IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Godinama slušamo kako sledeća tehnologija (blockchain, VR, insert-buzzword) “menja sve” a to se onda ne desi, i prvi ću priznati da smo ovde sa našim tekstovima malo doprinosili tome, nadam se bez baš toliko hiperbolične bezglavosti.
Ako smo to i uspevali, a mislim da jesmo, suzdržavati se nadalje nećemo — AI stvarno menja sve. Verujemo da je ovo uglavnom očigledno ali uglavnom znači da nije svima naravno, što nam je bio jedan od razloga da sa partnerima organizujemo prvo izdanje AI Weeka.
U narednim nedeljama ćemo prenositi razmišljanja i pouke koje smo naučili sa njega, a danas obrađujemo temu iz naslova, odnosno pokušavamo da odgovorimo na pitanje — kako izgleda budućnost razvoja softvera, i pre svega ljudske uloge u ovom procesu, u AI eri?
“Pre ćeš ti da zameniš programera, nego on tebe”
Tom rečenicom je Dario Đurica, principal architect sa preko 25 godina iskustva u industriji, najvećim delom upravo u firmi Levi9 ispred koje je bio na panelu, IT odogovorio na pitanje jednog od posetilaca događaja koji smo na ovu temu napravili u Novom Sadu.
Momak koji je postavio pitanje je PM koji se pitao kakva je budućnost ove profesije u kontekstu napretka AI-ja jer je, prirodno, malo zabrinut.
Dariov odgovor je duhovito, autoironično prepoznavanje činjenice da egzotično znanje o prevođenju ljudskih želja na jezik koji mašina može da razume — programski jezik — gubi vrednost koju je do skoro imalo. A misli tako zato:
…Što je komunikacija, to razumevanje i dobijanje od klijenata informacije šta on zaista želi, rukovođenje čitavim tim procesom, stvar koja ne gubi vrednost sa AI-jem.
Sam razvoj ćeš u ulozi PM-a dobijati sada možda ne od jednog tima već jednog pojedinačnog programera, a možda ćeš to i ti sam uraditi.
Domensko znanje, poznavanje industrije u kojoj se klijent nalazi, ostaje ključan faktor — tehničko znanje postaje, manje-više, plugin, kao u Matrixu.
Malo preterujem, ali to jeste situacija ka kojoj vidim da idemo.
Da li želiš da programiraš, ili da rešavaš probleme?
Marko Gaćeša, konsultant iz Novog Sada sa 2+ decenije iskustva u softverskoj industriji, je ponudio ovaj argument u prilog tome da je ključna vrednost u želji za rešavanjem problema:
Softver nije izmislio nijednu funkcionalnost na svetu. Sve funkcionalnosti već postoje.
Softver samo automatizuje postojeće funkcionalnosti.
I naš posao je upravo to — da se bavimo automatizacijom. Ne bi bilo softvera da nema drugih industrija kojima treba nešto da se automatizuje.
Uspešni su oni koji se zaljube u problem koji rešavaju. Jer ako si zaljubljen u problem i razmišljaš kako bi se to rešilo, sve ostalo — znanje, alati, informacije — sve ti je dostupno. Pitaj ChatGPT, pitaj kog god hoćeš.
Ključno je: da li želiš da rešiš problem.
Marko Anastasov, suosnivač Semaphorea, alata za programere koji koristi 300.000 organizacija na svetu, je razradio dalje ideju zaljubljenosti u rešavanje i struku, poentom da su radoznalost i strast suštinski faktori za programerski posao u narednom periodu.
Kada smo ga pitali da nam da primer šta to zaista znači u praksi, podelio je ovu priču:
Javio nam se na konkurs čovek koji ima titulu seniora, koji prethodnih pet godina razvija otprilike jednu funkciju jednog većeg softvera.
U jednom programskom jeziku, u jednom stacku. Ne zanima ga ništa drugo.
U timu kao što je naš, gde očekujemo od svakoga da ima odgovornost za deo našeg softvera, osoba sa takvim pristupom profesiji nam je nezapošljiva, za razliku od osobe koja je na papiru slabija sa samo godinu ili dve godine iskustva, a u stvarnosti jača jer se interesuje za svaki stack.
Kada smo Marka Anastasova pitali da li je najlakši način za poslodavca da proceni da li neko zaista ima strast za strukom to da li se za istu zanima i u slobodno vreme, dobili smo potvrdan odgovor, uz dopunu:
Samim tim konkurencija malo po malo, a onda i celo tržište odjednom, to počinju da zahtevaju.
Ako si programer i ako je jedina stvar koju znaš da radiš prekucavanje pripremljenih opisa funkcionalnosti u kod, ne vidim kako ćeš biti potreban na tržištu, moraš imati nešto više.
Podrazumevana produktivnost je promenjena, nešto što se pravilo danima se sada pravi satima.
A ako te prosto zanima tehnologija, problem koji rešavaš, fokusiran si tako da ne mora nešto tri puta da ti se objašnjava, onda si game changer za svoj tim i teško zamenjiv.
Novi posao programera: komunikator
Možemo reći da je u teoriji to važilo oduvek, ali je u praksi, kada se potražnja za novim programerima prethodnih godina merila u hektarima, to prestalo da bude bitno. Sada se to menja zbog očigledne i nagle promene koju donosi AI.
A pored konstantovane nužnosti postojanja ljubavi za strukom i željom za rešavanje problema, Dario je ponudio ovaj opis budućeg programerskog posla:
Programer više ne može da se zatvori u sobu i piše kod, a da ne priča ni sa kim.
Sad moraš da odeš kod svakog, da Peru, Miku, Žiku pitaš: je l’ si na to mislio, je l’ ovako treba da radi?
A zatim ćeš biti trener AI-u da to što treba da se napravi i bude napravljeno. Danas to zovemo promptovanjem, sutra ćemo ga zvati treniranjem AI-ja.
Za obe te uloge je ključna veština — komuniciranja.
I to je veliki deo nove definicije posla programera.
Možemo da zaključimo sa mišlju koja je bila prisutna sa nama u sobi, a to je da sve navedeno deluje kao da dramatično menja trenutni odnos moći na tržištu rada, tako da programeri maltene preko noći moraju da postanu mnogo motivisaniji i zainteresovaniji za svoj posao.
Kao da se očekuje i da su u svoje slobodno vreme na neki način na poslu. Marko Gaćeša je na takvu moju provokaciju odreagovao ovim stavom:
Nema veze da li si ti nekome dao posao ili je neko tebi – svi smo u istom lancu.
Važno je da možeš da staneš iza onoga što radiš, da znaš da si isporučio kvalitet i da je to tvoj obraz.
Ne očekuje niko da radiš 2 smene dnevno – to nije ni zdravo – ali se očekuje stav, energija, želja da učiš.
Ja sam u poslednjih par godina promenio toliko uloga da više ne znam da l’ sam poslodavac ili zaposleni.
Ali to ni najmanje ne menja ono kako gledam na sebe, svoj posao i ono što ostaje iza mene.