IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.
O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.
Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?
Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.
Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?
Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.
U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?
Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.
Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.
To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.
Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?
Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.
Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?
Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.
Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.
Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?
Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.
Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?
Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.
Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?
U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.