Konačan test pred masovnu proizvodnju — ovo su sertifikati potrebni za hardver proizvode

Ako želite da razvijete svoj proizvod, bilo da ste startap ili firma, morate se zapitati koji sertifikati su vam potrebni i pre nego što krenete putem razvoja. Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje zato što se zahtevi razlikuju prema kategoriji proizvoda. I još važnije od toga: svaka zemlja ima svoj set zahteva. U praksi to znači da vaš proizvod može proći testove i biti sertifikovan u SAD, ali ne i u EU ili Japanu, na primer. Hajde da zaronimo u ovu bitnu temu na momenat.

Zašto je hardver proizvodima potrebna sertifikacija?

Ako vam je cilj da prodajete proizvode distributerima ili u maloprodaji, trebaće vam sertifikat izdat od strane akreditovane laboratorije za testiranje (u zemlji gde se proizvod prodaje). Mnogi Kickstarter timovi, kad proizvode u Kini, šalju svoje proizvode kupcima bez sertifikata. Neki prođu carinu, ali neki i ne. To najviše zavisi od sreće ili trikova s pakovanjem. Ali kada dođete do tačke kada isporučujete svoj proizvod, do tada ste uložili resurse u vrednosti od nekoliko stotina hiljada eura, plus je ceo put do tog momenta trajao 2 do 3 godine testiranja, razvoja, istraživanja, upravljanja i izbijanja novih sedih vlasi.

Suština je izbeći da vam proizvod ostane zaglavljen na carini i time još razočarati mušterije koje su već primile broj za praćenje pošiljke. Takođe, svi zvanični prodajni kanali će automatski blokirati bilo kakvo angažovanje vezano za vaš proizvod. Štaviše, u SAD, na primer, UL sertifikat pomaže da prodate pravnim licima.

Sertifikati se traže za sve proizvode čija neispravnost ili nizak kvalitet mogu imati ozbiljne posledice na zdravlje ljudi ili imovinu. O sertifikatima treba misliti i kao o konačnom testu vašeg proizvoda pred masovnu prozivodnju, a ne samo kao na trošak. Imajte na umu da možete biti okrivljeni ukoliko se dogodi neki ozbiljan incident korišćenjem nesertifikovanog proizvoda koji ste vi konstruisali, proizveli i prodali.

Koliko koštaju sertifikati?

Za jedan uređaj, sertifikacija može koštati sve između nekoliko hiljada pa do stotinu hiljada evra. Proces traje uglavnom oko jednog meseca, mada može biti i kraće i duže, zavisno od neophodnih testova.

Važno je razumeti da kada šaljete proizvod na sertifikaciju to mora biti apsolutno konačna verzija koja će biti prodavana na tržištu. Nikakve dodatne modifikacije ne smete raditi kasnije. Zbog toga, u teoriji, trebalo bi odvojiti traženi broj uzoraka (od 3 do 50) iz pilot produkcije i da ih pošaljete laboratoriji za sertifikaciju.

Kako su kalupi skupi, kao i sama test proizvodnja, mnoge kompanije se odluče da koriste skupe tehnike izrade prototipa. Tako da u slučaju da se ispostavi da još uvek postoji potreba za nekim modifikacijama, nećete baciti novac na izradu kalupa. Ipak, nekada su ispravke kalupa moguće, i traženi broj uzoraka može opravdati cenu plaćanja kalupa.

Budite sigurni da će laboratorija za testiranje ići do krajnjih granica izdržljivosti vašeg proizvoda i nemojte očekivati uzorke nazad, makar ne u jednom komadu.

Kasnije, kada se proizvod već prodaje na tržištu, postoji još jedan korak koji se zove „Prismorta“, iliti vanredna kontrola. To znači da će određena laboratorija za testiranje skinuti vaš prozivod sa police iz neke prodavnice i pregledati ga. Ukoliko je proizvod drugačiji od onog koji je sertifikovan, vaša firma se može suočiti sa ozbiljnim posledicama.

Koji se proizvodi moraju sertifikovati?

Da razjasnimo, ovde morate uraditi svoj domaći zadatak. Nemojte pokušavati da naučite apsolutno sve o sertifikatima jer je to previše. Umesto toga, saznajte kojoj kategoriji pripada vaš proizvod i na kojim tržištima ćete ga ponuditi.

Već je rečeno da jedino proizvodi koji pripadaju „osetljivim kategorijama“ moraju proći sertifikaciju. Na primer, proizvodi koji se koriste u avijaciji, automobilizmu, nautici, zdravlju, zatim hrana, lekovi, opasna roba, elektronika i svi proizvodi koji odašilju radio talase. U većini slučajeva, u SAD, za uređaje koji odašilju radio talase, proizvod mora zadovoljiti FCC standarde. Ukoliko proizvod izvršava svoju funkciju kada je priključen na električnu mrežu, moraće da da zadovolji UL standarde. A ukoliko proizvod ima medicinsku namenu, mora zadovoljiti FDA standarde.

U Evropi, većina gore pomenutih regulacija spada pod jedinstvenu oznaku CE. Proizvodi moraju da zadovolje specifične direktive vezane za kategoriju kojoj pripadaju.

Samo kao referenca, ovde je kratka lista sertifikata po kategoriji, kako biste dobili jasniju ideju o ovoj temi. Jer će vašem proizvodu takođe biti potreban RoHS ili WEEE.

Važno je razumeti da ne morate koristiti skupe laboratorije za testiranje, kao što je to UL laboratorija u SAD. UL je samo postavio standarde (vidi 1164 UL standarda) koji su prihvaćeni, ali postoje mnoge Nacionalno Priznate Laboratorije za Testiranje (NRTL), a vi ste jedino obavezni da koristite jednu od njih. Ovde je lista NRTL u SAD.

U Evropi, najbolji, najpouzdaniji i najskuplji partner za testiranje je nemački TUV Rheinland. Tokom svog postojanja, TUV je razvio više od 130 test oznaka. Od 2013. godine, TUV nudi jedinstvnu globalnu test oznaku za sve servise. Time su dosta pojednostavili stvari i za firme i za potrošače. Ne treba čuditi što je TUV najbolji iz razloga što je svojevremeno postojala specifična GS oznaka (German Standard) za nemačko tržište. To je ujedno bio i najrigorozniji standard, a nemački potrošači često nisu želeli da kupuju proizvode bez GS oznake.