Branka Anđelković: Kuda idu karijere digitalnih radnika? 

Centar za istraživanje javnih politika je nezavisna istraživačka organizacija, odnosno think tank kako su takve organizacije poznate u svetu. Opšti pravac njihovih aktivnosti je sadržan u imenu, pri čemu se tim sastoji od istraživača koji dolaze sa polja društvenih nauka koji su i digitalni entuzijasti. U fokusu njihovih istraživanja su se u jednom trenutku pojavili i frilenseri iz Srbije koji pružaju svoje usluge globalno, nakon čega su objavili najtemeljnije istraživanje na tu temu do sada. 

O evoluirajućoj prirodi posla, pravima radnika u novom digitalnom dobu i načinima na koji se radnici i zajednice trebaju zalagati za svoje interese, pričali smo sa Brankom Anđelković, suosnivačicom Centra i direktorkom programa. Branka se obrazovala na CEU, Oksfordu i Harvardu, imala bogatu istoriju angažmana pri Ujedinjenim Nacijama i živela i radila u Americi, pre povratka u Srbiju, a neposredan povod nam je bila konferencija Reshaping Work koju sledeće sedmice organizuju Branka i njen tim. 

Za nas koji nismo društvenjaci, šta su “javne politike”?

Javne politike su skup različitih mera koje kreira neki veliki akter — uglavnom nacionalni (odnosno Vlada), ali to mogu biti i lokalni akteri (lokalne samouprave). To ne podrazumeva samo kreiranje neke strategije i zakonskih i podzakonskih akata, već i kreiranje celog jednog okvira u kome elementi poput finansija, budžeta, ciljeva i različitih intersektoralnih uticaja, nacionalno i globalno utiču na tok politike.

Primera radi, kada bismo u ovom trenutku pričali o tome šta je relevantno za zajednicu, pričali bismo o odnosu poslodavca i radnika jer nova ekonomija kompletno menja te odnose. Pošto se mi bavimo ovom temom i pokušavamo da ubacimo novo razumevanje poslodavca i radnika, potrebani su nam dobri sagovornici među donosiocima odluka. Sa druge strane nam je potrebna snaga zajednice koje se ove teme direktno tiču, a to su frilenseri i oni koji rade u ovoj zemlji. Mi smo samo medijum.

Kako se vaša institucija našla u IT oblasti?

Srbija je jedna od vodećih zemalja u izvozu platformskog rada u različitim domenima. Nije u pitanju samo IT industrija, već ima i mnogo kreativaca (dizajnera, fotografa, itd) kao i onih koji rade mikro-taskove ili pružaju pravne ili administrativne usluge. Interesovanje CENTRA za frilensere je tako počelo, a završilo se time da je Srbija sve više prepoznata spolja kao jedan resurs izuzetne pameti. U samoj zemlji se dešava da ljudi počinju da shvataju da imamo kvalitetan ljudski kapital koji treba dalje regrutovati.

CENTAR je nastao kao organizacija koja se bavi domenom javnih politika, ali u vrlo određenim oblastima, kao što su socijalna inkluzija i ekonomski razvoj. Pošto socijalna inkluzija ne može da postoji ako nema ovog ekonomskog dela, svaka dobra i pametna politika teži da uključi veliki broj svojih građana u redistribuciju onoga što ekonomija pravi.

Lično sam počela da se angažujem u CENTRU nakon perioda života u Los Anđelesu, kada sam  počela intezivno da razmišljam o tome šta je nova ekonomska geografija u 21. veku. Kada čovek živi u Kaliforniji nema šanse da ne vidi Silicijumsku dolinu kao novu geografiju. Zemlje koje su na obalama Tihog okeana su danas centar sveta kao što su u 20. veku bile one na Atlantiku. Pacifik je novi epicentar, koji spaja izuzetne ekonomije: Kinu, Australiju, Kanadu, Ameriku. Kada se stvari posmatraju iz te perspektive nema šanse da se ne vidi nova tvorevina u nastajanju. Sticajem okolnosti, pokazalo se da Srbija takođe učestvuje, a da nije svesna toga, što je meni bilo veliko otkiće koje je tražilo dodatnu pažnju.

Šta su politike koje bi naše društvo trebalo da uvede kako bismo održali korak?

Tri kraka su izrazito bitna. Razumevanje radnih odnosa je važno jer, ako ljudi imaju socijalnu sigurnost i kvalitetan posao, to će ih zadržati u Srbiji. 

U domenu obrazovanja su neophodne brze i fundamentalne promene. Mi imamo kvalitetnu ljudski kapital, ali današnji obrazovni sistem je previše spor. On u ovom vremenu stvara fakultetski obrazovani kadar u roku od pet do sedam godina, u zavisnosti od toga šta čovek studira i koliko je kompleksna tema kojom se bavi. Zato je potrebno ovaj formalni sistem obrazovanja podržati i brojim alternativnim merama koje bi omogućile brze prekvalifikacije i dokvalifikacije velikog broja ljudi u nove profesije, koje će neminovno doći do nas. Ovo je važno zbog toga što će ljudi pod pritiskom novih ekonomija ostajati bez posla ili će biti u situaciji da će morati da promene svoje profesije. Kada pričamo o novom obrazovanju, to je vrlo široka tema i na tome treba raditi  kroz digitalne kompentencije, kroz ceo set strateških dokumenata koji podstiču obrazovanje za 21 vek.

Treći domen je ekonomija. Moramo da shvatimo da naša ekonomska snaga jeste i u starom i u novom. Imamo kompanije koje su izrazito prisutne i odlično izvoze na svetsko tržište. Dobar primer je Metalac. Međutim, i ova kompanija, da bi živela u globalnoj konkurenciji, mora da koristi frilensere jer više nema radnu snagu koja je u Gornjem Milanovcu.

To, u prevodu, znači da imamo novu ekonomiju koja je u nastajanju, ali da moramo da se trudimo da ne bude zasnovana samo na outsourcing-u, već da probamo da promućkamo tu pamet koju imamo i da vidimo koja bismo rešenja mogli da kreiramo i da u njih investiramo.

Do kakvih zaključaka je dovelo vaše istraživanje frilensinga u Srbiji?

Već u startu nam se ukazalo da su mnogi ljudi mislili kako svi frilenseri fenomenalno zarađuju na globalnim platformama. Ubrzo se ispostavilo da pričamo o dve ili više kategorija prihoda. Jedna kategorija su oni koji rade za svoje lične klijente koje su dobili preko platformi. Ukupno gledajući, oni zarađuju više od srpskog proseka, ali ima dosta frilensera  koji se nalazi u srednjem ili nižem razredu prihoda.

Tada smo otkrili kako zakonski okvir ne poznaje frilensere i da oni ne mogu da regulišu svoj status. To je u međuvremenu izmenjeno, pa danas frilenseri koji rade za inostrane klijente, mogu da uplaćuju doprinose i da im teče radni staž.

Tadašnji okvir je podrazumevao da, ako si frilenser na tržištu rada, moraš da osnuješ svoju privatnu firmu ili da se registruješ kao paušalac. U tom smislu smo počeli da dogovaramo neka dodatna rešenja koja bi omogućila našim radnicima da imaju zdravstveno, socijalno i trudničko osiguranje, ali da nisu u obavezi da osnuju paušal.

Sama zajednica ima različite stavove u vezi sa ovom temom. Generalno, onima koji bolje prolaze i imaju klijente van zemlje, dakle onima koji su stabilni u poslu, registracija je neophodna. Međutim, onima koji su tek na početku treba omogućiti malo slobode dok ne ispitaju tržište i dok ne dođu do nečega što je ekonomska stabilnost.

Na koji način je moguće uključiti se u razumevanje i kreiranje javnih politika, budući da one utiču na živote ljudi u zajednici?

Ljudi mogu da se uključe tako što će sami napraviti svoj pokret, a mogu i da se priključe nekom sindikatu. Sindikat je, međutim, ograničen time koga prima i namenjen je samo ljudima koji imaju stalan radni odnos. To pokazuje ograničenje našeg zakonskog okvira vezanog za rad.

Frilenseri počinju da se sami organizuju zato što shvataju da ih poreska politika pritiska i da je pitanje paušala bitno za njih. Mi im pomažemo tako što im dajemo alatke i pružamo različite ideje iz drugih zemalja koje ovde mogu da se primene. Sva rešenja koja mi zagovaramo su vrlo lako izvodljiva. Međutim, za svaku takvu politiku je neophodno da postoji okvir i, naravno, proceniti na koga utiče dobro, a na koga loše.

Koji je cilj konferencije koju organizujete i šta je to što će ljudi moći tamo da saznaju?

Posetioci Regional Reshaping Work konferencije će saznati ko su digitalni radnici i radnice, ne samo iz Srbije, nego iz celog regiona. Mogu da čuju da je Srbija među vodećim zemljama kada je izvoz digitalnog rada u pitanju, nakon Filipina, Indije i SAD. Dakle, naši radnici su ti koji imaju izuzetan kvalitet i koji su utkani u mnoge globalne biznise. To je činjenica koju želimo da plasiramo.

Takođe, želimo da Srbiju prikažemo u komparativnom smislu, zato što je vrlo bitno da razume da nije sama. Prosečna cena sata, gledajući agregatno na različitim platformama, negde je oko 21 dolar. Naše najnovije istraživanje kroz algoritam koji smo mi napravili, Gigmeter, pokazuje da smo mi tu negde — naša prosečna cena rada za žene je 16, a za muškarce 21 dolar. Znači da mi totalno korespondiramo globalno.

Na konferenciji može da se čuje i o tome koje su to industrije u pitanju, gde idu karijere digitalnih radnika i u kojim su oni sektorima, kao i šta će se dešavati u budućnosti.

Naša vizija je jednostavna — želimo da Srbija sama sebe prepozna kao zemlju u kojoj postoji potencijal i u kojoj postoji nada da će ovo biti dobro mesto, gde ljudi žele da žive. Takođe, želimo da se stvore veze koje u ovom evropskom oblaku kreiraju neku dodatnu vrednost sa globalom.

Drugi cilj je da se Srbija postavi na mapu globalnih aktera, ne samo Silicijumske doline, nego i Kine. Naš cilj je da, kao mala istraživačka stanica pomognemo u tom procesu da Srbija bude još više prepoznata globalno, jer ona to zaslužuje.