Šta je parizerska profitabilnost i zašto je važna za startape?

U originalnoj verziji eseja Pola Grejema, koristi se izraz “ramen profitable“, koji se odnosi na instant supu sa nudlama, koja je jedan od najjeftinijih obroka. Pošto smo želeli da prevod bude u duhu našeg jezika i kulture, umesto ramena, iskoristili smo parizer koji nam je delovao kao domaći ekvivalent instant nudlama makar kada je u pitanju pristupačnost i opšteprihvaćena percepcija ove hrane.

Parizer profitabilno znači da startap zarađuje dovoljno da plati troškove života osnivača. Ovo je drugačiji oblik profitabilnosti od onoga čemu su startapi tradicionalno težili. Tradicionalna profitabilnost znači da se velika opklada konačno isplatila, dok je najvažnija stavka parizerske profitabilnosti to što osnivačima kupuje vreme. [1]

U prošlosti, startap bi obično postao profitabilan tek nakon što sakupi i potroši mnogo novca. Kompanija čiji je proizvod računarski hardver možda će postati profitabilna tek posle pet godina, tokom kojih su potrošili 50 miliona dolara. Ali kada postane profitabilna, njihov godišnji prihod će možda dostići 50 miliona dolara. Takav tip profitabilnosti znači da je startap uspeo.

Parizerska profitabilnost predstavlja drugu vrstu ekstrema: startap koji postaje profitabilan nakon 2 meseca, iako je njegov prihod samo 3000 dolara mesečno, jer su jedini zaposleni par osnivača koji mogu da žive sa malim troškovima i praktično ne troše ništa. Prihod od 3.000 dolara mesečno ne znači da je kompanija uspela, ali ono što joj je zajedničko sa onom koja je profitabilna na tradicionalan način je to što ne treba da sakuplja novac da bi preživela.

Parizerska profitabilnost je nepoznata ideja većini ljudi, jer je tek nedavno postala izvodljiva. Ovakva vrsta profitabilnosti i poslovanja još uvek nije izvodljiva za većinu startapa. Na primer, to ne bi bilo izvodljivo za većinu biotehnoloških startapa, ali jeste za mnoge softverske startape, jer je njihovo pokretanje sada poprilično jeftino. Za mnoge, jedini stvarni trošak su troškovi života osnivača.

Najznačajnija stavka ove vrste profitabilnosti je to što osnivači više ne zavise od investitora. U slučaju da i dalje gube novac, onda će na kraju morati da prikupe još novca ili zatvore startape. Kada je startap parizerski profitabilan, ovaj bolan izbor nestaje. U tom slučaju startap i dalje može da uzme investiciju, ali ne mora.

Najočiglednija prednost činjenice da startapima novac nije potreban je to što mogu da dobiju bolje uslove. Kada investitori znaju da im je potreban novac, ponekad će to iskoristiti ili zloupotrebiti. Neki mogu čak i namerno da odugovlače, jer znaju da kako startap bude ostajao bez novca, postaće popustljiviji u pregovorima.

Postoje i tri manje očigledne prednosti parizerske profitabilnosti. Jedna je da čini startape primamljivijim investotorima. Ukoliko je kompanija već profitabilna, koliko god da su male razmere toga, to pokazuje da je sposobna da pronađe nekog ko će platiti za njihove usluge ili proizvod, zatim da je ozbiljna u nameri da napravi ono što je drugima potrebno i da je dovoljno disciplinovana da održi niske troškove.

To je ohrabrujuće za investitore pošto se odnosi na tri njihove najveće brige. Uobičajeno je za njih da finansiraju kompanije koje imaju pametne osnivače i veliko tržište, a da ipak propadnu. Kada ove kompanije propadnu to je obično zato što (a) ljudi ne žele da plate za ono što one prave (zato što je bilo preteško prodati im proizvod ili tržište još uvek nije bilo spremno), (b) zato što su se osnivači bavili rešavanjem pogrešnog problema, umesto da su se usredsredili na ono što je korisnicima potrebno, ili (c) to što je kompanija trošila previše novca i brzo potrošila investiciju, a da još uvek nije krenula da ostvaruje profit. Kada je startap parizerski profitabilan od početka izbegava ove greške.

Druga prednost parizerske profitabilnosti je to što je dobra za moral. Kada tek pokrenete kompaniju imate osećaj kao da je ona tu samo u teoriji. Legalna je, ali kada je nazivate kompanijom osećate se kao da lažete. Tek kada krene da zarađuje kompanija počinje da deluje kao prava. Troškovi života su prekretnica koju najviše osetite, jer se u tom trenutku budućnost okreće. Tada preživljavanje počinje da se podrazumeva.

Moralna injekcija na tom nivou je veoma važna za startap, jer je moralna težina njegovog vođenja ono što celu situaciju čini teškom. Startapi su i dalje veoma retki. Zašto ih više ljudi ne pokreće? Zbog finansijskog rizika? Mnogi dvadesetpetogodišnjaci ne uspevaju da uštede ništa. Da li je problem dugačko radno vreme? Mnogi ljudi rade isto tako dugo na redovnim poslovima. Ono što uglavnom sprečava ljude da pokrenu startap je strah od prevelike odgovornosti. Ovo nije iracionalan strah pošto je stvarno teško nositi se s tim. Sve što skine deo te odgovornosti sa osobe povećava šanse da će startap opstati.

Startapi koji dostignu parizersku profitabilnost imaju više izgleda da budu uspešni nego da propadnu. Ovo čini stvari veoma uzbudljivim, s obzirom na to da startapi imaju dvojake mogućnosti — ili propadaju ili zarađuju velike količine novca.

Četvrta predsnost parizerske profitabilnosti je najmanje očigledna, ali je možda i najznačajnija. Ukoliko startap ne mora da sakupi novac, onda ne mora da prekida razvoj kompanije ili proizvoda kako bi se posvetio tome.

Traženje investicije je užasno ometajuće. Produktivnost tada u najboljem slučaju opada na jednu trećinu onog što je bila pre, a uz to, faza prikupljanja novca može da traje i mesecima.

Do skoro nisam razumeo (ili se sećao) zbog čega konkretno prikupljanje novca toliko ometa rad. Primetio sam da startapi koje smo finansirali uglavnom gotovo zaustave rad kada prikupljaju novac, ali nisam razumeo zbog čega dok YC nije sam prikupljao novac. Imali smo relativno lak posao sa tim — prve ljude koje sam pitao su pristali, ali su nam bili potrebni meseci da bi utanačili detalje. U to vreme nisam uspevao da uradim gotovo ništa od svog svakodnevnog posla. Zašto? Zato što sam sve vreme mislio o tome.

U svakom trenutku postoji jedan problem koji je hitan i najveći za startape. To je ono o čemu razmišljaš pre nego što zaspiš i kada se ujutru tuširaš. Kada startap krene da prikuplja novac to postaje problem o kojem neprestano razmišljaš. Jednom se tuširaš ujutru i ukoliko tada razmišljaš o investitorima, onda ne razmišljaš o proizvodu.

Kada odluče da prikupljaju novac, startapi mogu da izaberu vreme kada ne rade nešto drugo, uz to mogu da zahtevaju da se investicija zaokruži brže. Postoji mogućnost da se izbegne da osnivačima faza prikupljanja novca u potpunosti zaokupi misli, ukoliko im nije toliko stalo do toga da se investicija zatvori.

Parizer profitabilno ne znači ništa više od onog što se definicijom podrazumeva. To ne znači da će startap uvek i samo biti finansiran od sopstvenih sredstava i prihoda, kao i da nikad neće uzeti novac od investitora. Empirijski to ne funkcioniše baš najbolje, jer veoma malo startapa uspeva bez prikupljanja novca ili uzimanja investicija. Možda će se to češće dešavati kada startapi postanu jeftiniji. Sa druge strane, novac je tu i čeka da bude investiran. Ukoliko startapima ne bude toliko potreban, uspevaće da ga dobiju po boljim uslovima, pa će biti skloniji tome da ga uzmu. Na taj način će se stvoriti i ravnoteža. [2]

Druga stvar koju parizerska profitabilnost ne podrazumeva je ideja Džoa Krausa, da treba svoj biznis model da staviš u beta verziju kada svoj proizvod staviš u betu. On veruje da treba da imaš plaćajuće korisnike od samog početka. Smatram da je to previše ograničeno. Facebook to nije radio, a uspešniji su od mnogih startapa. Ne samo da im zarada nije bila neophodna na samom početku, verovatno bi im bila štetna.  Ipak, mislim da bi Džoovo pravilo moglo biti korisno za mnoge startape. Kada osnivači startapa izgledaju kao da su izgubili fokus, ponekad im predložim da pokušaju da dođu do makar nekih plaćajućih korisnika, u nadi da će ih to ograničenje naterati na akciju.

Razlika između Džoove ideje i parizerske profitabilnosti je to što parizer-profitabilne kompanije ne moraju da zarađuju novac na način na koji će na kraju zarađivati. Bitno je samo da zarađuju. Najpoznatiji ovakav primer je Google, koji je na početku zarađivao novac prodavajući licence za pretraživanje sajtovima poput Yahoo-a.

Da li postoji loša strana parizerske profitabilnosti? Najveća opasnost je verovatno to što će kompaniju možda pretvoriti u konsultantsku firmu. Startapi moraju da budu proizvodne kompanije u smislu da prave jednu stvar koju će svi da koriste. Najveći kvalitet startapa je to što rastu velikom brzinom, a konsultantske usluge nisu skalabilne koliko i proizvod. [3] Ipak lako je zaraditi 3000 dolara mesečno konsaltingom, to bi čak bila niska tarifa za uslužno programiranje. Zbog toga postoji iskušenje da se sklizne u konsalting, gde biste za sebe mislili da ste parizer-profitabilan startap, ali zapravo to uopšte ne bi bio startap.

Nije loše da se na početku startap malo bavi i konsaltingom. Startapi često rade neke čudne stvari na početku. Ali ne treba zaboraviti da parizerska profitabilnost nije odredište. Odredište startapa je veoma veliki rast, a parizerska profitabilnost je trik kako da se ne ugasite na putu do destinacije.

[1] Parizer i slične mesne prerađevine su veoma nezdrav izbor hrane i nikako ne treba da budu u osnovi vaše ishrane. Ovde su upotrebljeni samo da bi ilustrovali koncept profitabilnosti koja je takva da zadovoljava samo najosnovnije životne potrebe. U nastavku prenosimo i objašnjenje autora koje se odnosi na instant nudle:

Ramen u ramen profitabilnosti se odnosi na instant supu sa nudlama, koja je možda i najjeftiniji obrok. Molim Vas nemojte uzimati termin zdravo za gotovo. Živeti hraneći se instant ramenom je izuzetno nezdravo. Pirinač i mahunarke su bolji nutritivan izbor. Počnite tako što ćete kupiti aparat za kuvanje pirinča.

[2] Postoji velika šansa da bi smena moći sa investitora na osnivače povećala količinu investicionih biznisa. Mislim da trenutno investitori previše greše tako što su isuviše strogi prema osnivačima startapa. Ukoliko bi bili primorani da prestanu, celokupan investicioni biznis bi radio bolje i desilo bi se nešto slično kao povećanje obima trgovine svaki put kada se ukine neki restriktivan zakon.

Investitori su najbolnija tačka osnivačima startapa. Ukoliko bi im pričinjavali manje muka bilo bi lakše biti osnivač. Ukoliko bi bilo lakše i bolje biti osnivač mnogo više ljudi bi se odvažilo na takav korak.

[3] Moguće je da bi startapi bili veliki ukoliko bi uspeli da transformišu konsalting u formu koja je skalabilna, a ukoliko bi to učinili onda bi zapravo bili kompanija koja ima proizvod.