Da li dizajner u AI eri provodi 70 ili 0% vremena u Figmi? Pitali smo neke od najboljih koje znamo

Možemo napraviti argument da je dizajnerski posao decenijama bio građen oko oskudice.

Vreme potrebno za inspiraciju, usmeravanje ukusom, je jedna stvar, ali je skoro svaki canvas i ekran bio skup zbog prostog vremena potrebnog da se zamisao prenese na ekran i doteruje.

Prototip je bio još skuplji jer malo šta pristojno je moglo da se napravi bez da programer, resurs oko koga se svi otimaju, uzme to i otkuca.

(Čak i to što je broj dizajnera koji znaju da kodiraju front netrivijalan i dalje su oni ljudi koji kucaju samo ljudskom brzinom.)

Ovo su neka od pitanja koja smo postavili dvojici dizajnera sa suprotnih krajeva softverske industrije.

Jedan, koji je jedini dizajner u timu, sam je sebi ceo proces i dnevno generiše oko 1.000 linija koda, i drugi koji radi unutar tima od još 8 product dizajnera na fintech proizvodu sa 4 miliona korisnika.

Kad su iz publike dobili pitanje šta im je danas najveće usko grlo, obojica su opisali istu stvar, i to nije dizajniranje — nego sve ono pre i posle.

Dvadeset peti meetup, prvi panel u seriji

U sredu, 1. jula, u Startitovom AI Hubu u Novom Sadu održali smo dvadeset peti AI Hub meetup, deo serijala 100+ besplatnih AI događaja u 2026. Po prvi put u seriji smo umesto jednog gosta pozvali tri, na razgovor o tome kako nam AI menja i razmišljanje o dizajnu i svakodnevicu dizajniranja — sve dizajnere koji na istu promenu gledaju sa različitih pozicija.

Dragan Babić, osnivač novosadskog studija Super Awesome, domaćin popularnog Zalet podkasta zbog koga su možda mnogi ljudi i došli, je samo potpuno zaboravio na događaj i nije se pojavio. Gari je zaboravio.

Šalu na stranu, zahvalni smo Draganu na prijateljstvu i desetinama događaja kroz godine gde nam je do sada bio gost, želimo mu da uspešno prevaziđe new dad brain fog a FWIW i bez njega je dupke puna sala ljudi ostala do kraja.

Petar Perović je legenda novosadske dizajn scene za moju generaciju, danas je Founding Designer u Superplaneu, novom startapu od tima koji stoji iza Semaphorea. Skoro dve decenije je najčešće jedini dizajner u timu, pa mu danas ne pada teško da radi sve što treba u startapu. (U startapu treba sve.)

Predrag Novaković ima 15 godina iskustva kao dizajner u IT industriji, a danas je senior product dizajner u Solflareu, čiji glavni proizvod, istoimeni Solana novčanik, koristi 4 miliona ljudi širom sveta.

U pitanju je jedna od najbrže rastućih IT firmi u Srbiji, pri čemu se njihov proizvod i posebno brzo razvija jer su u hiper-kompetitivnoj industriji.

Figma je bila 95% posla. Danas je 60, ili 5, ili nula

Predrag je promenu postavio kroz istoriju alata, jer je do skoro cela profesija stajala na jednom alatu: pre Figme je bio Sketch, pre Sketcha Photoshop, i uvek je postojao taj jedan alat koji je dizajnerima bio platno.

Dizajner bi pre nekoliko godina proveo 95% radnog vremena u Figmi.

Danas je to 60 do 70%.

Figma se, kaže, trudi da ih zadrži i puno radi na svojim AI stvarima, i trenutno to radi dobro. Ali van nje postoji mnogo alata koji im daju da grade brže, pre svega u prototipovanju.

Kad smo ga pitali koliko je taj procenat bio u decembru, procenio je 75%. Za sedam meseci je, dakle, alat koji je definisao profesiju izgubio petnaest procentnih poena njegovog radnog vremena.

Ono što u Solflareu ostaje isto je granica prema kodu. Firma je velika, pa dizajneri kod još ne diraju, ali grade funkcionalne prototipove, uz nadu da će inženjeri jednog dana taj kod i koristiti.

Petrova strana iste priče izgleda skoro obrnuto. Kad smo pokušali da svedemo promenu na jednu rečenicu, da više nije u Figmi nego u Cursoru, editoru koda, rekao je da je to uglavnom tačno.

Promptujem u Cursoru, nadgledam, pa predam svoje pull requestove, i onda neko pređe preko 1.000 linija koda koje sam generisao tokom dana i mergeuje ih.

Taj kontekst je odmah i ogradio: proizvod je u vrlo ranoj fazi, imaju samo par design partnera, ranih klijenata, i još nikoga ko proizvod aktivno koristi, pa kod dodaju liberalnije dok istražuju šta uopšte grade.

Na pitanje da li mu developeri dozvoljavaju da sam commituje, odgovor je bio kratko potvrdan. MCP konektore, preko kojih se promena u Figmi propagira u kod, ne koriste.

Na pitanje kojim je alatom počeo karijeru, Petar je rekao Photoshop. Priznajem da sam se nadao Corelu.

50 nijansi plave: Gde smo sa dizajn sistemima

Dosta stvari koje su naši gosti podelili su delovale iznenađujuće dobrom delu publike, a jedan od tih delova je bio o dizajn sistemima, jer je Petar o njima govorio u prošlom vremenu.

Pre pet godina je bio ogroman hajp oko dizajn sistema, svi su o njima govorili. Pre deset godina nije govorio niko.

Dizajn sistem je zapravo medijum za komunikaciju. Imaš mnogo ljudi u strukturi firme, i dizajn sistem je jedini izvor istine.

Sad se to menja, jer je tempo promene toliko drugačiji da odjednom nikoga ne zanimaju dizajn sistemi. Ovo govorim iz svoje lične situacije, jer ja taj zajednički jezik ne moram da delim ni sa kim.

Ali u firmi u kojoj radi deset dizajnera, naravno da im treba neki nivo zajedničkog razumevanja i neki izvor istine iz kog vuku stvari.

Iz publike je zato stiglo praktično pitanje: kako se radi kad posao zahteva jedan jedinstven stil, a modeli su nedeterministički?

Vraćamo se na dizajn sistem. Na nivou moje firme mi ta investicija ne treba, ne moram ništa da održavam, jer sam, uslovno rečeno, ja izvor istine.

Pamtim dizajn sisteme Dropboxa od pre sedam, osam, deset godina. Dropbox je plav, ali pošto su imali sedamdesetak dizajnera, imali su pedeset pet nijansi plave.

Nije slučajno što su sistemi evoluirali u klase za jednu namenu u CSS-u.

Kao framework sa kojim grade naveo je Tailwind, koji radi upravo tako.

Vredi to postaviti uz ugao koji smo čuli na jednom od ranijih događaja, gde nam je product dizajnerka iz Solflarea pokazala kako dizajn sistem postaje ugovor između tima i agenata. Ista alatka, dva suprotna zaključka, a razlika je u tome koliko ljudi i agenata mora da deli isti jezik.

Pitao sam onda Petra i direktno: ako je dizajn sistem set krutih pravila, a AI se dobro ponaša kad dobije kruta pravila, koju vrednost dizajner dodaje na to, u jednoj rečenici?

Petar je u polušali odgovorio sa "ne znam", što je zvučalo bolje nego neko filozofiranje; no odgovor na to pitanje se iskristalisao u produžetku večeri.

Za šta će dizajneri nadalje biti plaćeni?

Praktično pitanje na koje se veče stalno vraćalo bilo je kako dizajner danas da zadrži svoju tržišnu vrednost.

Petar je počeo od funkcije koja se briše.

Ono što se sad briše je tradicionalna funkcija dizajnera, čoveka koji nešto predaje i onda nekako ne učestvuje u razvoju proizvoda.

Pre par dana sam gledao novu sistematizaciju pozicija u Airbnbu. Nema dizajnera, nema frontend i backend developera, nego postoji uloga koja se zove prototyper.

U toj postavci, opisao je, postoje poslovni zahtevi, svi učestvuju u diskusiji i odluči se šta se gradi, a onda ti to kao dizajner umeš i da napraviš.

A ono što te razlikuje, u ovom trenutku, jeste ukus. AI danas zna kako izgleda prosečan dizajn, kako izgleda usran, a kako fantastičan.

Ali ako ga pitaš, na ovom nivou preciznosti modela rezultat će biti negde na prosečnom nivou. Tu kao dizajner još možeš da dodaš vrednost, ukusom.

Predrag je na to pitanje odgovorio kratko, rečenicom koja je do pre 6 ili 12 meseci zvučala kao loš mim, a danas je polako ali sigurno osvešćena kao čista stvarnost.

Proces će verovatno izbaciti ljude koji ne prate, koji se ne nadograđuju, koji ovo ne koriste. To je loša strana.

Ranije te večeri, kad smo ga pitali šta izdvaja ako mora da izabere samo jednu, najveću promenu, odgovorio je iz ugla zajednice koju prati na mrežama.

Kolege se plaše da će izgubiti posao, da će AI prvo preuzeti dizajn, pa možda kasnije programiranje.

Ali radeći sa AI-jem otprilike godinu dana, ja sam prilično optimističan: možda kao dizajneri dobijamo priliku da se vratimo svojim korenima.

To znači da delegiramo sve ono što je dizajnere pretvorilo u mašine za prototipove, i vratimo se svrsi, a to je da budemo kreativni i rešavamo prave ljudske probleme. Da uložimo dušu, emociju i empatiju, i da više koristimo intuiciju.

Na pitanje šta bi trebalo početi da se radi od sutra, odgovor je bio bez uvijanja: koristiti AI, makar u nekoj meri.

Šta ćemo sa zanatstvom, sa veštinom, sa ljudskim dodirom?

Najtvrđe pitanje večeri postavila je srednjoškolka koja se školuje za grafičkog dizajnera. Slušala je, kaže, da AI šteti planeti i da uzima gotov rad ljudi koji su u njega uložili sate i imaginaciju.

Ne zanima me vreme. Hoću kvalitet, hoću da znam da sam nešto uradila sama. Kako da i dalje imam vrednost?

Predrag je odgovor razdvojio na dva sveta.

U glavi imam dva odvojena scenarija.

Jedan je dizajner koji radi u velikom sistemu, sa dizajn sistemom i procesima, gde AI najviše pomaže u optimizaciji zadataka, da tok rada bude brži i efikasniji.

U tom scenariju ne moraš nužno da budeš umetnički dizajner.

Drugi scenario je kreativni deo posla. U većini industrija dođeš do toga da se nešto proizvodi vrlo brzo, u ogromnoj količini i vrlo jeftino.

Ali na kraju autentičnost i originalnost ostaju vredne.

Na njeno potpitanje, kako da se takmiči sa nekim ko za isto vreme izbaci mnogo više varijanti, sa bine je stiglo priznanje da je pitanje vrlo teško.

Postavljaš pitanje o sržnom principu kapitalizma.

Kako izaći izvan okvira kapitalizma?

Za ljude koji nemaju odgovor na to verovatno važi da prosto moraš da prihvatiš zahteve tržišta.

Kad smo krenuli da komentarišemo stvari koje se i danas rade ručno (slikanje, nameštaj itd), došli smo do zaključka da toga nema baš mnogo.

Dva vrlo napredna tima, dva vrlo različita stacka

Iz publike je stiglo i pitanje koje je tražilo popis alata, i tu se kontrast između dve vrste organizacije jasno video.

Predragov lični stack su klot Claude, u poslednje vreme Claude Design, i Figma sa svojim AI alatima, za koje kaže da su nedavno ozbiljno podigli nivo. Ograničenja su, kaže, uglavnom bezbednosne prirode.

Ono što u tom nizu alata dobija, opisao je kao žvakanje dosadnog dela posla.

Petar koristi Cursor i skoro ništa drugo.

Mislim da su me ljudi pogrešno razumeli za Figmu: ona mi je danas nula do pet posto posla.

Skoro je uopšte ne koristim.

Zanimalo nas je onda čemu tih pet posto. Odgovor je bio da je uvek pitanje precizne ekspresije: nekada je dizajnirao u kodu ručno, pišući HTML, jer tako izgleda u brauzeru.

Ali u konkretnoj organizaciji je uvek pitanje da li je to najoptimalnija upotreba vremena. Možda si sjajan dizajner, ali ti treba mesec dana da otkucaš jednu HTML stranu.

Sad, sa Cursorom, svi doprinose proizvodu, svi diskutuju šta se gradi i onda ljudi grade. Pa ako sam ne razvija funkcionalnost od nule, često samo skoči na tuđi posao, jer ljudi mnogo proizvode.

Pitali smo ga da li to znači da tuđi rad ulepšava.

Moja funkcija je pre svega doslednost. Nije poenta da bude lepo, nego da stvari ostanu dosledne u sistemu koji stalno raste.

Uz rizik da kažemo očigledno, sa bine smo dodali i svoju opasku: obe organizacije su po našem uvidu izuzetno napredne u korišćenju AI-ja, a stack im se razlikuje od skoro nimalo Figme do Figme kao dve trećine posla.

Usko grlo nije više proizvodnja

Pitanje o uskom grlu je došlo iz publike i bilo je postavljeno kao nastavak: ako je pre pet godina ograničenje bila kompleksnost frontend alata, šta je ograničenje danas?

Petar je odbio i samu reč.

Ne bih to nazvao uskim grlom. Zamisli vrlo jaku struju. Veliki deo mog posla je da stvari držim na nekom pristojnom nivou doslednosti.

Pošto svako lako pravi funkcionalnosti, svi ih prave, a ti nekako trčiš uz to. Previše je brzo da bi neko te stvari usvojio kako treba.

Postaje sve teže kontrolisati količinu kompleksnosti u aplikaciji.

Predrag je dodao svoju verziju istog problema.

Dodao bih neizvesnost i to što ova oblast još nije dovoljno istražena. Ima toliko mogućnosti i stvari koje možemo, a većine nismo ni svesni, pa se ljudi ponekad preplave.

Kad sam pitao da li bi moglo da se kaže da je usko grlo sada preobilje izbora, potvrdio je.

Šta AI već radi umesto njih, a šta još ne

Iz publike je stiglo i najpraktičnije pitanje: šta konkretno prepuštaju AI-ju, i da li se dešava da model predloži nešto bolje od njihove procene.

Predrag je počeo od istraživanja korisnika: mnogo proizvoda koje koriste je integrisalo AI, pa i alat kojim rade deo istraživanja ima svoj, koji posle intervjua sa korisnicima sve to prožvaće i izvuče bitne stvari.

Verujem mu dovoljno, jer radi na osnovu transkripta.

Claude Design koristim za nešto drugo, da mi napravi playground sa različitim rešenjima za isti problem. Dobiješ mnogo opcija, možeš da ih mešaš, da uključuješ i isključuješ delove dizajna, menjaš boje i pozadine.

Ali odluke na kraju donosimo ja i kolege.

Pitali smo ga da li ga je AI do sada nečim iskreno impresionirao. Odgovor je bio: još ne.

Petar je na isto pitanje odgovorio da se to dešava stalno, ali je granicu postavio precizno.

Najjača stvar je to što ume da prožvaće mnogo kompleksnosti. Ako imaš mnogo tekstualnog materijala iz istraživanja, ili tražiš copy za nešto: to su jezički modeli, dobri su sa rečima i jezikom, to su im podaci za trening.

Kod vizuelnih stvari još kaska. Prvi rezultat bilo kog prompta može da bude impresivan, a onda samo krene da klizi.

Kod generisanja slika, ako probaš da usmeriš i rečima opišeš deo slike, čak i najprostiju instrukciju, trenutno je vrlo teško.

Zato mislim da brend dizajn i danas ima veliku konkurentsku prednost.

Brzina i automobil koji ide 1.000 km/h

Kad smo tražili broj, Predrag je procenio da je sa AI-jem oko 3x brži.

Petar na pitanje da li ga ta brzina više raduje ili nervira nije birao stranu.

Ponekad je osećaj kao da voziš auto koji može 1.000 km/h, a vrata i sve ostalo otpada.

Osećaš koliko je moćno, ali sve zavisi od tvoje sposobnosti da ga zadržiš u traci.

Jer si u trci.

Tu sliku je jedan kolega iz publike odmah posle događaja preneo i na LinkedIn.

Predrag je preobilje smestio u generacijski kontekst.

Jedna prednost naše generacije je što smo prošli dug put, od analognih medija do CD-ova i DVD-ova.

Ne znam koliko vas se seća optimizovanja CSS-a za Internet Explorer 6. Ali svakome ko je to radio, sve posle toga je bilo mačji kašalj.

Dodao je i ogradu o samom trenutku, koja se retko čuje od ljudi koji ove alate koriste svakodnevno.

Ljudi se lako hajpuju. Dobijemo neku novu fensi stvar, svi smo uzbuđeni, svi ćemo to da koristimo, a posle nekog vremena shvatimo da nije baš toliko sjajno.

Doći ćemo do toga da AI narativ dostigne vrhunac i možda se malo ohladi. Ali ostaće svakako, koristićemo ga.

Dizajn za agente, i zašto je promena sporija nego što mislimo

Pitanje o spec-driven razvoju i održavanju dokumentacije odvelo je Petra na temu koja je zatvorila veče: za koga se uopšte dizajnira.

Svi pokušavaju nešto da automatizuju, svi dizajniraju agente, a onda će agenti komunicirati sa drugim agentima. To znači da neće nužno biti ovoliko interfejsa okrenutih ka čoveku, jer neće čovek morati da klikne, nego će postojati instrukcije za agente.

I to nije distopija, to se dešava danas.

Obim te promene, misli, verovatno globalno precenjujemo, i to izvodi iz istorije: imali smo komandnu liniju osamdesetih, pa grafičke interfejse krajem osamdesetih i početkom devedesetih, a komandna linija nije nestala.

Svi su rekli da desktop računare više niko neće koristiti. Te stvari su sporije nego što misliš. Previše se uzbudimo oko revolucionarnih promena.

Ono ka čemu se pomeramo, i dizajneri i developeri, jeste prelaz sa izvršioca koji mora da otkuca svaku komandu na posmatrače, na nekoga ko orkestrira. Ali i dalje moraš da smisliš poslovnu logiku.

Kad smo to sveli na dve stvari, da ćemo dizajnirati za agente umesto za ljude, sa istim ciljem da im proizvod bude lakši za upotrebu, i da dizajner postaje graditelj agenata koji dizajniraju, Petar je rekao: donekle, da.

Odatle je otišao i korak dalje, na pitanje koje je i sam nazvao filozofskim: ko će kupovati softver ako softver počne da jede sam sebe i vrednost mu krene ka nuli.

Procene vrednosti softverskih firmi su, kaže, značajno pale upravo zato što svi to očekuju, ali se to razumevanje već menja, jer se vrednost seli u poverenje.

Ne plaćaš nužno interfejs, ne plaćaš lep izgled, plaćaš bezbednost i pravnu sigurnost. Kad kupuješ softver za svoju firmu, kupuješ obećanje od tvorca, brenda ili izvora sa reputacijom.

Danas nije teško napraviti softver. Nije lako napraviti bezbedan softver, softver kome se veruje.

Sistemi su, kaže, već vrlo moćni, pa se mnogo toga svodi na ograde koje se oko te moći postavljaju: probaš nešto, oduševiš se koliko je moćno, pa nađeš rupu u rasuđivanju, a model ti odgovori da si u pravu i da je to zaboravio.

Šta dalje

Uslovi u sali su te prevrele večeri sa jednom klimom i otvorenim prozorima bili jedva za ljude realno, pa smo uzeli to što je publika ostala do kraja kao veliki kompliment za izbor teme i način na koji su je naši gosti obradili.

AI Hub meetupi se nastavljaju svake sedmice u Beogradu i Novom Sadu, prati nas preko Instagrama ili se prijavi na email bilten.