Već znamo da sve o čemu pričamo može brzo da se pojavi u vidu reklama koje nam iskaču po društvenim mrežama. Međutim, Robertu se dogodila još jezivija stvar. Nakon što je proveo nekoliko dana kod mame, vratio se kući i počele su da mu iskaču reklame paste za zube koju ona koristi. Nikada u razgovorima nike spomenuo taj brend, niti ga je pretraživao na internetu. 

Robert je na Twitteru preneo priču, i kao neko ko se bavi zaštitom privatnosti u tehnologiji objasnio šta se zapravo desilo. Na početku je rekao da nas aplikacije ne prisluškuju i da je to više puta opovrgnuta teorija zavere. Međutim, one uopšte i ne moraju da nas prisluškuju, s obzirom na to da im bez razmišljanja dajemo mnogo važnije informacije. 

Kao što znamo, aplikacije prikupljaju gomilu podataka sa naših telefona. Uz naš jedinstveni ID uređaja vezuju se naše lokacije, demografski podaci i slično. Oni koji te podatke skupljaju i čuvaju plaćaju da budu uvučeni baš u sve, kako bi znali kada smo koristili karticu s popustom u prodavcnici. Tu su prilikom svake kupovine. 

Oni mogu da povežu naše kupovine u određenom supermarketu s našim Twitter nalogom, ukoliko smo obema kompanijama dali svoju mejl adresu, broj telefona i pristali na njihove uslove korišćenja, koje podrazumevaju takvu razmenu podataka.

Već smo pomenuli da aplikacije znaju našu lokaciju preko GPS-a. Ukoliko se različiti telefoni često nalaze na istoj lokaciji, algoritmi sami počinju da prepoznaju ko su ljudi s kojima smo u stalnom kontaktu, i zapravo prave mrežu naših kontakata. Tako mogu da ukrštaju naša interesovanja s interesovanjima naših prijatelja, kolega, porodice, te će nam iskakati i oglasi zanovani na informacijama prikupljnim od ljudi koji nas okružuju. 

Tako će nam iskakati oglasi o stvarima koje nas ne interesuju, ali mogu podsvesno da nas nateraju da započnemo razgovor o njima s ljudima koje interesuju ti proizvodi. Dakle, imamo jedan sistem, jednu bazu, u kojoj se nalazimo svi i koja stvara sliku o nama, ne samo na osnovu nas, nego i na osnovu ljudi koji nas okružuju. 

Sve to neodoljivo podseća na priču koju je razotkrio Edvard Snouden, s jednom malom, ali ključnom razlikom — aplikacijama smo mi dozvolili da to čine. Svaki put kada prihvatimo uslove korišćenja, mi se odričemo dela svoje privatnosti. Svi ti delići se sklapaju i stvaraju kompletnu sliku o nama, u pokušaju da se sazna ko smo, odnosno šta nam treba i šta želimo. 

Zato Robert predlaže da blokiramo oglase na aplikacijama i da im onemogućimo praćenje, jer se ne radi samo o nama — naši podaci preoblikuju internet. Kako on kaže, internet nikada neće biti otkačeno mesto kako ga pamti iz mlađih dana, jer su velike kompanije došle da isisaju dolare iz njega, ali bi valjalo da im otežamo posao. Međutim, ovde dolazimo do činjenice da bi većina između interneta koji plaća davanjem ličnih podataka i interneta koji treba da plati novcem, izabrala prvu opciju.