Živimo u simulaciji. Pa, šta?

Vekovima, od kada je svesnih Homo sapiensa i tvorevina naših misli, simuliramo. Priče koje se prenose s kolena na koleno, crteži lova u pećinama, zapisi događaja i smišljanje romana — sve što čujemo i vidimo mi osećamo kroz sopstvenu prizmu, empatiju, iskustvo i simuliramo.

Video igrice su simulacija. Journey, Dear Esther ili That Dragon, Cancer, realistična i emotivna iskustva u koja nas uvlače postaju stvarna kroz naše saživljavanje sa njima.

Sa rastom računarske moći, simulacije svega ostalog postaju bolje: vremenskih prilika, fluidike, sudara automobila, rasta ćelija, nepogoda poput tornada. One nam omogućavaju da predvidimo i učimo o događajima koji će tek nastupiti.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/6a/Tornado_simulation.gif

Iako je debata o pitanju živimo li u iluziji stvarnosti ili ne aktuelna među filozofima i naučnicima još iz vremena Platona, tek sa rastom računarske moći postaje lakše da zamislimo da smo i mi sami proizvod nečije kalkulacije — i naše simulacije postaju sve bolje, a igre foto-realistične.

Ako je tačno da jesmo (što verovatno nikada nećemo saznati): 1) ne možete ništa uraditi po tom pitanju, 2) ako je sudeći po zaključima koje je predstavio Mask, a izveli drugi pametni ljudi pre njega, trebalo bi da budemo srećni jer će u suprotnom ljudska civilizacija gotovo sigurno doživeti uništenje pre dostizanja singulariteta.

Šanse su 50:50

Nik Bostrom je švedski filozof (ako ste zainteresovani za veštačku inteligenciju, morate pročitati njegovu knjigu Superintelligence, koja je dostupna i u biblioteci Startit Centra) koji je 2003. ustoličio takozvani “Simulation argument“.

Po postulatima koje je tada izneo, postavlja trilemu i navodi da bi zrele, post-humane civilizacije koje imaju sposobnost da sprovode izuzetno realistične simulacije života svojih predaka samim tim dovele do toga da ima više simulacija nego realnih života (jer savršena simulacija i sama sprovodi simulaciju nečega za šta misli da je jedina simulacija). S tim na umu, kaže dalje da jedan od sledećih argumenata mora biti tačan:

1. Frakcija civilizacija na nivou ljudi koji dosegnu post-humanu fazu je blizu nuli, ili

2. Frakcija post-humane civilizacije koja je zainteresovana za simuliranje života predaka blizu je nuli, ili

3. Frakcija svih ljudi sa našim iskustvom koji žive u simulaciji blizu je jedan.

Bostrom ovo potkrepljuje matematikom u koju se možete udubiti ovde, a ključno pitanje koje postavlja je: ako postoji dobra šansa da naša civilizacija u budućnosti ostvari savršenu simulaciju života (sa sve atomima, fizičkim i hemijskim zakonima) i dođe do post-humane faze, kako možemo sa sigurnošću tvrditi da mi i sami nismo u simulaciji?

Moguće je argumentovati da, ako je ovo slučaj, racionalni način razmišljanja bi bio da smo i mi simulirani umovi, a ne originalni biološki. Tako da, ako ne mislimo da trenutno živimo u kompjuterskoj simulaciji, nemamo pravo da verujemo da će naši potomci simulirati živote svojih predaka.

Sa milijardama simulacija i pod-simulacija civilizacije i samo jednom civilizacijom koja je stvarna, pra-civilizacija, šanse da živimo u kompjuterskoj simulaciji su nekoliko milijardi prema jedan.

Kvar u matriksu

Matematika igra veliku ulogu u našem shvatanju univerzuma i prirode, a predskazanja Higsovog bozona, planeta i radio talasa bila su zasnovana na brojkama. Zagovarači kažu da su jednačine našeg sveta samo znak da iza njega stoje kod i proračun. Jedn od primera su suncokreti, koji, poput mnogih biljaka, imaju radijalnu simetriju, a spirale na glavama sa semenkama podležu Fibonačijevom nizu.

Deja vu se smatra kvarom u našem matriksu, kao i čudni snovi, NLO-ovi i pojave koje se ne mogu objasniti racionalno i naučno. Na Redditu postoji kolekcija iskustava koje ljudi objašnjavaju bagom u svom kodu (mada, istina, pitam se koliko njih je izmišljeno zabave radi):

No, i kada uočite kvar u matriksu, neće se mnogo toga promeniti. Simulacija, ako smo u njoj, jedini je svet koji imamo, te se opustite i uživajte.