Zašto sve više kompanija odustaje od open-source licenciranja

Već nekoliko godina unazad piše se o trendu odustajanja od open-source licenciranja, a nedavni postupci tehnoloških kompanija poput Elastic, doprineli su obnovi interesovanja za temu „source available” licenci.

Tehnički gledano, da bi se softver smatrao otvorenim, on mora da zadovolji kriterijume poput onih na Open Source inicijativi, koja propisuje derivaciju, besplatnu distribuciju, i mnoge druge stvari pored javno dostupnog koda, i OSI do sada nije zvanično odobrila mnoge alternativne licence.

Sa druge strane, svaki proizvod može uz sebe imati i izvorni kod i tako biti „source available”, bez obzira na to da li se kod sme umnožavati, deliti ili dalje koristiti u komercijalne svrhe.

Ova dilema najočiglednija je u sferi spomenutih internet usluga i cloud softvera, gde je većina kompanija posluje prema tzv. open-core modelu, u kojem postoji besplatna verzija otvorenog koda koja je najčešće slobodna za korišćenje, i paralelna komercijalna verzija u vlasništvu kompanije koja je i pravi. To je često jedini način da manja kompanija preživi i ostvaruje prihode, a da ipak ostane verna principima otvorenog koda.

Međutim, ponašanje korporacija poput Amazona doprinelo je tome da se i ovakav model sve više dovodi u pitanje. Mnoge velike kompanije integrišu besplatna i dostupna rešenja, a često ništa ne doprinose, ili podižu konkurentske servise na istoj tehnologiji, a na kraju još i krive open-source zajednicu za raznovrsne propuste.

Ovakvim praksama se odupire sve veći broj programera. U februaru je Elastic, kompanija koja razvija front-end rešenje za Apache server, smislila Elastic Licence v2 (Elv2), pozivajući se, između ostalog, na SSPL (Server-Side Private Licence) licencu kompanije za baze podataka MongoDB, a slično je i sa Redis-om, i nizom drugih kompanija.

Sve je češća pojava da proizvođači softverskih rešenja koji su funkcionisali po open-core modelu, svoje slobodne komponente dodatno ograđuju, uvodeći posebne klauzule kojima dozvoljavaju pristup kodu, prihvatajući i modifikacije, ali, recimo, zabranjujući korišćenje istovetnog koda za podizanje sličnih usluga, što nisu odlike glavnih open-source licenci.

I dok, recimo, Lajnus Torvalds veruje da je GPLv2 licenca zaštitila Linuks time što je uvrežila obavezu doprinošenja koda, jasno je da je razvoj tehnologije u međuvremenu zamutio granice toga šta je derivacija, kao i da postoji potreba da se nešto ažurira.

U međuvremenu, pošto se GPLv3 licenca očito nije pokazala kao dovoljno adekvatno rešenje, fragmentacija open-source licenciranja je problem koji developeri trenutno rešavaju smišljanjem sopstvenih licenci, time testirajući kapacitete čitavog ekosistema.

Time ujedno ulaze u sukob sa tehnološkim gigantima, i nije sigurno da li je to bitka koju open-source može dobiti.