Večeras u 20 časova otvara se izložba Vladimira Mitrovića pod nazivom „Neželjeni pogled”. Pravac u kome Vladimir stvara naziva se algoritamska umetnost, što je bio dovoljan razlog da ga pozovemo da nam kaže više o svom radu i stanju ove vrste stvaralaštva u Srbiji.

Vladimir je diplomirao na Elektrotehničkom Fakultetu u Beogradu na smeru za računarstvo i informatiku, a inače se bavi dizajnom softverskih sistema. Svoj studio za generativni dizajn i umetnost BRUTALISM je pokrenuo 2015. godine, kada je počeo ozbiljnije da se bavi umetnošću.

Iako sam od malena bio zakucan za kompjuter, tinejdžerske godine sam više provodio uz papir i olovku. Odrastao sam uz hip-hop i bio sam okružen grafitima, koje sam počeo da crtam početkom srednje škole. Kasnije je to sve uzelo maha pa sam bio i deo grafitaške ekipe (Line Machine), to je bio baš dobar period. Dosta smo crtali (gde sme i gde ne sme) i bili smo deo te mlade beogradske grafiti scene kasnih 90-ih. Recimo da je to bio drugi talas grafita u Beogradu.

Za vreme studija je učestvovao u Google-ovom Summer of Code programu, gde je radio na projektu Nmap, koji je jedan od najpopularnijih alata za analizu računarskih mreža. Radio je na dodavanju moda za agregiranje više „skenova” mreže u jedan kumulativni sken i njihovu vizualizaciju. U Nordeusu je vodio Top Eleven iOS tim, a za Apple je radio kao konsultant, na internoj aplikaciji za njihove zaposlene u Kupertinu, povodom otvaranja novog kampusa.

Kao što može da se zaključi iz naziva „algoritamska umetnost”, Vladimirova dela se nalaze na pola puta između umetnosti i inženjerstva. Konkretno „Neželjeni pogled” je pokušaj percepcije informacione megastrukture tri velike kompanije — Facebook, Amazon i Google. Svako od nas na internetu ostavlja ogromnu količinu podataka koja sačinjava naš „digitalni trag”, što je Vladimir iskoristio da stvori triptih.

Upravo je rad na Nmap projektu direktno inspirisao, nekih 10 godina kasnije, projekat „Neželjeni pogled”.

Moji radovi predstavljaju vizualizaciju topologije internet mreže do i u okolini desetina hiljada servera svake od tri posmatrane kompanije. Podaci su sakupljeni detaljnim višenedeljnim izviđanjem mrežnih topologija, koristeći besplatne alate za analizu računarskih mreža (Nmap, traceroute) i javno dostupne podatke o internet adresama koje ove kompanije koriste. Na neki način, ovaj projekat je lagana šetnja obodima njihovih mreža.

Sakupljeni podaci se interpretiraju i iznova generativno iscrtavaju svakih nekoliko minuta — svaka rotirajuća trodimenzionalna skulptura je unikatna, i kada jednom nestane, nestala je zauvek. Ovim se naglašava nemogućnost potpune percepcije i uticaj individualne interpretacije na objektivnost, odnosno na njenu iluziju. Iako se alati koji su korišćeni trude da što verodostojnije prikažu oblike ovih mreža, podaci koje nam oni daju su i dalje samo informacije drugog (trećeg, četvrtog …) reda, jer direktan uvid u funkcionisanje ovih večito promenljivih algoritamskih sistema nije moguć.

Vladimir ne gaji iluziju da se može pobeći posmatranju od strane velikih kompanija, ali se trudi da mu donekle umanji značaj. Društvene mreže koristi umereno, a sav važniji sadržaj drži na svom sajtu. Međutim, svestan je da opt-out nije opcija za neke druge stvari, na primer da vas snimaju kamere po gradu ili da vaš internet provajder prati koje sajtove posećujete.

Neverovatna je količina podataka koja sačinjava naš „digitalni trag”, čak i kada mislimo da ga ne ostavljamo za sobom. Na primer, dovoljno je da sajt ima Facebook-ovo „Like” dugme u sebi, Facebook će znati da ste posetili taj sajt, čak iako niste ulogovani u Facebook.

Google je najveći svetski e-mail provajder i velika je šansa da čak iako ne koristite Gmail, osoba sa kojom se dopisujete ga koristi, pa Google vidi i ono što vi pišete. To su samo neki od primera, zanimljiv mi je bio doseg ovih kompanija izvan okvira njihovih zvaničnih mreža.

Vladimiru je prekretnica za bavljenje algoritamskom umetnošću došla na festivalu Resonate koji je održan u Beogradu. Tu je prvi put svojim očima video šta svetske „face” rade i shvatio da i on može da se bavi vizuelnim algoritmima. Međutim, po njegovim rečima, ono što se od tada dešavalo sa Resonate-om je dosta gorka priča, pa u Srbiji više ne postoji festival na kome zainteresovani mogu uživo da vide vrhunsku algoritamsku umetnost.

Što se tiče drugih stvaralaca u Srbiji, Vladimir pretpostavlja da postoje, ali ih ne poznaje lično.

Da bi scena nastala, potrebno je prvo da ljudi vide da ovakve stvari postoje i da mogu da se rade i kod nas, pa se nadam da će ova izložba imati baš taj efekat. Iznenadilo me koliko ljudi pozitivno reaguju na ovakve stvari, očekivao sam više zbunjenosti i podozrivosti, da budem iskren.

Druga stvar koja treba da se desi, Vladimir smatra, jeste ažuriranje sistema formalnog obrazovanja. Trenutno postoji jasna podela na „umetnike koji se bave algoritmima” i „inženjere koji se bave umetnošću”, što je posledica toga da formalno obrazovanje studente jasno smešta u jedan ili drugi kamp, a iz praktičnih razloga je teško biti dobar u oba.

Svakako bi bilo dobro da se i na tehničke i na umetničke fakultete uvede jedan predmet koji bi spajao ove discipline. Što se tiče interesovanja samih studenata mislim da bi showcase konkretnih projekata iz ove sfere na tim fakultetima imao veliki uticaj. „Generativni dizajn” bi mogao da bude veoma praktičan predmet i na umetničkim i na tehničkim fakultetima, jer se već godinama ovaj pristup koristi u grafici, mašinstvu, arhitekturi…

Posle izložbe koju će održati u ponedeljak u KC Grad, Vladimir planira jednu koja je još ambicioznija. Za kraj, pitali smo ga o planovima za budućnost.