IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Relativno je mali broj aktivista koji su se bavili pregovaranjem i zalaganjem za prava profesionalaca iz IT industrije pred državnim organima. Dušan Dević je jedan od tih aktivista i na osnovu svog iskustva i znanja kao jednog od vodećih ljudi Digitalne zajednice nedavno je sastavio članak u kome daje viđenje trenutne situacije pregovora URI i Vlade RS, te smo ga zamolili za dozvolu da ga prenesemo na Startit Dnevniku. Originalan članak možete videti na Dušanovom blogu.
Vlada je predložila da se do donošenja izmena zakona nastavi sa obustavom poreske kontrole, a ponuđeno rešenje je sledeće:
- otpis svih kamata i suspendovanje dalje primene zakona dok se ne donese novi;
- reprogram duga u trajanju od 10 godina;
- povećanje normiranih troškova sa 20 na 43%.
Izneću svoju interpretaciju ove ponude koja ne mora nužno da bude tačna, ali je svakako objektivnija i drugačija od stava predstavnika frilensera.
Otpis kamata i reprogram duga
Otpis kamata je nešto što država nikako ne voli da radi i predstavlja dobar ustupak, pogotovo ako se uzme u obzir da mnogima dugovanja datiraju iz 2015. i 2016. godine.
Opšte je prihvaćeno da je promaja u državnoj kasi bila glavni okidač da država otvori pitanje frilensera. Ako nekom dozvoliš otplatu na 10 godina, bez kamate, jasno je da nećeš imati značajan prihod u budžet u kratkom roku. Ako je efektivna kamata 0%, to znači da je poverilac na gubitku i zbog inflacije. Oni koji su ovo predložili, želim da verujem, neće biti na vlasti toliko dugo, pa da mogu da raspolažu tako prikupljenim sredstvima.
Čak je napravljen i ozbiljan presedan u vidu suspendovanja dalje primene ovog zakona, čime je Vlada Srbije očigledno priznala da razume koliko je zakon nepovoljan za frilensere.
Priznaju se normirani troškovi
Povećanje normiranih troškova ipak smatram najvećim ustupkom. Ova kategorija zapravo omogućava da, na zarađenih 100.000 din, bez pravdanja oduzmemo 43.000 din na ime troškova, pa da se onda na 57.000 din primenjuju poznate stope poreza i doprinosa (koje plaćaju svi koji legalno rade u Srbiji). Matematika kaže da, po tom modelu, frilenseri plaćaju 31.81% prihoda na ime poreza i doprinosa na efektivan prihod, bez ikakvih dodatnih troškova poslovanja. Registrovani oblici poslovanja plaćaju tek neki procenat manje, ali imaju znatno više glavobolje. Možete pogledati i sami na ovom kalkulatoru, samo promenite normirane troškove za FL na 43%.
Poređenja radi, ako je taj frilenser odlučio da se registruje kao preduzetnik, mogao je da bude paušalac ili da vodi knjige.
U prvom slučaju, on zapravo ne zna koliko će tačno poreza da plati, jer država prvo šalje akontaciono, a znatno kasnije konačno rešenje. Pogađate, konačno je po pravilu nešto više od akontacionog, pa mora da se doplati. Često je doplata za godinu do dve unazad. Ovaj porez se plaća i ako ne postoje prihodi.
U drugom slučaju mu treba knjigovođa. Troškove mora da dokazuje kroz knjige i tu ima dosta ograničenja. Takođe mu idu obaveze čak i ako ne radi. Podleže i godišnjem porezu na dohodak građana.
U svakom slučaju, registrovani preduzetnik uvek ide na test samostalnosti, što mu unosi dodatnu, ogromnu neizvesnost u poslovanje.
Ukoliko je frilenser odlučio da registruje DOO, tu je situacija još komplikovanija. DOO u najboljem slučaju “vadi” novac sa 20% poreza i to u vrlo ograničenim količinama. Najjednostavnija isplata je po stopi od 15 + 15% ako se isplaćuje dividenda, bez mnogo papirološke gimnastike i limita. Ako se kupi kompjuter za 1000 eur sa računa firme, priznaje se 20% na ime godišnje amortizacije, a na ostatak se plaća 15% poreza na profit na kraju godine, mada realan profit ovde ne postoji jer je novac potrošen. Ako direktor sam sebi iznajmi stan ili auto – dužan je 20% poreza i treba mu izveštaj o transfernim cenama. U restoranu se sme potrošiti 0.5% (slovima: pola procenta!) od ukupnog prihoda, preko toga je porez 20%. FT1P je uvek u igri, pitanje je dana kada će se napraviti neki propust a kazne su ogromne. Ako firma ima automobil, osim što su mnogi saobraćajni prekršaji skuplji, može lako da se dobije kazna za korišćenje automobila u privatne svrhe jer to ima poreski tretman zarade. DOO je prinudno član Privredne komore i mora da plaća članarinu. Frilenser koji primi novac na svoj devizni račun može da ga podigne u stranoj valuti. Preduzetnici i firme to ne mogu, dužni su da urade konverziju u dinare, po kursu koji banka odredi. Sve što na kraju godine firmi pretekne se oporezuje sa 15%.
Frilenser koji nešto čuka na računaru veoma teško može da ima realne normirane troškove od 43%. Ovo govorim kao profesionalac koji ne štedi na svojoj opremi. Trebaju mu kompjuter, struja i internet a to danas ima svako domaćinstvo.
Obvezniku koji vodi knjige je ovo znatno komplikovanije i takav ustupak ne mogu da cene samo oni koji nikad nisu probali da rade legalno u Srbiji.
Gde ima prostora za još bolje rešenje?
Tek krajem 2019. godine izmenjen je zakon i samozaposlena fizička lica koja nisu preduzetnici mogu da upišu radni staž i (kao) ostvare pravo na penziju. Država potražuje frilenserima ove doprinose od 2015. godine.
Mislim da bi bilo korektno da se obaveze za doprinose računaju od momenta od kada frilenseri zaista i mogu da ostvare neka prava.
Pokušao bih da nađem model da ljudi koji su zarađivali manje od iznosa potrošačke korpe dobiju aboliciju. Neće ovo društvo biti srećnije ako oni ostanu na ulici ili uđu u dužničko ropstvo.
Nisam siguran koliko je pametno što svi frilenseri vode borbu u jednoj kategoriji, jer pouzdano znam da ima previše bahatih hazardera koji zarađuju ozbiljne pare, ali ne žele da plaćaju državne namete i sada igraju na kartu empatije. Solidarnost jeste važna, ali nije na odmet biti realan i objektivan u isto vreme. I naravno indiferentan prema svim poreskim obveznicima.