta autsorsingu.

To u praksi znači da se nadmećemo sa Indijcima i sličnim “IT silama” u tome ko je spreman da radi za manju koricu hleba.

Sa druge strane, softverska industrija je verovatno jedina industrija koja sama može da povuče celu našu ekonomiju napred. Zbog toga su nam pre svega potrebni proizvodi, kako ne bismo izgubili i ovo malo što imamo kada se “IT sile” poput Indije uozbilje.

Problem? Kvalitetne proizvode ne mogu da prave inženjeri drugog tipa.

Zbog toga je važno da podstičemo mlade ljude da se temeljno i kvalitetno obrazuju, kako bi u budućnosti mogli da rešavaju probleme, prave dobre proizvode, pokreću startape.

Naš čuveni mentalitet nam ovde ne pomaže. Iako imamo nekoliko sjajnih visokoobrazovnih ustanova, mladima se kroz obrazovanje često usađuje u glavu da treba da čekaju da im neko postavi problem, pa tek onda da krenu da ga rešavaju.

Za napredak industrije — a samim tim i cele države — potrebno je da mladi inženjeri počnu da traže probleme i da ih sami sebi postavljaju.

Ovo je izazovno i teško, a gotovo je nezamislivo da se upustite u takve poduhvate bez temeljnog razumevanja principa na kojima se tehnologija, industrija, i moderan svet zasnivaju.

Kada sam prvi put pročitao tekst o dva tipa inženjera, setio sam se nečega što mi je rekao jedan prijatelj, inače inženjer i preduzetnik:

Ljudi kod nas završe fakultet i misle da znaju sve odgovore — u stvari ne znaju ni šta je pitanje.

Nažalost, to još u većoj meri važi za one samoobrazovane.