Srpskim kompanijama je 15% skuplje da reklamiraju mobilne aplikacije na globalnom tržištu, nego kompanijama u regionu

Za svaki dinar uložen u marketing koji pređe 10 odsto od bruto prihoda te godine, privredni subjekti plaćaju kao da je dobit. Ima li potrebe za tim?

Sanja Vatić - 17. April, 2018.

Kada bi u Srbiji postojala kompanija koja pravi igru razmera Candy Crush Saga-e ili Clash of Clansa, trošila koliko King i Supercell za njih troše na sticanje korisnika (user acquisition) i to vodila kao mobilni marketing, sasvim sigurno ne bi jednako uspešno poslovala.

Naime, u Srbiji prema članu 15. Zakona o porezu na dobit pravnih lica:

Izdaci za reklamu i propagandu priznaju se kao rashod u iznosu do 10% od ukupnog prihoda.

I ne samo to. Za svaki dinar uložen u reklamu i propagandu koji pređe 10 odsto od bruto prihoda te godine, plaća se kao da je dobit — što znači 15 odsto. Da sumiramo, u Srbiji se za marketing plaća 15 odsto više nego u svetu.

Poređenja radi, već pomenuti King je samo za Candy Crush Saga-u (koja im usput nije jedini proizvod) u 2014. godini potrošio oko 471,2 miliona dolara na mobilni marketing, što je 20,85 odsto u odnosu na godišnji prihod od 2.260,24 miliona dolara.

Drugim rečima, ako ste domaći poreski obveznik koji plaća porez na dobit a značajno ulažete u marketing, uslovi za poslovanje u Srbiji nisu baš ohrabrujući. Postojanjem ovog člana nerazumno je otežano promovisanje aplikacija ili video-igara jer je za one koji se bave gejmingom i aplikacijama user acquisition deo biznis modela (bilo da se radi o CPI — Cost per Install, LTV — Life Time Value…). U tom svetu, 10-15 odsto može da bude samo marža, pa dodatno oporezivanje dovodi do nemogućnosti sticanja korisnika i konkurentskog takmičenja na stranim tržištima, kao i urušavanja poslovne logike.

Šta su uopšte izdaci za reklamu i propagandu?

Pošto se čini da je država smetnula s uma kompanije kojima sticanje korisnika generiše profit kada je propisala pomenuti član, obratili smo se Ministarstvu finansija s pitanjima šta se podrazumeva pod izdacima za reklamu i propagandu, i da li se sticanje korisnika smatra ovom vrstom marketinga.

Pozitivnim propisima, uključujući i poreske propise, nisu bliže definisani izdaci za reklamu i propagandu, pa, s tim u vezi, svaki obveznik bi trebalo da, u skladu sa svojim opštim aktom i propisima o računovodstvu, detaljnije uredi pitanja odobravanja i visinu troškova na ime reklame i propagande, pri čemu izdaci po navedenom osnovu moraju biti verodostoјni, odnosno dokumentovani odgovarajućim dokazom da su nastali i da su plaćeni.

Prema članu 15. st. 6. i 8. Zakona, izdaci za reklamu i propagandu priznaju se kao rashod u iznosu do 10% od ukupnog prihoda, pri čemu se kao rashodi propagande u poreskom bilansu priznaju samo oni pokloni i drugi rashodi koji služe promociji poslovanja poreskog obveznika.

Napominjemo da se zakonodavac, shodno navedenim zakonskim odredbama, оpredelio za ograničenje u priznavanju određenih rashoda (uključujući i rashod na ime reklame i propagande) u cilјu sprečavanja smanjenja poreske osnovice, imajući u vidu da је zakonom koji uređuje oporezivanje dobiti pravnih lica bio propisan veliki broj poreskih podsticaјa od kojih neki i dalјe egzistiraju.

Jasno je da je država članom 15. želela da spreči pranje para i izmišljanje troškova, ali je u isto vreme bila i nepažljiva kada je striktno odredila procenat sredstava koji je moguće izdvojiti za reklamu i propagandu bez da je definisala šta smatra rashodima u tom smislu. Evidentno je da od svakog pojedinačnog privrednog subjekta zavisi kako će njihove knjigovođe da provuku sticanje korisnika kroz bilanse.

Slično smo zaključili kada smo ista pitanja postavili i poreskom savetniku Milanu Trbojeviću. O tome šta ulazi u bilans uspeha kao rashod na ime reklame i propagande i da li je sticanje korisnika trošak marketinga, Trbojević nam je rekao:

Pod izdacima za reklamu i propagandu smatra se oglašavanje, promo material npr. hemijske, sveske i slično do 2.000 dinara vrednosti bez PDV-a, iznamljivanje bilborda i slično. Da li user acquisition ulazi u ove rashode zavisi od toga kako se formuliše u fakturi. Po meni, to je ipak prodaja i ne ide pod marketing, nego može da ide kao konsalting ili neki drugi neproizvodni trošak.

Iz ovoga je jasno da domaće kompanije moraju da se dovijaju kako će da vode mobilni marketing po fakturama, a ovakvo stanje stvari lako može samo da podstiče razvoj klime u kojoj domaći privrednici firme registruju u inostranstvu, prinuđeni su na creative accounting ili outsourcing.

Favorizovanje privrednih subjekata sa velikim prihodima?

Osim što je članom 15. Zakona o porezu na dobit otežano onima koji prodaju igre i aplikacije, oštećeni su i svi ostali privredni subjekti koji ulažu u marketing jer je država jednak procenat sredstava opredelila za sve — bez obzira na veličinu kompanije i njenu delatnost.

Trbojević smatra da država ovim članom ne pomaže ni kompanijam sa manjim ni onima sa većim prihodma, plastično objašnjavajući da privredni subekti možda žele u prvoj godini da ulažu puno u reklamu, a to će biti oporezovano. Isti problem ističe i IT pravnik Žarko Ptiček:

Najgore je to što se time favorizuju privredni subjekti koji imaju velike prihode, dok se oni sa manjim prihodima onemogućavaju da bez „kazne” u vidu poreza plate istu uslugu reklame.

Poseban nonsens je to što će ista usluga reklame (uzmimo za primer najobičniji bilbord) čija je cena recimo 10.000 dinara dnevno biti dodatno oporezovana ukoliko je privredno društvo ostvarilo ukupan prihod manji od 100.000 dinara, a neće ukoliko je ostvareni prihod veći.

Ima li logike iza ovog člana?

U skladu sa Zakonom o porezu na dobit, osnovica ovog poreza je oporeziva dobit koja se utvrđuје u pоrеskоm bilаnsu. U okviru njega, zakonodavcu je otvorena mogućnost i da postavi različita ograničenja u pogledu trošenja novca. Koji je mogući smisao iza ograničenja za reklamu i propagandu Trbojević tumači rečima:

Logike je možda bilo pre kada su delatnosti marketinga bile paušalno oporezovane, ali od kada je iz paušala izbačen marketing ne znam zašto je ovaj član i dalje ostao.

Trbojević je mišljenja da ovo i sva druga organičenja treba ukinuti jer je, kako kaže, važno da se novac troši u poslovne svrhe, a koliko će na to potrošiti svaka firma treba da odluči za sebe. Ni Ptičeku nije jasno zašto bi država regulisala koliko kompanije mogu da daju za reklamu i propagandu bez dodatnog oporezivanja:

Zbog čega zakonodavac nije propisao da se na kancelarijsku opremu može izdvojiti samo određeni procenat prihoda? Ili na računarsku opremu? Ili na bilo šta drugo, već je uredio pitanja davanja za humanitarnu pomoć (5%), naučne i sportske namene (5%), članarine u komorama i savezima (0,1%), reprezentaciju (0,5%)?

Ptiček odredbu tumači i kao očiglednu želju za što širim poreskim zahvatanjem, što ne bi čudilo s obzirom na to da, koliko znamo, ničeg sličnog nema ni u stranom zakonodavstvu. Uostalom, i iz samog Ministarstva finansija su nam rekli kako u zemljama okruženja (Hrvatska, Crna Gora, Republika Srpska) priznavanje rashoda po osnovu reklame i propagande za poreske svrhe nije ograničeno.