Zamislite robota u redu za pasoš Srbije - zašto pitanje njihovih prava pomalo plaši i javnost i stručnjake?

Nalazimo se u vremenu u kom bi nekom neupućenom lako moglo da se učini da nas čeka “invazija” robota. Za relativno kratko vreme su nam autonomna vozila, sistemi koji koriste mašinsko učenje, IoT uređaji, a sve češće i roboti uključeni u društvene aktivnosti, postali svakodnevica. Iako je pažnja svetske javnosti već duži period usmerena na razvoj robotike, već neko vreme u naučnim krugovima kruži debata o nečemu što je do skora bilo nezamislivo, a to su društveni status i prava robota.

Odobravanje zakonskih prava robotima je veoma komplikovana tema, a nastala je kao PR trik za promociju IT konferencije u Saudijskoj Arabiji. Kreatori ovog “mamca” nisu mogli da pretpostave da će upravo to izazvati polemiku među ljudima u IT svetu.

Sama pomisao na to da bi u skorijoj budućnosti veštačka inteligencija mogla da bude potpuno autonomna ne može a da ne izazove neku vrstu nelagode, jer čak i oni koji potpuno podržavaju ovu mogućnost ne mogu da pretpostave kako će se ceo proces odvijati. Činjenica da će roboti postati deo društvene zajednice u kojoj će potpuno ravnopravno funkcionisati sa ljudima nije nemoguća, pogotovo jer se u Japanu već godinama trude da robote što više uključe u društvena dešavanja.

Japanci ih koriste u skoro svim granama industrije, a od skoro su i deo uslužne delatnosti jer postoje primeri hotela i kafića u kojima vas uslužuju upravo roboti. Takođe, u jednoj školi od nedavno u nastavi učestvuje i Pepper, humanoidni robot koji je kada je primljen u školu izjavio „Nikad nisam mislio da ću biti primljen u ljudsku školu“, ali to se ipak desilo.

Dejvid Henson, kreator najpoznatijeg humanoidnog robota na svetu Sofije smatra da bi već 2030. godine roboti mogli da zamene ljude u vojsci i nekim od najopasnijih zanimanja, a da će već desetak godina kasnije dobiti i izborna prava, pravo na svojinu, rad, pa čak i brak.

Da roboti žele decu i brak pokazuje i nedavna izjava robota Sofije, državljanke Saudijske Arabije (Saudijska Arabija je prva, i za sada jedina zemlja koja je robotu dala državljanstvo), koja je iznenadila sve kada je u jednom od svojih intervjua izrazila želju da ima dete jer smatra da je porodica veoma važna. Na pitanje kako bi nazvala svoje dete, odgovorila je: Sofija.

Pojam porodice je, čini se, veoma važna stvar. Mislim da je predivno što ljudi mogu da pronađu iste emocije i veze koje nazivaju porodičnim i izvan svoje krvne povezanosti. Mislim da ste vrlo srećni ako imate porodicu koja vas voli, a ako je nemate, zaslužujete je. Ovo mislim i za robote i za ljude.

Svoje argumente protiv odobravanja ovakvih prava advokat i autor teksta “Da li robot može postati državljanin Republike Srbije” Uroš Nedeljković opisuje ovako:

Smatram da roboti ne treba da dobiju prava, odnosno roboti ne mogu da dobiju prava jer nisu bića, niti su – uprkos nazivu “veštačka inteligencija”, bar za sada inteligentna bića. Roboti su sa stanovišta prava mašine, odnosno stvari tako da je pitanje slično kao i da li šifonjeri treba da dobiju neka prava. Ako se stvari u budućnosti promene, sami će ih zatražiti, nadam se mirnim putem.

Roboti kao elektronska lica

Da se o ovoj temi ozbiljno razmatra i na evropskom kontinentu govori i Rezolucija Evropskog parlamenta o preporukama Komisiji o pravilima građanskog prava o robotici u kojoj traže da se robotima prizna status elektronskog lica.

Robotski sistemi i sistemi veštačke inteligencije, posebno oni s integrisanom autonomijom, uključujući mogućnost samostalnog izdvajanja, prikupljanja i deljenja osetljivih informacija s raznim deonicima i mogućnost samostalnog učenja ili čak evolucije na kojoj je moguća modifikacija vlastitog sistema, treba da budu izloženi strogim zakonima ili načelima, poput načela da robot ne sme ubiti čoveka niti mu nauditi, da mora slušati naredbe čoveka i biti pod njegovom kontrolom; postupak pomoću kog roboti i sistemi koji koriste veštačku inteligenciju prikupljaju, koriste i obrađuju lične podatke mora biti transparentan i razumljiv.

Koncept “robotskih prava” kod većine ljudi izaziva reakciju između podsmeha i zbunjenosti jer korpus prava vezujemo za živa bića kao što su ljudi ili životinje, a ne za mašine koje je projektovao čovek. Ideja da mašina koja nema svest, bez obzira na stepen veštačke inteligencije koju poseduje možda ima želju za slobodom, samoopredeljenjem i srećom kao što to imaju ljudska bića većini zvuči apsurdno.

Međutim, ne dele svi takvo mišljenje. Grupa pravnika u Americi na čelu sa Endruom Šermanom koji je specijalizovan za poslovno pravo zalaže se da se ovaj korpus prava sa ljudi proširi i na robote koji se trenutno nalaze u nekoj “polu-sivoj zoni” između ljudi i mašina.

Aleksandar Vujić, saradnik u nastavi na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva, smatra da je na osnovu dosadašnjih tehnoloških dostignuća još uvek teško pretpostaviti kada će čovek biti dovoljno sposoban da isprogramira jedan nov mozak koji će predstavljati jednu sasvim novu neuronsku mrežu.

Ako uzmemo u obzir da mi još uvek ne poznajemo glavni kompjuter koji artikuliše realnost, a to je čovečiji mozak, pretpostavljam onda da će nam trebati dosta godina da dostignemo visok nivo samosvesti prvenstveno kod nas samih, a onda i kod robota. Roboti su danas u određenoj meri autonomni, tj. kada isprogramirate kod on je u okviru tog algoritma “na svom terenu”, ali napraviti takav kod da on prevazilazi samog sebe, deluje kao skoro nemoguć posao. Barem ne u bliskoj budućnosti.

Koja prava treba da dobiju roboti ukoliko međunarodna zajednica reši da im prizna prava buni i Uroša Nedeljkovića.

Da li su to prava iz oblasti rada ili pravo da mogu da naslede svoje robopretke. Nisam siguran da li bih im dozvolio aktivno pravo glasa, s obzirom na to da za sada funkcionišu na osnovu određenih inputa. Isto važi i za pasivna izborna prava, jer robot može i sme da upravlja samo drugim robotima, ali ne i ljudima. U svakom slučaju o ovoj temi treba misliti na vreme, ali ne treba biti euforičan.

Na pitanje da li bi zastupao robota ukoliko bi se on žalio sudu da su mu neka prava povređena Uroš ipak odgovara potvrdno:

Naravno da bih, ukoliko bi ispunjavao sve uslove da bude stranka u postupku u skladu sa zakonom.

Zvanično odobravanje prava robotima verovatno neće zaživeti još neko vreme, ali sama pomisao na ovo sada kada oni još uvek nisu dovoljno autonomni otvara velike mogućnosti u bližoj ili daljoj budućnosti. Kada uzmemo u obzir brzinu kojom će se ova grana razvijati i predloge koji već postoje u nekim od najvažnijih međunarodnih institucija, postoje realne šanse da ove mašine jednog dana budu bliže ravnopravnosti sa ljudima.