Ron Kadvel, CCBill: Obrazovanje je nafta Srbije

Pre godinu dana jedna od vodećih svetskih kompanija za procesuiranje plaćanja i e-commerce usluge, CCBill, otvorila je svoju kancelariju u Novom Sadu. Zanimljiva je činjenica da je kompanija izrasla na pružanju usluga pre svega porno industriji, koja je u vreme nastanka ove kompanije (1997.) bila među pionirima internet naplate.

Prilikom našeg razgovora sa osnivačem firme, Ronom Kadvelom, fokus je bio na pogledu na srpske inženjere, potencijala finansijskih usluga uvezanih sa tehnologijom i onome u šta je CCBill tokom decenija izrastao – firmu koja se gotovo sastoji od dve kompanije: procesuiranje naplata kreditnim karticama i infrastructure as a service, koja beleži posebno veliki rast.

Kako su izgledali počeci CCBill-a?

Pre nego što sam počeo ovim da se bavim, bio sam kiropraktičar, kao i moj otac. Sestra je nakon završetka studija iz psihologije i nemogućnosti da se zaposli odlučila da otvori bar gde će prodavati prirodne, ceđene sokove. Ovo je bila 1995. godina – internet je bio mali, sajtovi puni ružnih gifova, bez stavljanja pažnje na izgled. Osoba koja joj je pravila sajt je predložila da postavljamo reklame, kako bismo privukli kupce.

Kako su na tim fotografijama bili sokovnici, ljudi su počeli da nam šalju mejlove sa pitanjem gde mogu da kupe sokovnik. Kada smo uvideli da postoji interesovanje za to, počeli smo da ih prodajemo. Od oktobra do decembra prodali smo sokovnike u vrednosti od 12.000 dolara, sa kupcima širom sveta. Do januara smo prodali sokovnike u vrednosti od 3.000 dolara.

Kako je izgledalo započeti internet biznis 1997. godine, pogotovo u domenu finansija?

Mi smo, zapravo, bili posrednici između vlasnika kreditnih kartica i proizvođača, koji su nakon našeg faksa slali proizvod na zadatu adresu. Ovo je zainteresovalo ljude za mogućnost kupovine i preprodaje ostalih stvari, poput mobilnih telefona.

Među prvima smo izgradili sajt za preprodaju stvari – tada nije bilo Google-a, koristili smo AltaVistu. Izgradili smo dodatne stranice, tako da je prema pretrazi ovog pretraživača naš proizvod izlazio na prvih 30 rezultata. Ljudi su zbog ovoga počeli da nam šalju zahteve za hostovanjem sajtova i tako so pokrenuli taj deo biznisa.

Uradili smo ono što ni banke nisu imale u to vreme – uspostavili smo 24/7 liniju za pomoć korisnicima. Kako sam ja i dalje bio zauzet svojim pacijentima, trebala mi je pomoć prijatelja koji je počeo da preuzima pozive za sokovnike. Tako da je jednu noć on preuzimao pozive iz polusna, drugu ja.  Posle šest meseci njemu je to dozlogrdilo i predložio je da ja preuzmem procesuiranje prodaje, a on sokovnike – mi smo nastavili da gradimo CCBill, a njemu je to bila jedna od najgorih poslovnih odluka.

Iako je još 90-ih internet bio divlji Zapad, prevare i prekršaji su postali sve gori. U ono vreme postojao je ograničen pristup – danas svako može da koristi internet, a ponekad i da budu u situaciji da izbegnu kazne za svoje prevare. Zbog ovoga smo i mi u kompaniji posvetili neko vreme gradeći softver koji bi nam omogućio što sigurniji prelaz na onlajn transakcije.

Od ovih početaka uspeli smo da izgradimo firmu sa preko 30.000 korisnika čije sajtove održavamo i 500 zaposlenih u Americi i Evropi.

Šta biste preporučili preduzetnicima – traženje investicije ili samostalno finansiranje?

CC Bill je nastao tako što sam sve sam plaćao iz svog džepa – butstrep do srži.

Postoje dve škole mišljenja: po jednoj me to čini idiotom, a po drugoj sam uradio pravu stvar. Imali smo pozitivne prihode od početka i nikada nisam imao potrebu da dajem deo kompanije. To vidim kao prodavanje dela duše. Jednom kada se investitor uključi, gubite kontrolu nad svojim poslovanjem i morate da ispunjavate ono što investitori žele da vide.

I dalje želim da gradim i guram ovu kompaniju, jer verujem u njene potencijale. Na kraju dana, cilj svakog investitora je da se kompanija proda ili stavi na berzu, ali ne i moj.

Mi danas dobijamo pet, šest ponuda za akviziciju mesečno, ali te mejlove i propuštene pozive brišem i guram dalje. I dalje imamo stvari koje želimo da uradimo. U tom smislu nam je otvaranje kancelarije u Srbiji dodatan podsticaj i vetar u leđa, jer kada vidim koliko sjajnih ljudi ima, znam da imam kapaciteta da uradimo još velikih stvari, za koje sam polako sa američkim timom gubio motivaciju.

Kako ste odabrali baš Srbiju?

Kada smo počeli da se interesujemo za pogodnosti koje nudi poslovanje u zapadnjačkim zemljama koje nisu u EU, napravili smo presek kvaliteta tehničkog talenta, životnog standarda, saradnje sa Evropskom unijom. Prva na listi nam je bila Ukrajina – tamo je, u međuvremenu, izbio rat, tako da nismo otišli u Kijev. Srbija se kotirala druga na listi po kvalitetu IT talenta.

Naredno pitanje je bilo u kom gradu otvoriti kancelariju. Konsultovali smo se sa nekim firmama koje su već bile prisutne u zemlji i preporučili su nam Novi Sad kad studentski grad i manju baru u kojoj možemo biti veća riba. Iako smo imali strepnju da li će sve ispasti kako je izgledalo na papiru, pokazalo se da je talenat vanserijski i da se ne razlikuje od onoga što imamo u Americi. Srbiju vidimo kao budućnost našeg developmenta i investiramo u buduću infrastrukturu ovde.

Kakav vam je utisak o inženjerima iz Srbije?

Ekipa ovde radi na izgradnji funkcionalnosti u procesima koje koriste neke od najvećih kompanija u Evropi – pre svega na UI dizajnu, web dizajnu i drugim elementima softvera.

U Americi je jedan od problema to što ljudi cirkulišu velikom brzinom i firme ne uspevaju da ih zadrže na dužim projektima – stalno su u potrazi za novim izazovima. To se ovde ne dešava – ljudi su posvećeni i za godinu dana nikoga nismo izgubili. Zbog ovoga će upravo srpski inženjeri biti na značajnim projektima koje nismo uspevali da završimo zbog nedostatka ljudi.

Vaši inženjeri su se pokazali izvrsno i to je rezultat njihovog obrazovanja.

Vi nemate mnogo prirodnih bogatstava, ali mislim da vas to uopšte ne usporava, obrazovanje je vaša nafta. Da mogu nešto da promenim u Americi, bilo bi obrazovanje i omogućavanje svima da se obrazuju bez obzira na cenu, kao što je to moguće ovde.