IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Već duži niz godina IT zajednica uživa relativno blizak kontakt sa onim delom državne uprave koji je za nju nadležan. Ova retka situacija u našem društvu je omogućena dolaskom Jasne Matić na čelo tadašnjeg Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo i predusretljivim odnosom prema našoj zajednici.
Već godinu dana, pod imenom Uprava za Digitalnu Agendu, ova institucija aktivno i uspešno radi na podsticanju razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji.
Sa Jasnom smo napravili intervju kao svojevrstan uvod u najnoviji rezultat delovanja ove institucije, ovaj na kome se trenutno nalazite, jedan preko potreban podsticaj razvoju preduzetništva zasnovanom na informacionim tehnologijama i Internetu kao platformi.
Ispred Digitalne Agende ste doneli odluku da se osnuje start·it platforma za obrazovanje, informisanje i promociju preduzetništva zasnovanog na visokim tehnologijama.
Zašto ste se odlučili na ovaj korak, kako i u čemu vidite važnost preduzetništva u ovoj industriji?
Preduzetništvo uopšte je jako bitno u današnjem svetu.
Inovacija se uspostavlja kao osnova konkurentnosti u savremenoj ekonomiji a u budućnosti će ovo biti samo naglašenije.
U savremenoj ekonomiji, tj. ekonomiji znanja, inovacija se uspostavlja kao jedina održiva osnova konkurentnosti, a u budućnosti će to biti samo još naglašenije.
Ono što je zanimljivo, a u isto vreme i posebno bitno, je činjenica da u inovacijama prednjače mala preduzeća koja se nalaze u ranoj fazi razvoja, odnosno – startapi.
S druge strane, IT industrija predstavlja veliku priliku za razvoj biznisa usled vrtoglave stope rasta i činjenice da se pre svega vrednuju inovativnost i znanje i da nisu od ključnog značaja lokacija ili dostupnost kapitala.
U kakvoj je poziciji srpska privreda kada posmatramo IKT industriju, može li se i treba li da se razvija u ovom pravcu?
Smatram da je IKT za nas odlična šansa, iz više razloga.
Za početak, najočiglednije – u pitanju je industrija budućnosti u okviru koje će se stvarati tehnologije i proizvodi koji će generacijama nakon naše biti ono što su nama mobilna telefonija ili sam Internet. Drugim rečima, mogućnosti su ogromne.
Brz razvoj i visoke stope rasta ove industrije pružaju veću šansu da se osvoje nova tržišta, a potencijal za razvoj biznisa je daleko veći nego u onim oblastima koje stagniraju, ili su čak u recesiji.
Ono što bi za Srbiju trebalo da bude poseban motiv da se okrene IKT industriji je i to što pokretanje biznisa zasnovanih na Internetu, mobilnim komunikacijama, softveru, zahteva relativno mala početna ulaganja.
Industrijskom proizvodnjom se ne može baviti bilo ko – potrebno je obezbediti opremu, tehnologiju, prostorije i hale, desetine ili stotine zaposlenih, odnosno zahteva relativno veliko početno ulaganje.
S druge strane dvoje, troje ljudi može pokrenuti veoma uspešnu tehnološku firmu uz minimalna ulaganja u opremu i troškove poslovanja.
Budući da je u Srbiji investicioni kapital skup i redak, prirodno se nameće opcija pokretanja biznisa koji ne zahtevaju velika početna ulaganja.
Gotovo se podrazumeva da za svaki vid poslovanja u RS, pa i ovaj, postoje brojne objektivne teškoće. Šta biste izdvojili kao najveće izazove?
Prvo – mi funkionišemo unutar sistema koji je bio izgradjivan na gušenju ljudskih sloboda i individualizma, što se odrazilo na našu kulturu gde se inicijativa i inovacija ne vrednuju koliko bi trebalo.
Upravo promena kulture i kolektivnih stavova predstavlja veliki izazov.
Konkretnije vezano za priču o preduzetništvu i poslovanju u Srbiji je činjenica da je sistem 60 godina razvijan na idejama da privatni sektor ne treba da postoji, da predstavlja ostatke prošlosti i jedno od svetskih zala.
U skladu sa ovim su diktirane uredbe i odredjivan je stav birokrata – ‘opasnom’ privatnom biznisu se nije smelo dozvoliti da ugrozi državu pa se u svakom koraku deluje preventivno postavljanjem prepreka pred gotovo svaku proceduru potrebnu firmi da bi se bavila svojom delatnošću.
U razvijenim tržišnim ekonomijama se inicijativa podstiče a cilj zakona je da se kazni zloupotreba, dok je kod nas cilj da se prekršaji spreče, gde država firme unapred vidi kao kriminalce koji treba papirima i potvrdama da dokazuju nevinost i ispravnost svog delovanja.
Nije li period od 2000. naovamo trebalo iskoristiti da se ovo promeni?
Svakako i u velikoj meri i jeste, iako je naravno moglo da se uradi mnogo vise i mnogo bolje.
Da bi reforme bile uspešne moraju biti i potpune, strukturalne, jer ako je npr. pravosudni sistem u raspadu ni ostatak sistema ne može dobro da funkcioniše.
Trebalo bi imati na umu i da se duboko ukorenjene prakse i stavovi u državnoj upravi naprosto ne mogu preko noći menjati. To je teško čak i u društvima i državama koje, za razliku od našeg, nisu prošle kroz niz nesrećnih okolnosti koje su u najboljem slučaju ometale fokus, a u najgorem uzdrmavale državu do temelja.
Daleko od želje da opravdavam tempo reformi i njihovu efikasnost, želim da naglasim da ovo nisu jednostavni i kratkotrajni procesi kao i da je najbitnije da se unapređenja svakodnevno sprovode, makar korak po korak.
Gde se onda nalazi perspektiva?
Ključna perspektiva se kao i u svemu drugom nalazi u putu ka pridruživanju Evropskoj Uniji. EU svojim članicama pruža okvir koji funkcioniše na celom kontinentu pa će tako sigurno funkcionisati i kod nas.
Zapravo su sve sprovedene reforme rezultat uskladjivanja sa preporukama i okvirima Unije, i kod svih zemalja gde su primenjivane su donele dramatičan boljitak.
Budući da je situacija daleko od savršene, da li mladi i perspektivni preduzetnici trebaju da pokreću firme ovde ili da to rade drugde u svetu?
Pre nekoliko nedelja je u Politici izašao tekst Istoka Pavlovića čiji zaključak me je potpuno oduševio, a verujem da bi mogao da se upotrebi i kao odgovor na ovo pitanje.
Parafrazirao je Momu Kapora koji je navodno rekao: „Da je Tesla ostao u Srbiji, bio bi merač struje u Gospiću, a da je Pupin ostao u Srbiji, bio bi direktor pošte u Idvoru”.
Ma koliko to možda bilo tačno, situacija više nije takva – zahvaljujući Internetu danas nije potrebno da se ide iz Srbije da bi se uspelo.
Upravo to, niz primera nam dokazuje da je moguće izgraditi globalne i uspešne tehnološke biznise u Srbiji.
Teškoća smo svesni – šta su prednosti i prilike?
Prošle godine je obeleženo 50 godina od kako je napravljen prvi računar u Srbiji i u tom trenutku smo bili tek deseta zemlja na svetu koja je proizvela računar. Kada idemo ovim putem treba se setiti i Galaksije, jednog od najranijih računara za masovnu upotrebu sa početka osamdesetih, koji je proizveden kod nas.
Informatička tradicija u Srbiji je bogata i ukazuje na postojanje talenta, znanja i sposobnosti.
Uz specifični miks znanja, kreativnosti i discipline koji posedujemo, verujem da bi srpske kompanije mogle da budu prilično uspešne u odabranim tržišnim nišama.
Naši IT-jevci, ali i drugi kadrovi, su kvalitetni i cenjeni, kao što sam imala prilike da se uverim u brojnim razgovorima sa inostranim partnerima. Činjenica je da su rezultati rada naših lokalnih timova daleko iznad onih iz tipičnih outsourcing lokacija.
Najbitnija stvar za malu naciju bez prirodnih resursa, kao što smo mi, je visoko-kvalitetno obrazovanje. Ono predstavlja i ključan deo svakog tehnološko-poslovnog ekosistema.
Tehničko obrazovanje u Srbiji je već decenijama na visokom stepenu kvaliteta sa Matematičkom gimnazijom i Elektrotehničkim fakultetom kao sjajnim primerima.
Ceo svet sada radi na tome da se unapredi STEM (science, technology, engineering, and mathematics) obrazovanje. Kod nas je ono tradicionalno bilo vrlo jako, mada sada pomalo posustaje; posledice toga mogle bi biti pogubne po perspektive razvoja primene informacionih tehnologija u RS.
Broj velikih i uspešnih tehnoloških kompanija u Srbiji je mali i nemamo mnogo razloga da očekujemo da će se situacija brzo popraviti.
Koji koraci bi mogli da pomognu domaćoj startap sceni da se razvije, da naraste i u budućnosti postane značajan faktor srpske privrede?
Potrebna je prvo promena mentaliteta.
Nije strašno ne uspeti, potrčati pa pasti, pokušati još jednom i tako dalje do uspeha, uz prilagodjavanje pristupa u hodu.
Za preduzetničku strukturu je jako bitan ovakav stav kako u najbližem tako i u širem krugu, u okviru zajednice.
Tako se zapravo postiže sve u životu. Tako dete nauči da hoda. Tako se uči sve.
Druga stvar je naravno da država prepozna preduzetništvo ne samo kao legitimnu nego i poželjnu aktivnost i da regulatorni okvir prilagodi tome.
I zatim da kreira mehanizme podsticanja kakvi postoje u drugim, kako razvijenim tako i zemljama u razvoju.
U vezi s tim, mnoge države su pokazale značajno interesovanje za startape, imamo Startap Čile, Startap Britaniju i mnoge druge.
Gde vidite ulogu države u pomaganju razvoja startap scene i IKT industrije uopšte?
Postoje već uspostavljeni mehanizmi podrške u mnogim zemljama, poznato je kakvi koraci daju pozitivne rezultate.
Jedna od najbitnijih stavki je dostupnost kapitala za ranu fazu razvoja kompanija – postojanje anđela investitora je jedna od najpotrebnijih komponenata za razvoj startap ekosistema, i stavka gde država može značajno da doprinese.
Država već aktivno podržava mnoge druge sektore privrede. Ovaj sektor bi trebalo da bude na vrhu liste prioriteta usled neprikosnoveno najvišeg potencijala za povratak investicija.
Ovi instrumenti bi se morali pažljivo osmisliti kako bi bili efikasni i efektivni ali sigurno da je potrebno obratiti veću pažnju na razvoj ove industrije i uvesti te instrumente.
Kako bismo mogli da se osiguramo od moralnog hazarda, od situacija da zaposleni u državnoj upravi odlučuju o dodeljivanju sredstava pojedinim kompanijama?
To je odlično pitanje i vrlo lepo se nadovezuje na priču iz prethodnog.
Država i ljudi koji rade za državu se ne razumeju u biznis; da se razumeju i sami bi vodili uspešne biznise.
Tržište mora biti jedini faktor koji odlučuje o tome da li je neki poslovni poduhvat na dobrom ili lošem putu, da li je uspeo ili propao.
Kako bismo izbegli bilo kakvo potencijalno štetno mešanje države i njenih službenika u pitanja finansiranja kompanija trebalo bi razmisliti o public-private partnerstvima, gde se npr. na svaki evro investicije privatnog ulagača doda još jedan evro iz državnog fonda.
Postoji još niz mogućnosti no kao apsolutni prioritet ostaje potreba da se onemogući da zaposleni u državnom aparatu odlučuju o tome u koje kompanije se ulaze.
Koliko su realne perspektive da se na ovom polju napravi napredak, kakve prepreke postoje? Koja je uloga Digitalne Agende u ovom procesu?
Jedan od najvećih izazova je to što srpska administracija i uticajni ekonomski mislioci ne razumeju u dovoljnoj meri potencijale usluga i proizvoda zasnovanih na informacionim tehnologijama.
Misija Digitalne Agende i moja lična misija je da se u državnoj upravi raširi svest o tome koliko IKT industrija može da doprinese našoj ekonomiji i koliko je neophodno da se podstiče poslovanje u ovoj oblasti.
U Digitalnoj Agendi se trudimo da doprinesemo razvoju IT preduzetništva koliko god je to moguće u okviru naših nadležnosti.
Primera radi, uskoro ćemo promovisati izdanja koja sadrže prikupljene zakone i uredbe, zajedno sa tumačenjima, vezane za elektronsko poslovanje.
Možda važnije, otvoreni smo za saradnju sa svim privrednim subjektima kojima treba pomoć u komunikaciji sa drugim državnim organima, izdajući zvanično mišljenje ministarstva i pomažući im da se na najbolji način postave u datoj situaciji.
Kakva je vizija budućnosti IKT industrije u Srbiji, u kojim pravcima bismo trebali da se razvijamo?
Mislim da će u svim ili skoro u svim sektorima tehnološki razvoj u narednih nekoliko godina biti pre svega zasnovan na informacionim tehnologijama.
To važi za sektore od saobraćaja i energetike, preko poslovno-administrativnih i razonodnih primena do genetike i zdravstvene industrije uopšte.
Sve to će biti zasnovano na mobilnim komunikacijama; to je zapravo tehnološka platforma na kojoj će IT funkcionisati. I tu će se praviti bezbrojne aplikacije koje ce poboljšati produktivnost, efikasnost – svega oko nas.
Ovde postoji ogroman prostor za sve preduzetnike da nađu svoje mesto na globalnom tržištu i sa najmanjom aplikacijom, ali i sa kompleksnim softverskim ili hardverskim rešenjem.
Umesto zaključka
Za svaki poduhvat, najbolje vreme je odmah.
Sve što može danas treba da se uradi danas i da se ne ostavlja za sutra.
Pričajući o potencijalima za razvoj biznisa zasnovanog na tehnologiji – sada jeste zlatno doba i zbog toga je još bitnije da se krene sada, odmah.
Krenite stoga i napravite nešto veliko, sada je to vreme.