Robotizacija zvuka — Inženjer iz Beograda stvara virtuelne muzičke instrumente

Strah od zamene ljudske fizičke snage robotskom prati nas još iz doba Industrijske revolucije, a u ovom zanosu tehnofobije hvatamo se za grančicu nezamenljivosti — ljudska kreativnost, verujemo, ne može se zameniti.

No, za jednu kreativnu industriju — muziku — era nezamenljivog ljudskog stvaralaštva postaje sve više era ljudskog stvaralaštva osnažena softverom. Virtuelni i sintetički instrumenti izučavaju se i kreiraju na najprestižnijim ustanovama, a prošle godine na Stenfordu je održan prvi koncert orkestra — bez instrumenata, onakvih kakve poznajemo.

Nebojša Malešević je doktor elektrotehnike koji se pored bavljenja biomedicinskim inženjerstvom bavi i virtuelnim muzičkim instrumentima, tačnije, kreiranjem muzike pokretima tela. Sve ovo upakovano u nosive uređaje — narukvice Movezik.

Muzika tela

Izgradnja uređaja počela je iz hobija i želje da lepotu elektronike podeli sa svojim sugrađanima na zabavan način. U okviru naučnog ateljea koji je sa svojim prijateljima i kolegama organizovao u zgradi Bigza 2012. godine, počeli su da se igraju mogućnostima senzora koje su postavljali na rekvizite cirkuskih performera, a potom pokret prenosili u zvuk softverom koji su sami izgradili.

Kako su sugrađani pozitivno reagovali na ovo tokom javnog prikazivanja u Bigzu, Nebojšta je rešio da ode dalje i posveti vreme pravljenju nosivog virtuelnog instrumenta.

Sa konstruisanjem uređaja krenuli smo lagano i videli da ima veći potencijal nego što smo mislili. Na to nam je ukazalo, pre svega, interesovanje ljudi u Bigzu, koji su i sami dolazili do ideja kako mogu koristiti narukvice.

Kada smo imali prvi set narukvica, počeli smo da sarađujemo sa performerkom Borjanom Valčić koja mu je dala konceptualno značenje kroz pokret. 

Sam hardver se sastoji od nezavisnih jedinica — inercijalnog senzora, koji je srce uređaja, sa šest osa pokreta — tri žiroskopske koje detektuju okretanje delova tela i tri ose ubrzanja. Signali sa inercijalnih senzora očitavaju se u procesoru, a potom bežični modul podatke šalje ka računaru. Algoritam klasifikuje koji pokret je u pitanju i u skladu sa tim poziva zvukove iz baze, u koju se mogu skladištiti svi željeni zvuci.

Trenutna verzija programa koji radi celokupnu obradu i puštanje zvukova je napravljena u LabView programskom jeziku — general purpose vizuelnog jezika koji solidno barata i sa zvukom.

Naredna iteracija je zasnovana na Javi i dodatno optimizovana, a LabView je poslužio tokom razvoja i čestih promena algoritama, parametara.

Same zvukove pre indeksiranja u aplikaciji, ako postoji potreba, doradim u nekom od muzičkih programa: Cubase i Audio Cutter.

Najveći izazov: Komercijalizacija

Sa iskustvom u radu sa biotech firmom iz Španije, gde je učestvovao u izradi uređaja nove generacije za rehabilitaciju od posledica šloga, Nebojša je svestan da će naredni korak biti jedan od izazovnijih — komercijalizacija proizvoda i pronalazak uske niše korisnika koje će uređaj želeti da kupe.

Ono na šta se trenutno fokusira je dalja iteracija proizvoda, pakovanje ključnih elemenata u kompaktnije i privlačnije pakovanje kao i rad na Graphical User Interface-u, a kao potencijalni ulaz na tržište vidi kroz Kickstarter kampanju.

Tržište u geografskom smislu je, teoretski, globalno, ali očekujem da najveće interesovanje bude preko bare. U smislu ciljne grupe, na sugestiju par konsultanata iz startap sveta, odlučili smo se da gledamo ka mlađoj populaciji, ka deci i adolescentima.

Ako dobijemo pozitivan feedback ili smernice od strane drugih grupa koje vide prednost ovakvog uređaja, mogli bismo se relativno brzo fokusirati i na njih.

Trenutno, dok se završava GUI, par drugara se angažovalo oko potencijalnih investitora koji bi mogli marketinški da podrže ceo projekat. U svakom slučaju, planiramo u narednom periodu da izađemo na Kickstarter i proverimo zainteresovanost šire publike.

Veliki broj projekata ide ovom rutom očekujući da kreira potražnju za svojim proizvodom. Baš zbog iskustva koje smo imali sa lansiranjem naše Kickstarter kampanje težim da projektima skrenem pažnju da crowd-funding nije nužno najbolji izbor za istraživanje mogućnosti tržišta — pitanje je koliko potražnje je stvarno, a koliko je kreirano kroz društveni pritisak da se nekome pomogne.

Uz tu dozu opreza, Nebojšin projekat je definitivno ono čega želimo da vidimo više u našem okruženju: prvo, spajanje različitih disciplina i znanja u inovaciju, u ovom slučaju umetnosti i tehnologije; i drugo, nečekanja da neko magično obrati pažnju na naš proizvod koji skuplja prašinu u nekoj fioci (“napravi i doći će”).