IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Ajzak Asimov je Frankenštajnovim kompleksom nazvao strah ljudi od zle ćudi sopstvenih kreacija. Kao što je Viktor Frankenštajn umro na rukama svog čudovišta u romanu Meri Šeli, tako i čovečanstvo u svakojakim predviđanjima već decenijama propada na usponu robotske revolucije.
Priča se da je još krajem šesnaestog veka kraljica Elizabeta I odbila patent za mašinu za pletenje iz straha da će ostaviti njene “jadne podanike” bez posla.
U 19. veku glasni su bili Luditi, a onda je u narednom došao Kejnz sa osudom da je i tehnologija kriva za masovnu nezaposlenost tokom Velike depresije, a strah je punio naslovne stupce dnevnih novina u svim narednim decenijama.
1920
Mašine koje proždiru čoveka; njegovo telo, um, duša i civilizacija otrovani na smrt njihovim uticajem i proizvodima — to je slika koju R. Ostin Friman oslikava o sadašnjem “mašinskom dobu” nastala pre svega kao rezultat široke i rastuće mašinske strukture koju je većina ljudi navikla da posmatra sa najvišim zadovoljstvom i divljenjem.
Ovo je bio uvod Njujork Tajmsa u pregled knjige “Social Decay and Regeneration”, objavljene 1921. Pregled su propratile živahne ilustracije — a ova sa kobasicama lepo pokazuje sentiment prema mašinama dvadesetih godina.
1930
Tridesetih Kejnz popularizuje termin “tehnološka nezaposlenost”, koji naziva još “novom bolešću”. U periodu od početka 30-ih do ranih 40-ih upotreba termina u štampi eksplodira zajedno sa statistikama o nezaposlenosti.
U odbranu mašina dolazi Henri Ford, koji u svom autorskom članku za Njujork Tajms piše:
Dokazi su svuda oko nas — svedoci smo toga da mašinerija može naše živote učiniti lakšim, jednostavnijim i bogatijim svaki puta kada pritisnemo dugme, okrenemo zavrtanj, otvorimo konzervu ili vrata ili Svetski sajam.
1940
U diskusiji održanoj te godine, svoja mišljenja na pitanje “Da li će mašine zameniti čoveka u budućnosti?” suočili su predsednik SAD, Frenklin D. Ruzvelt i predsednik MIT-a, Karl Kompton.
Kao predstavnik progresivne akademske zajednice, Kompton je branio mašinsko doba, dok se predsednik suprotstavljao ideji. Te iste godine senator O’Mahoni predložio je uvođenje poreza za mašine, jer kako je tada navedeno u Herald Tribune-u:
Ljudi koji rade plaćaju porez. Kada mašine zamene ljude, oni koji su besposleni više neće moći da plaćaju porez. Zbog toga, oporezujte mašine, proporcionalno broju poslova koje oduzimaju.
1950
Predsednik Ajzenhauer zauzeo je suprotno gledište od svog prethodnika — strahove od povećane upotrebe mašina prozvao je neosnovanim, kao i da su isti strahovi “mučili ljude 150 godina unazad”.
Ista decenija je preko okeana, u Britaniji, dočekana sa štampom punom briga o “robotskoj revoluciji” i protestima radnika.
1960
Tek što je zakoračio u cipele predsednika SAD, od Džona Kenedija je bilo traženo da pronađe rešenje za tehnološku nezaposlenost.
Vodeći poslovni ekonomista danas je urgirao predsedniku Kenediju da sazove konferenciju o nezaposlenosti izazvanu promenama u tehnologiji i automatizaciji čim se useli u Belu kuću.
Neka istraživanja iz 1961. pokušavala su da prokljuve koji procenat od više od 5 miliona poslova je izgubljen zahvaljujući tehnologiji, a naslovi su išli u krajnost.
Jedan od pozitivnih glasova u histeriji protiv mašina bio je Pitera Drakera, koji je 1965. objavio tekst pod naslovom “Automatizacija nije zlikovac”, a uz njega je išla i satirična ilustracija koja je pokazala kako je automatizacija pokazana u javnosti.
1970 i 1980
Početak 1970-ih je bio tih nakon bučnih šezdesetih. Pri kraju decenije britanski premijer Džejms Kalagan angažovao je eksperte da ispitaju kako mikroelektronika utiče na poslove. Novine su tada pisale:
Po vrlo niskoj ceni oni [čipovi] se mogu programirati da preuzmu i vode liniju u fabrici. Njihova trenutna upotreba je ograničena, ali će vremenom njihova moć da unište poslove postati sve veći problem za Vladu.
1980-ih je strah od robota bio u punom jeku, a Njujork Tajms je članak o padu broja zaposlenih u Detroitu (nekada prosperitetnom industrijskom gradu) naslovio sa: “Roboti su za petama vašem poslu”— nisu bili jedini.
Devedesete i dve hiljadite
Kao što, poučeni istorijom, možemo pretpostaviti, ni u novom milenijumu ništa se nije promenilo. I dalje se pune stupci negativnim i pozitivnim rezonovanjem o dolasku “robotske revolucije”.
Uz to, napreci u polju veštačke inteligencije, samovozećih automobila, bespilotnih letelica sve to začinjavaju slikom o besposlenom i smorenom čoveku budućnosti koji će biti rasterećen svih “svakodnevnih” poslova.
Zapravo, želim da verujem da ćemo tek tada uvideti pravu blagodet tehnologije. A i da roboti samo žele da đuskaju.