Dr Jo Twist: Video-igre su bitan oblik izražavanja koji razvija kritičko razmišljanje u savremenom svetu

Prodaja u industrija video igara je tokom aprila skočila za 73 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine i to predstavlja novi rekord u konstantno rastućem sektoru. Rast je zabeležen kako u igricama koje se strimuju, tako i u onima koje se skidaju s interneta ili se kupuju u radnjama.

O stanju u toj industriji razgovarali smo s Dr Jo Twist. Ona je već osam godina CEO organizacije UK Interactive Entertainment (UKIE) — najvećeg trgovinskog udruženja kompanija koje proizvode video-igre i interaktivni zabavni sadržaj u Ujedinjenom Kraljevstvu. Dr Twist ima ogromno iskustvo iz oblasti tehnologije, obrazovanja, kreativnih medija i kulture mladih. Iskusila je sve aspekte industrije interaktivne zabave, uključujući medije, tehnološke inovacije i kreativu, a bavila se i komercijalnim i političkim pitanjima.

UKIE je jedna od najstarijih organizacija ove vrste, osnovana 1989. godine. Njihova misija je da UK postane najbolje mesto na svetu za proizvodnju, prodavanje i igranje video-igara. Kako se nalaze na jednom od najrazvijenijih svetskih tržišta, učestvovali su u velikom nizu veoma zanimljivih projekata koji su pomogli rast UK industrije video-igara u poslednjih 30 godina.

Veliki deo njihovih aktivnosti je vezan za politiku, u pokušaju da industrija ne bude ograničena sa te strane. Kako dr Twist kaže, kreativna industrija donosi 10 miliona funti UK svakog sata. Industrija video-igara je, kao i u celom svetu, najprofitabilnija industrija zabave — na svaku funtu koju Vlada uloži, vrate im se četiri.

Industrija je lobirala i 2014. godine uspela da izbori poreske olakšice za igre koje prođu „kulturni test”. Ukoliko se igra bavi pričama vezanim za UK, zapošljava lokalne ljude i pozitivno utiče na zajednicu, može da ostvari olakšice od 20 odsto — bez obzira na to da li kompanija koja stoji iza igre broji jednog ili 1.000 članova.

UKIE je jedan od osnivača London Games festivala, pokretači su Get smart about play kampanje koja edukuje porodice o bezbednosti prilikom igranja video-igara, a organizuju i Green Game Jam na kome učenici prave igre u cilju dizanja svesti o raznim problemima. Pokrenuli su i radionice za đake osnovnih škola, koje im omogućavaju da na originalan način iskuse kreativno računarstvo i, potencijalno, ih spreme za karijere u ovoj oblasti.

Više o aktivnostima organizacije UKIE možete saznati iz predavanja koje je dr Joe Twist održala u Nordeus Hub-u.

Imali smo čast da pričamo sa dr Twist o njihovoj organizaciji, stanju industrije video-igara u Srbiji i važnosti udruživanja kako bi industrija u globalu mogla da napreduje.

Za početak, jedno „filozofsko” pitanje. Zašto su video-igre bitne za ljude? Zašto uopšte ulagati u ovo polje?

Mislim da su video-igre bitan oblik izražavanja. Kada ih pravilno igrate, pomažu vam da razvijate kritičko razmišljanje. Pomažu vam da iskusite i shvatite neuspeh na bezbedan način. Takođe, video-igre su način da ljudi prikažu svet koji ih okružuje. Na primer, jedna od igara razvijenih u okviru BAFTA Young Game Designers inicijative, koja će i zvanično biti objavljena, bavi se depresijom. Tinejdžerka koja je razvijala igru omogućila je ljudima da iskuse njena osećanja, i osete empatiju, tako što ih je pretvorila u mehaniku igre.

Igre imaju ogromnu vrednost što se tiče zabave i sposobnosti da odvuku pažnju od svakodnevnog života, ali su i važan način da se ljudi izraze.

Situacija je slična verovatno u svakoj državi na planeti — čini se da su video-igre došle na tapet medija i da postoji „moralna panika” oko njihovog uticaja. Zašto se ovo dešava i koji je najbolji način da se borimo protiv ovakvog odnosa?

Mislim da ste u pravu. Budući da smo relativno novi medij (iako je industrija stara više od 40 godina), a postali smo toliko ekonomski snažni da odvraćamo pažnju sa tradicionalnijih medija, razumljivo je da se ljudi osećaju ugroženo.

Smatram da je dužnost industrije da pokaže koliko smo odgovorni, kako ulažemo u bezbednost igrača, kako pričamo sa njima kao sa zajednicom, a ne kao sa potrošačima. Da smo ovde kako bi svi mogli da dobiju zabavno, bezbedno iskustvo.

Kod nas postoji sajt Ask About Games koji je pun sadržaja za edukaciju porodice u vezi sa video igrama — objašnjene su starosne kategorije, kako funkcionišu „roditeljske” kontrole i podešavanja koja pomažu da se isključi opcija kupovine unutar igara i ograniči vreme koje će dete provesti igrajući. Pored toga smo lansirali čitavu kampanju koja pomaže porodicama da razumeju ove opcije.

Veliki broj ljudi ni ne zna da ove opcije postoje, ili ne razumeju da su starosna ograničenja postavljena sa razlogom. Desetogodišnje dete ne treba da igra igru sa oznakom 18+, kao što ga ne biste pustili na žurku sa starijim tinejdžerima.

Mi rastemo kao medij, a nedavno istraživanje je pokazalo da je, prosečno, igrač star više od 30 godina. Zato svi mi zajedno moramo da govorimo roditeljima, porodicama, starateljima, samim tim i medijima i političarima, da smo odgovorna industrija.

Pomenuli ste političare. Zapravo je bilo vrlo „inspirativno” saznanje da i vi u Ujedinjenom Kraljevstvu imate slične probleme. Da li biste podelili vaša iskustva i savete u aktivnostima vezanim za edukaciju političara?

Dokazi su najbolji alat. Političarima je bitno stvaranje poslova, pogotovo u oblasti za koju su zaduženi, tako da je najbolje kada možete da prikažete doprinos ekonomiji. Zbog toga i mi sami dosta radimo na tome da razumemo lokalni, i ukupni, ekonomski uticaj industrije. Jedna od prednosti industrije video-igara je to što ekstremno pripadamo 21. veku. Mi smo digitalna industrija i neposredni izvoznici. Upravo su to stvari do kojih je političarima stalo.

Četvrta industrijska revolucija stvara poslove koje će jednog dana imati današnji desetogodišnjaci. Međutim, ti poslovi još uvek ne postoje. Svi se plaše veštačke inteligencije, mašinskog učenja i toga kako će automatizacija zameniti radnike, ali većina političara ne shvata da se tom veštačkom inteligencijom bavi možda 500 ljudi. Naša industrija spaja umetnost, kreativnost i pripovedanje sa tehnologijom i inovacijama, a sve su to novi poslovi koje neko treba da radi. Zbog toga je bitno konstantno edukovati političare, razgovarati sa njima više puta nedeljno, voditi ih u studije i omogućavati im da pričaju sa ljudima koji rade, tako da sami vide koliko različitih poslova tu postoji.

Do sada ste pronalazili kreativne načine da edukujete političare.

Nedavno smo objavili rezultate prvog cenzusa koji je pokazao raznolikost industrije video-igara u UK. Iskoristili smo to što je Microsoft napravio novu prodavnicu u centru Londona, pozvali smo našeg ministra da je obiđe i upozna se sa svim novim tehnologijama i prostorima za igranje, a onda je zvanično lansirao izveštaj.

Ovo je vrlo važno jer sada razume, kao i političari oko njega, koliko industrija video-igara radi na inkluziji. U UK je to bitna tema, samim tim i prioritet za mnoge političare. Trudimo se da im pokažemo kako smo privlačna industrija i za ljude koji ne žive u Londonu, pošto je glavni grad često dominantan u prvilačenju tehnoloških i filmskih industrija. Čak 55 odsto poslova u razvoju igara se nalazi van Londona.

Trudimo se da redovno budemo u parlamentu na redovnim sastancima sa političarima. Kada ih vodimo u studije, uvek je zabavno da im damo da isprobaju VR ili da stvore nešto sami. Jednom godišnje imamo nešto što se zove prijem u Westminster-u, kada odlazimo u parlament na svečani prijem. Tu se nalazi veliki broj političara i predstavnika raznih industrija, pa im tamo dajemo da igraju igre. Neki ljudi, koji inače ne igraju video-igre, imaju problem da koriste kontrolere, pa koristimo različite tehnologije poput VR-a ili smartfona.

Kakav utisak ste stekli o srpskoj industriji video-igara tokom vaše nedavne posete?

Fantastično je što imate toliko kompanija u Srbiji, posebno u Beogradu, i to što svi shvataju koliko je važno da imate ujedinjen glas iza jedne organizacije kao što je Serbian Games Association (SGA) .

Budući da morate da edukujete one koji kreiraju politike i donose odluke, morate da budete udruženi i predstavite im mogućnosti industrije, bilo da su one ekonomske kao što je stvaranje poslova ili su vezane za razvijanje umetnosti i kulture. Mislim da se nalazite u vrlo uzbudljivoj fazi u kojoj imate uglavnom ljude koji stvaraju igre i sami ih izdaju, a pritom imate vrlo snažan glas koji ih predstavlja.

Posetila sam Nordeus i videla da je to neverovatan studio, sa neverovatnim ljudima koji su vrlo strastveni po pitanju svog posla. To što imaju takav fizički prostor i Nordeus HUB je neprocenjivo, pogotovo za male kompanije koje bi u suprotnom bile raštrkane. Na ovaj način mogu mnogo lakše da razmenjuju iskustva što će doprineti rastu čitave industrije.

U Srbiji trenutno postoji približno 70 kompanija koje zapošljavaju 2000 ljudi. Da li biste mogli da uporedite ovo sa periodom kada se UK industrija nalazila na tom stepenu razvoja i sa kojim izazovima ste se susretali?

Ja mogu da pričam samo o osam godina koje sam provela u UKIE-u i pošteno je da kažem da nismo imali toliko statističkih podataka o UK industriji video-igara. Znamo samo da je Kanada „otela” veliki broj naših talenata zbog toga što imaju vrlo povoljne poreske podsticaje.

Razvojem tehnologije se i čitava industrija video-igara promenila u poslednjih deset godina. Rekla bih da je od 2010. godine, pod uticajem smartfona i aplikacija, osnovana većina od naših 2.000 kompanija. To je period kada je developerima olakšano izdavanje igara preko app store-a, bez potrebe da se ide preko nekih drugih tela, što je promenilo čitavu scenu.

Odjednom smo dobili veliki broj malih kompanija. Neki ljudi koji su radili na razvoju i izdavanju većih igara za konzole, započeli su svoje biznise. Mnogi mladi ljudi, odmah po završavanju fakulteta, pokreću svoje biznise.

Skala je drugačija, kao i broj kompanija, ali mislim da se njihove potrebe nisu promenile i da su vrlo slične potrebama koje imaju kompanije u Srbiji. Pogotovo u pokušajima da dođu do internacionalne publike.

Na koji način kompanije članice UKIE-a imaju korist od vaše organizacije?

Radimo vrlo naporno da obezbedimo vrednost za sve naše članice. Postoji članarina koja se kreće od 500 funti do 70.000, čiju visinu određuje promet kancelarije u UK.

Naš glavni zadatak je da predstavljamo glas industrije. Trudimo se da pomažemo ljudima, bez obzira na to da li su naši članovi, pošto se onda uglavnom zapitaju čime se još bavimo ako smo njima pomogli. Ovo uključuje spajanje malih kompanija sa onima koji mogu da im pomognu u marketingu ili čak da saslušaju njihov pič.

Organizujemo događaje širom države sa našim članovima, tako da oni obiđu i po 10, 15 lokacija. Uglavnom se tu nalaze i naši zaposleni, a organizuju se i panel diskusije na različite teme, na kojima eksperti govore o PR-u, marketingu, o tome kako da neko otkrije vašu igru… Nakon događaja uvek postoji netvorking deo na kome se ljudi upoznaju, što predstavlja ogromnu vrednost.

Smatramo da je važno i da pomognemo kompanijama da dobiju pristup inostranim tržištima. Zato, na primer, zakupljujemo prostor na Gamescom-u, najvećem gejming sajmu na svetu. Za ovo ne dobijamo pare od Vlade, ali postoje Vladine subvencije kojima mi upravljamo. Ovo olakšava i malim i velikim kompanijama da dođu, plate prostor i prisustvuju sa svojim brendom na događaju. Oni ne moraju ništa da organizuju, već samo da se pojave na zakazanim sastancima.

U Londonu imamo radne prostore, kao i prostorije za sastanke i velike događaje koje članovi mogu besplatno da koriste. Obezbeđujemo i mnogo popusta na usluge, bilo da su one pravne ili marketinške prirode. Postoje i popusti na obuke, koje se ponekad održavaju u našim kancelarijama, što čini stvari dosta povoljnijim, pogotovo za male kompanije. Trudimo se da na kraju male kompanije shvate da su dobile mnogo veću vrednost od 500 uloženih funti za članarinu.

Iz vašeg iskustva, koji je najbolji način da se unapredi malo tržište, sa ograničenim sredstvima, kakvo je naše?

Mi smo takođe počeli kao „mali” i trebalo nam je vreme da izgradimo naš servis i poverenje ljudi.

UKIE danas ima mnogo članica koje nisu gejming kompanije, već se bave PR-om ili računovodstvom, a žele da sarađuju sa takvim firmama. Često pregovaramo sa njima kako bi oni sponzorisali događaje, da mi ne bismo snosili te troškove. Na taj način možemo da obezbedimo hranu, netvorking ili da pokrijemo putne troškove.

Ukoliko takve kompanije žele da ostvare saradnju sa gejming kompanijama, za to moraju da plate, jer svet tako funkcioniše. Ipak, mi smo neprofitna organizacija, tako da svaki profit koji steknemo vraćamo nazad u organizaciju. Ovako omogućavamo da stvari budu još jeftinije, gradimo tim i stvorimo još više vrednosti za članice.

Ponekad razmišljamo i o tome kako da dobijemo više finansiranja od Vlade, međutim to je nešto što vas uvek prilično ograničava.

Ponekad je bolje da se počne na maloj skali i da se stekne poverenje stvaranjem vrednosti, pa da se uvode nove aktivnosti. To, naravno, može da bude veoma dugačak put, jer ništa ne dolazi preko noći.

Ukoliko biste na trenutak zamislili da ste investitor iz UK, šta je to što bi vas uverilo da vredi ulagati u „egzotično” tržište kakvo je naše?

Zanimalo bi me pre svega da razumem biznis modele, platforme, žanrove igara koje proizvode ovih 70 kompanija… U suštini, analizu koja se našla u Startup Genome izveštaju koji je napravljen prošle godine.

Investitori prepoznaju da je ovo globalna industrija, tako da je važno gde se nalazite. Kao investitora, zanimalo bi me kakav je pristup talentima, jer ljudi ulažu u ljude, ne samo u ideje. Takođe, da li imate druge razvijene industrije, ekosistem, marketing, kakve su druge kompanije koje vas okružuju… Naravno, veoma je važno da li postoje neki regulatorni problemi koji bi otežavali poslovanje i investiranje.

Kod nas postoje i podsticaji, kao što su poreske olakšice za video-igre koje prođu „kulturni test”, što dodatno doprinosi smanjenju rizika i čini tržište privlačnijim za investitore i izdavače. Upravo su to podsticaji koje mnoge druge države pokušavaju da kopiraju. Ukoliko vam Vlada odobri takve stvari, stvara se ogromno poverenje u određenu industriju.

Da li postoje planovi o saradnji UKIE-a sa srpskim organizacijama i kompanijama?

Još uvek ne, ali bih ja to volela. Treba da sarađujemo kao trgovinska udruženja, ali i kao industrija. Svi mi koji se nalazimo u industriji video-igara smo svesni da nismo konkurencija jedni drugima kakav je slučaj u nekim drugim industrijama. Postoji mnogo ljudi koji igraju igre, koji će sutra možda igrati našu igru.

Volela bih da pričamo o tome kako možemo da pomognemo jedni drugima. Ja se redovno sastajem sa predstavnicima drugih sličnih organizacija u Evropi, pogotovo oko nekih važnijih pitanja kao što su zavisnost od igara, loot box-ovi, uopšte pravne regulative koja nije nužno vezana za naš kontinent.

Za kraj, da li uopšte stižete da igrate igre, budući da imate vrlo gust raspored?

Naravno, igram sve vrste igara, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja i raspoloženja koje želim da postignem. Nisam baš fan fudbala, tako da nisam još uvek igrala vašu najpoznatiju igru.

Nedavno sam prošla kroz proces ocenjivanja igara za BAFTA dodelu, tako da mi je period oko Božića bio obeležen intenzivnim igranjem. Posebno sam uživala u Blood & Truth u VR-u, a obožavam i Apple Arcade igre. Isprobala sam i Neo Cab i nisam mogla da prestanem da igram dok je nisam završila. Veliki sam fan The Room serijala i jedva čekam da je igram u VR-u. Ne volim first-person shooter igre, jer jednostavno više nisam precizna. Vid mi postaje užasan.

Volim da igram različite žanrove, ali pre svega volim dobru priču. Volim igre koje me ne kažnjavaju i koje čine da se osećam kao da sam uradila nešto dobro.