Product placement doživljava novi procvat zahvaljujući Netflixu i Amazon Prime Videu koji su ga prethodno sahranili

Nedavno sam posle sto godina sa dečkom gledala nešto što bismo mogli nazvati arhetipom američkog blockbuster filma — Independence day (ono gde Vil Smit spase svet). Jedna od stvari koja nam je najviše bola oči tokom celog filma jeste što se Reebok patike ili drugi prikazi njihovog brenda vrlo nesuptilno pojavljuju u maltene svakoj drugoj sceni. I baš smo se pitali, koliko li je Reebok platio product placement (prikriveno oglašavanje) u filmu koji je zaradio gotovo 820 miliona dolara (na uloženih 75 miliona) i koliko li je to zapravo bila dobra odluka za njih. 

Kasnije sam izguglala i skapirala da je Independence day jedan od filmova koji su nemilosrdno gurnuli gomilu brendova u film — neke od njih poput Coca-Cole nekako ni ne primetiš jer su toliko uobičajeni, dok neke druge poput Fruitopie isto tako ne primetiš jer ti kao neamerikancu naprosto nisu poznati – i tako nama ostade u sećanju taj Reebok. 

Ali to je film iz ’96 i product placement se, zajedno sa televizijom i filmskom industrijom od tada značajno promenio. Ne toliko u suštinskom konceptu, već više u svojoj učestalosti. Sa padom kablovske televizije, pali su i budžeti koje brendovi izdvajaju za ovaj tip reklamiranja. 

Međutim, iako je od sredine osamdesetih do kraja devedesetih product placement bio u svom vrhuncu, sada definitivno prolazi kroz svoju renesansu. I to zahvaljujući streaming servisima poput Netflixa i Amazon Prime Videa koji su zapravo iskopali grob, doduše ne još uvek i sahranili, kablovsku televiziju. 

Projekcije su da će do kraja 2019. godine brendovi samo u SAD-u potrošiti 11,4 milijardi dolara na ovu vrstu reklamiranja, što je čak tri puta više nego 2012. godine.

Product placement se vraća na velika vrata kao potencijalno rešenje za oglašivače (advertisers) koji su se našli u problemu sa rastom streaming servisa koji ne dozvoljavaju reklame. A ni producenti serija koje niču kao pečurke nisu gadljivi na novac koji dobijaju od brendova, posebno kada uspeju da te iste brendove organski ugrade u seriju.  

Iako ova simbioza između oglašivača i producenata deluje logično, i tu postoje brojne štucavice. Od zahteva oglašivača za pojavljivanje brenda koji menjaju samu prirodu likova u seriji, do problema koji nastaju kada glumci već imaju endorsement dogovor sa određenim brendovima što producentima sužava izbor toga koje tipove proizvoda mogu da izlože. 

Interesantni su i slučajevi gde se product placement toliko prirodno uklopi u seriju da se na kraju ispostavi da nije ni bio rezultat dogovora sa brendovima već svesna odluka autora, kao što je slučaj sa trećom sezonom serije Stranger Things gde se pojavljuje više od sto brendova. Producenti su istakli da u trećoj sezoni nisu uzeli ni dolar na product placement. 

Svakako će biti interesantno pratiti dalju evoluciju product placement-a u filmskoj industriji i videti da li će ovaj tip reklamiranja ostati jedan od retkih oblika klasičnog advertajzinga koji i dalje rezonira sa generacijama Y i Z, kao i kako ovaj oblik oglašavanja korespondira sa evolucijom samih medija. 

Ipak, daleko od toga da su se svi product placement dilovi srećno završili. Jedan od primera je priča iz osamdesetih. Maltene svi brendovi koji su se pojavili u filmu Blade Runner koji je izašao 1982. godine su ubrzo nakon toga pretrpeli ozbiljne biznis promašaje — Atari, New Coke (nova Coca-Cola koja je izbačena tih godina, i jako brzo postala jako nepopularna), Pan Am, itd, što je kasnije postalo poznato kao „Blade Runner kletva”. Tako da, čuvajte se product placement-a, može da bude i uklet.