IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
U novom serijalu članaka predstavljamo priče iz domaće IT industrije o kojima se retko priča u javnosti. Prenosimo razmišljanja i iskustva pojedinaca iz različitih uloga, sa željom da one doprinesu svim učesnicima u industriji da postanu bolji profesionalci zarad sebe i drugih. Budući da su u pitanju teme koje se mogu oceniti kao osetljive, indentitet sagovornika u ovom serijalu će redakcija zadržati za sebe.
U ovom izdanju pričamo sa čovekom koji se profesionalno bavi programiranjem skoro 15 godina u nizu različitih organizacija u Srbiji. U jednom od razgovora se iskristalisao niz o toksičnim kolegama, odnosno onim programerima koji negativno utiču na timove, i lošim organizacionim kulturama koje to dozvoljavaju. U nastavku prenosimo delove tog razgovora.
Pričao si nam o super inteligentnom i sposobnom programeru koji demotiviše tim, kakva je to bila situacija?
Da, primer koji mi se urezao u pamćenje je kolega koji je postao nezgodan u malo kasnijem delu karijere, kada je postao svestan da je napredovao i da je na jakoj poziciji. Mislio je da zbog toga može da ga mrzi da radi stvari koje su mu dosadne.
Recimo, za tikete postoje određene prakse i procedure koje moraju da se ispoštuju. Kada pronađemo bag, neko treba da uzme i dodeli tiket, stavi ga na to do listu i radi na njemu, a kada ga završi, da ga stavi na review. Onda bi to trebalo da pogleda neko drugi iz tima, da se uradi code review, pa tek na kraju da se prebaci u test i vidi kako radi. Sve to prati i git, radi se na odvojenoj grani i onda tek na kraju se prebaci na glavnu. Problem je što je to mnogim ljudima dosadno. Što je neko iskusniji čini mi se da su mu dosadnije takve stvari, i upravo je to bio problem sa ovim kolegom. On nije hteo da radi drugima code review, stalno je tražio neke prečice u proceduri, pa je odmah spajao kod na release granu, i slično.
Šta je loše kod toga?
Ako ti kao član tima treba da radiš nešto, i svi se dogovorimo, a jedan izađe van dogovora, to stvara lošu atmosferu i nije dobro za duh tima. Nije bio problem ni u tome da je to konfliktna ličnost, nego kad mu se prigovori samo kaže: „Sigurno to radi, ne moraš da brineš”. Takvo ponašanje nije dobro za duh tima, kvari atmosferu. Da je zreliji profesionalac on bi sebi svesno rekao „OK, jeste meni ovo dosadno, ali ja ovim rušim atmosferu tima, jbg potrudiću se, uradiću to i bože moj”, a kad već sam sebi to nije rekao trebao je da mu to kaže neko iz rukovodstva. U praksi, nakon nekog vremena je dosta ljudi reklo da ne žele da rade sa njim i ubuduće kada su menjali firme su izbegavali mesta gde se prebacio taj čovek.
Pričao si nam o lošim iskustvima sa kolegama koji ne žele da čuju tuđe mišljenje?
Sa istim kolegom koji nije hteo da prati procedure, problem je bio i to što je on tu bio najduže od svih, i po mom mišljenju je zloupotrebljavao svoju poziciju. On je postavio sistem, pravio ga je i zna ga do najsitnijih detalja i sve zna o tome najbolje od svih, ili bar on i rukovodstvo misle da je tako. Rukovodstvo tu ima posebnu odgovornost, jer je suludo da se niko nije potrudio da se znanje proširi van jedne osobe. Šta ako se ta osoba razboli, ili ode iz organizacije? U praksi se dešavalo da na sastancima kolega dođe i priča, priča, daje rešenje za neki problem oko koga smo se navodno okupili da ga zajedno rešavamo i niko ne dobije priliku da ubaci svoje mišljenje.
Sličnu situaciju smo imali i sa kolegom koji kao da je simulirao diskusiju. Na sastanku diskutujemo oko rešenja koje treba da pravimo, on dođe i kaže: „Šta mislite da ovako napravimo” i ako bilo ko kaže: „Ne znam da li je to dobro zbog toga i toga”, njegova reakcija je odmah „Aaaa, dobro, dobro, radite šta hoćete” i s njim više nema priče. Blago rečeno, shvatao je previše lično drugačija mišljenja.
Stvar je išla do apsurda. Na primer, trebalo je spojiti dva niza, što smo mi u Pythonu naravno jednostavno radili. Ali pošto je on poznavao neke druge tehnologije dobro, napravio je klasu celu za to. Mi smo se svi krstili i pitali se da li je čovek normalan, ali on naprosto nije znao drugačije. I niko nije smeo ni hteo da mu prigovori za to da bi izbegao dramu pa smo tako u kodu imali tu klasu koja nema nikakvog smisla, ali eto stajala je tu, koristila se, to jest on ju je koristio.
Šta je loše u tome?
Zamisli ovo, ti dođeš na sastanak na kome pričamo o implementiranju nove funkcionalnosti. Mi tu treba da osmislimo najbolji način da je implementiramo, pri čemu ne pravimo aplikaciju od nule nego je uklapamo u ceo sistem koji je takav kakav je. Treba nešto da uzmemo, da uglavimo, napravimo tako da radi posao i da ne usporava niti kvari bilo šta drugo i sad, ako nemaš diskusiju… Od 20 mogućih načina da napraviš ti treba da pretreseš svaki od njih i nađeš onaj najbolji. Ako će samo jedna osoba da uzme i odredi jedan način bez da ispita dovoljno sve opcije, ne sagleda stvar sa svih strana, ili ako se zbog nekoga ko se ljuti izbegava sukob mišljenja, na kraju neće napraviti najbolje rešenje. Sutra to znači nove bagove, probleme, loše performanse, nepotpune funkcionalnosti, baza puca, AWS se troši više nego što treba, svakakve probleme koje možeš i ne možeš da zamisliš.
Oba ova tipa ličnosti ti uništavaju komunikaciju jer umesto 10 ljudi koji treba da pričaju o rešenju, ako dvoje priča i ne slušaju druge, ili ako su ostali u fazonu da neće da se svađaju i neće ni da pričaju, ne dođeš do najboljeg rešenja i biznis pati. I to bez da pričamo o negativnim efektima po atmosferu u timu.
Pričao si nam i o primeru osobe koja voli da se svađa.
Jednog kolegu sam doživljavao kao svađalicu i sveznalicu. On je dobro radio, kad uzme nešto da napravi potrudi se i pokida, ali ako vidi da se bliži kraj radnog vremena a da se nije posvađao, on će da nađe neki razlog da se posvađa s nekim. Prosto takav je čovek, voleo je da se svađa, čudno ali istinito.
Dobra strana toga je što je umeo da pokrene dobre teme, dobar je za tabu teme jer ne mari i kaže sve što misli. Loša strana je to što ako se takvo ponašanje ne iskontroliše može da napravi toksičnu atmosferu. Verujem da je važno imati ljude koji vole da pričaju, vole da diskutuju, ali ne da to rade kao da je to cilj samo po sebi, da zbog njih imaš stres i pitaš se da li si mu danas na tapetu. Retko sam nailazio na osobe koje su izbalansirane, koja kažu sve što treba kad treba, i znaju da iskuliraju kada treba.
Zvuči kao da je za većinu ovih problema odgovornost na kraju dana bila na rukovodstvu?
Ove tipove ponašanja sam viđao kod više različitih kolega u različitim timovima, ovo su neki ekstremniji primeri. Gledajući unazad, po mom mišljenju je većina timova u kojima sam radio bila loše vođena, a po pričama od prijatelja mislim da nisam samo ja baksuz, čujem takve stvari o mnogim organizacijama. Dešavalo mi se čak i to da kada je u naše timove dolazila osoba koja je želela nešto smisleno da organizuje, reakcija organizacije je umela da dođe do „Šta je sad ovaj došao, šta ovaj hoće”.
Mislim da je organizacija generalno najveći problem u kulturi našeg društva. Ljude ne interesuje da pričaju o problemima. U srpskom IT-u posebno mislim da fali kvalitetnog menadžmenta. Iskustvo mi je da se na rukovodeće pozicije ne stavljaju ljudi koji su dobri za to, koji imaju empatije, veštine, već oni koji su najduže u firmi ili su dobri s nadređenima. Verovatno je ovo normalno, mlada smo industrija, ali ako želimo da dosegnemo nivo za koji mi se čini da kolektivno želimo, imamo mnogo posla pred nama.
Rekao bih da ukoliko neko čita ovo i prepoznaje svoje ponašanje, da bi bilo dobro da se zamisli i da razmisli o tome da se promeni, kako zbog sebe tako i zbog drugih. Ako vidite ovakva ponašanja kod drugih, probajte da im pomognete da ih uvide i promene. A ukoliko ste deo rukovodstva, raspitajte se među kolegama šta su problemi, pomozite ljudima da ih reše i tako će biti bolje i njima i vama.