To što konačno dobijamo aplikaciju za praćenje kontakata zaraženih u Srbiji nije magično rešenje

Svoju prvu aplikaciju za praćenje kontakata osoba zaraženih koronavirusom, Srbija će najverovatnije dobiti ovog meseca. Prema najavama, aplikacija će biti zasnovana na principima dobrovoljnosti i solidarnosti, neće koristiti podatke o ličnosti, već identifikacione brojeve, a njeni korisnici biće informisani da li su bili u blizini osobe koja je zaražena. Koncept aplikacije bio bi isti kao i kod servisa koje su uvele druge države, ali da li je taj koncept optimalan?

Kako piše Wired, mnogi su bili optimistični po pitanju tehnološkog rešenja koje bi moglo da pomogne praćenju i suzbijanju daljeg širenja virusa. Među prvim državama koje su razvile aplikaciju koja prati kontakte bio je Singapur, a zatim su sličan softver svojim građanima ponudile i druge zemlje, od Islanda do Australije. Takođe, Apple i Google su zajednički podigli platformu koja omogućava praćenje kontakata, o čemu je Startit Dnevnik već pisao. 

Najveći broj mobilnih aplikacija izrađenih za potrebe suzbijanja pandemije funkcioniše po principu društveno odgovornog ponašanja. Putem GPS-a ili tzv. digitalnog rukovanja preko blututa, program beleži s kim ste bili u kontaktu. Kada korisnik sazna da je pozitivan na koronavirus, on sam unosi svoj zdravstveni status u aplikaciju, a sve osobe koje su se u nekom trenutku našle u njegovoj blizini dobijaju notifikaciju. Uz pitanje ispravnosti funkcionisanja, problem koji je od samog početka njihove upotrebe izazivao najviše polemike, jeste potreba da procenat stanovništva koji ih koristi bude dovoljan. U suprotnom, korisnici se na aplikacije ne mogu osloniti kao na osnovni način praćenja kontakata. Sudeći po istraživanju naučnika sa Oksforda, potrebno je da oko 60 odsto populacije koristi aplikaciju kako bi ona bila efikasna. 

Prava vrednost mogla bi da bude u praćenju ponašanja građana

Prema rečima Kimona Drakopulosa, kalifornijskog univerzitetskog profesora sa doktoratom MIT-a, a koje prenosi Wired, logika sadašnjih aplikacija za praćenje kontakata u potpunosti je pogrešna. Naime, iako je važno obavestiti pojedinca da je bio izložen zarazi, prava vrednost ovakvih aplikacija mogla bi da se pronađe u podacima o ljudskom ponašanju, koji bi u realnom vremenu mogli da se dostavljaju nadležnim telima. Obradom podataka o prosečnom broju interakcija svih ljudi, ne samo onih koji su već zaraženi, vlasti bi mogle da donose kvalitetnije odluke o daljim koracima. I to, kako navodi, kombinovanjem podataka dobijenih u realnom vremenu i veštačke inteligencije, na čemu trenutno njegov tim radi u saradnji sa vladom Grčke.

Svako ukidanje zabrane kretanja, navodi se dalje u tekstu, praktično se svodi na eksperimentisanje, koje rezultate pokazuje tek posle nekoliko nedelja. Uz korišćenje aplikacija, posledice odluka da se ponovo otvore škole, parkovi, prodavnice i kancelarije mogle bi da se prate u realnom vremenu i da se pravovremeno interveniše. Primera radi, ukoliko bi se pokazalo da određena lokacija ima neželjeno veliki broj posetilaca, to bi dalo signal nadležnim institucijama da bi mogle da je zatvore. 

Kako zaključuje profesor Drakopulos, ovakav pristup bi mogao da bude rešenje jednog od najvećih problema aplikacija za praćenje kontakata, a to je činjenica da ih premalo ljudi koristi. Prema njegovim rečima, uz kombinovanje podataka koji se dobijaju u realnom vremenu i veštačke inteligencije, čak i ako bi samo 20 odsto građana koristilo aplikaciju, to bi bilo dovoljno da se sporovedu adekvatne mere.