Srpska podkast scena je (još uvek) okrenuta zajednici i pojedincima

Podkast scena u Srbiji se još uvek nalazi u povoju, ali je moguće naći sve više autentičnog i originalnog sadržaja. Veliki udeo zauzimaju muzički podkasti, što pokazuje i nedavno mini-istraživanje inicijative „Media Jam – ka održivim podkast rešenjima“, koja postoji u okviru USAID projekta. Ipak, u ovu kategoriju se često stavljaju i proizvodi koji se tehnički ne mogu nazvati podkastom.

Podkast se odnosi na audio ili video digitalni fajl koji se može skinuti na računar ili mobilni, a najčešće izlazi u serijalima. Epizode takvih serijala pretplaćenima se šalju automatski. Dakle, razlika od klasičnog FM radija je to što se sadržaj ne šalje samo trenutno i u određenom geografskom opsegu. Treba praviti razliku i od servisa poput Soundcloud-a i Mixcloud-a odakle se sadržaj ne može lako skinuti, a često se bazira na muzičkim miksevima.

Dr Ana Martinoli, teoretičar medija, objasnila je zašto u Srbiji ova terminologija još uvek pomalo „luta”.

Srpska podkast scena za svoje postojanje može da zahvali pre svega pojedincima koji svoj rad zasnivaju na entuzijazmu. Ne bih rekla da možemo još uvek da govorimo o pravoj razvijenosti scene, pošto razvijenost tržišta čini mnogo više elemenata nego što je to samo postojanje sadržaja.

Podkast u Srbiji je možda najveći podsticaj za nastanak i razvoj imao jako nerazavijeno radijsko tržište, pre svega komercijalno. Sve ono što nam nedostaje na FM radiju – govor, bilo kakva vrsta istraživanja, eksperimenata, analiza, osvrta na događaje, aktuelnosti, ličnih i autorskih stavova – preneto je u onlajn prostor i sve to je nazvano „podkast”.

Zašto baš podkast?

Danas smo bombardovani sadržajem sa svih strana – internet, TV, radio, novine, koncerti, bilbordi, interaktivne reklame, streaming servisi, socijalne mreže, video igre, bioskopi, koristimo po nekoliko aplikacija za dopisivanje… Postaje neverovatno teško pojedincu privući pažnju makar i na trenutak.

Kako i zašto se tvorci domaćih podkasta odlučuju baš za ovu formu, pitali smo Ivana Minića, koji stoji iza podkasta Pojačalo. Njegov podkast, opisuje Minić, slušaju i gledaju ljudi koji vole preduzetnički način razmišljanja i život, često i sami preduzetnici ili oni koji se spremaju da uplivaju u te vode.

Ideja postoji već nekoliko godina, a pre nekih godinu i po je i formirana sva potrebna oprema. Krajem godine se stvorio prostor i uslovi da se tome posvetim i odlučio sam da to i uradim.

Podkast volim kao format. Nije napadan. Razgovorna forma koja je veoma pitka i sjajna kao izvor informacija i inspiracije koji ti ne okupira svu pažnju i koji omogućava da popuniš kvalitetom vreme koje bi teško mogao popuniti nečim drugim.

Marko Pajić, autor Stepenicama uspeha, ističe slobodu koju mu podkast pruža. Inače, njihov podkast najviše priča o uspehu, ali se bavi i temama kao što su lični napredak, društvene mreže, startap, preduzetništvo, život, porodica i zdravlje.

Podkast je veoma zahvalan format za duže razgovore. Na TV-u gosti često nemaju vremena da podele većinu bitnih informacija sa gledaocima. Zato neke naše emisije traju i preko 120 minuta, a ponekad ni dva sata nije dovoljno da se temeljno pokriju bitne teme.

Lojalnost publike kao mera uspeha podkasta

Ono što je lepo u ranoj fazi razvoja bilo čega, pa i podkast tržišta, jeste nevinost i entuzijazam koji postoje. Dok je na većim tržištima mera uspeha novac koji se zarađuje, ovde je moguće biti više okrenut zajednici i pojedincima.

Ivan Minić otkriva kako saznaje ko zapravo sluša epizode njegovog podkasta, ali i kako mu to pomaže da unapredi sadržaj.

Družimo se sa ljudima i anketiramo ih. Pored podkasta organizujemo i druženja kroz koja prođe oko 300 ljudi svaki put, a prilikom prijave se izjašnjavaju koji je njihov profil.

Redovno nam pišu kroz sve kanale, a i na druženjima imamo prilike da razmenimo ideje i dobijemo povratne informacije. Uzimamo ih uvek u obzir, i ima zaista sjajnih.

Marko Pajić sa svojim timom takođe ulaže trud kako bi poboljšao podkast u odnosu na reakciju zajednice.

Najčešće razgovaramo sa našom zajednicom putem Instagrama i YouTube-a. Naši gledaoci su veoma realni i često nam šalju kritike, sugestije, kao i pohvale. Imamo jedan spisak na kome dodajemo svaki komentar i kritiku na naš rad, te jednom mesečno zasednemo i diskutujemo uz Javinu kafu šta treba promeniti i poboljšati.

Ako je čovek, koji je posvetio X vremena gledajući naše emisije, na kraju ustao bar sa jednom novom idejom, naš podkast je uspeo. Nema boljeg KPI-a od toga.

Za Minića je mera uspeha ista kao i za sve ostalo u životu – ako se postigne ono zbog čega se krenulo u podhuvat.

Svaki put kada mi na druženju neko kaže da je upoznao osobu koja će mu pomoći da nešto pokrene ili unapredi, svaki put kad neko pošalje mejl i kaže da, iako je teško, uz nas je malo lakše, svaki put kada neko zahvaljujući onome što je čuo ili video ima makar malo kvalitetniji dan… Meni, i ljudima koji su deo ove i prethodnih sličnih priča je zaista stalo do svega ovoga.

Ana Martinoli napominje da mera uspeha podkasta može da proizilazi direktno iz onoga što su autor ili producent postavili kao svoje ciljeve ili motive za samo pokretanje podkasta, ali izdvaja zajednički imenitelj.

Mi danas živimo u okruženju gde se podkasti ne takmiče samo jedni sa drugima, već i sa svim drugim sadržajima koji su nam dostupni preko drugih platformi i kanala. Naši studenti na FDU, na primer, uopšte više ne razmišljaju u kategorijama radio, TV i novine, već u kategorijama platforma i sadržaj.

Zbog toga mislim da je prava mera uspeha lojalnost publike. Podkast je uspešan onoliko koliko autori uspevaju da „nateraju“, motivišu i podstaknu publiku da se iz nedelje u nedelju vraća i da želi da čuje sledeću epizodu. Kasnije se ta vrsta uspeha, odanost sadržaju, konvertuje u novac, veći broj slušalaca, afirmaciju autora ili neki drugi oblik profita i kapitalizacije.

Srpski podkast još ima da raste

Sagovornike smo pitali i da uporede domaću podkast scenu sa inostranim, kako bismo videli gde po njihovom mišljenju stojimo, ali i u kom smeru treba da se razvijamo. Marko Pajić, zapravo, u našoj fazi razvoja vidi određene prednosti.

Domaća podkast scena se budi nekoliko godina kasnije od svetske i tek sada vidimo da polako nastaju različiti kanali na različitim platformama. Iskreno, to me mnogo raduje, jer je i podkast Stepenicama uspeha nastao baš zato što niko drugi to nije radio na našim prostorima.

Često, strani podkasti su pretvoreni u izdavačke kuće gde se iza naizgled jedne osobe krije ceo tim ljudi koji rade na tom podkastu, trudeći se da sve to i dalje izgleda „izvorno”. Mi na domaćem terenu radimo to srcem, često sa dve ili četiri ruke.

Minić, iako vidi veliki broj prepreka koje treba preskočiti, smatra da stvari ipak idu u pozitivnom smeru.

Mislim da ne postoji srpska scena. Postoje usamljeni primeri, od kojih su neki dobri, i postoji u poslednje vreme ekspanzija, ali je to i dalje veoma skromno. Tako je sa svim nemuzičkim audio sadržajima. Ni audio knjiga nema u nekom značajnijem obimu.

Vrlo često ljudi formate koji nisu zapravo podkasti smeštaju u tu formu, pa tako imamo mnogo klasičnih radijskih formata koji se danas distribuiraju kao podkasti. Zbog svega toga ne bih pravio poređenje, ali mogu da konstatujem da se stvari pomeraju na bolje.

Martinoli smatra da koren ovog problema seže mnogo dalje i da nije nastao tek pojavom podkasta.

Pošto je radio kod nas dramatično atrofiran, pasiviziran i praktično pretvoren u džuboks, čini mi se da je dosta autora sadržaja za onlajn pogrešno shvatilo da podkast može da predstavi kao muziku, ali novu i uzbudljivu, drugačiju od onoga što plasiraju komercijalne stanice. Međutim, personalni muzički kanal na nekoj od besplatnih onlajn platformi, sa poređanih desetak, 15 pesama nije podkast.

Podkast bi trebalo da bude pričanje priče, otkrivanje nečeg novog i zanimljivog, nečeg što će slušaocima da privuče pažnju, što će možda da ih podstakne na neko dalje istraživanje. Podkast je sadržaj, stil pripovedanja, autentičan glas. On objedinjuje različite novinarske forme, od reportaže do intervjua, dakle sve ono što danas, nažalost, sve ređe možemo da čujemo na FM radiju. U tom smislu, iz perspektive sadržaja, mislim da naša podkast scena još dosta mnogo prostora za razvoj.

Da li treba sistematizovati naše podkast tržište?

Da bi se srpsko podkast tržište razvijalo, ono mora, pre svega, da zaista postane tržište.

Nema razvoja tržišta ukoliko ono ne postane finansijski održivo i regulisano. Da bi se razvijalo, osim dobrog sadržaja mora mora da postoji neko ko taj sadržaj želi da čuje i da za njega plati, kao što je neophodno da tržište bude prepoznato i iz perspektive postojeće regulative. To znači da svi podkasti koji trenutno dosta haotično postoje u onlajn prostoru, ukoliko žele da se razvijaju i traju, moraju da uđu u nekakav zvaničan tok, sistem prepoznavanja, i da se, za početak, registruju kao pružaoci audio-vizuelne medijske usluge.

To je jako važno jer će na osnovu toga to tržište dobiti svoju vidljivost, ali i jasan okvir, obim i veličinu. Moći će da se preciznije analizira prema sadržaju, broju slušalaca, broju „skidanja” i slušanja.

Ovo nameće pitanje – da li je za sledeći korak u odrastanju podkast scene neophodno da se napravi jak sistem?

Sistem merenja popularnosti i uticaja će morati da postoji, jer će autori na osnovu toga moći da predstave svoj podkast potencijalnim oglašivačima i naplate ga. Naravno da puki broj slušalaca nije presudan, već su to i tema, sadržaj, reputacija autora, kredibilitet, posebnost na tržištu. Naravno da su strateška partnerstva autora podkasta i zainteresovanih sponzora moguća i bez svega već navedenog, ali ako govorimo o dugoročnom razvoju tržišta, onda je merenje po precizno utvrđenoj metodologiji neophodno, kao uostalom i za sve druge medijske sadržaje na tržištu.

Mislim da je postojanje merenja slušanosti podkasta direktno povezano sa razvojem tržišta i da će, bez jasnih cifara, biti jako teško da se tržište podkasta kvalitetno razvija i da postane finansijski stabilno i održivo.

Ipak, i Martinoli opominje da sistematizacija može da dovede do negativnih posledica, za šta je primer najrazvijenije podkast tržište na svetu.

Najveća bojazan u Americi je da će u polje podkasta ući velike medijske kompanije. Za autore podkasta, koji je godinama okupljao zaljubljenike u određenu temu, ovo može da postavi pitanje opstanka. Bojazan je da bi ulaskom npr. Spotify-a ili Apple-a na tržište, podkast prošao kroz proces sličan onome kroz koji je radio osamdesetih i devedesetih godina prošao suočen sa formatiranjem programa, a to su gubitak slobode, mogućnosti da se inovira, sputavanje originalnosti.

Mnogi smatraju da ulazak tzv. „velikih igrača” u podkast može da uništi njegovu autentičnost, neprevidivost, bogatstvo i raznolikost, te obavezno „igranje” na teme i autore za koje se unapred zna da će biti isplativi i da će okupiti masovniju publiku. To ne mora obavezno da bude tako jer je digitalno doba donelo i neke nove biznis modele koji omogućavaju opstanak i nezavisnim, „malim” producentima, ali je činjenica da se potencijal podkasta prepoznaje sve više i da će se to tržište menjati narednih godina.

Stav Ivana Minića po ovom pitanju je, razumljivo, podređen želji da se održi što veći kvalitet sadržaja.

Podkast, kao i blog, za mene je, u principu, lična stvar, i merenje popularnosti nije nešto što je neophodno. Svi smo različiti i imamo različite ciljeve. Neki možda imaju cilj da imaju masovnu slušanost. Meni to zaista nije cilj. Nema promiskuiteta u tom smislu. Pravimo nešto u šta verujemo i sasvim je u redu da nas sluša ovoliko ljudi koliko nas sluša.

Radio sam od tinejdž doba do pre nekoliko godina aktivno projekat koji je skupljao na mesečnom nivou nekoliko miliona ljudi na jednom mestu. Sada želim da smanjim rasipanje energije, i bavim se drugim ljudima, na drugačiji način.

Za kraj, Marko Pajić otkriva šta on čini ne bi li unapredio sadržaj i povećao broj slušalaca u budućnosti.

Ako želite da saznate ko vas sluša, krenite od pretpostavke i pratite analitiku. Oduvek sam voleo čitati podatke i gledati analitiku kanala. Ukoliko poređate naše emisije od najstarije do najnovije, uvidećete razlike od emisije do emisije.

Slušajući našu publiku, promenili smo mnoge stvari na samom kanalu. Počeli smo od dizajna naslovnih slika, izmene naslova emisija (kako bi se bitne ključne fraze prikazale na samom YouTube pretraživaču), uvođenje audio formata, dodavanje vremenske linije, itd. Svaka promena je testirana i primenjena. Dobre su se zadržale, loše smo odstranili. Tom procesu nema kraja.